107
КАНПИРАК ДЕВОРИНИНГ ЎРГАНИЛИШ ТАРИХИДАН
Ҳайдаров З.Б.
ўқитувчи
Ўзбекистон Миллий университети
Ўлкамизда илк ўрта асрларга оид жуда кўплаб мудофаа иншоотлари
сақланиб қолган. Бугунги кунда уларнинг қурилиш тарихи ва қандай вазифа
бажарганлиги ҳақида маьлум бир маълумотга эгамиз.
Бунга мисол қилиб, Бухоро воҳасида жойлашган Канпирак деворини
келтириш мумкин. Археологлар бу деворни «воҳа девори» деб ҳам тилга
олиб келишган. Ушбу мудофаа иншоотнинг умумий узунлиги 350-400
километрни ташкил қилиб, деворнинг сақланиб қолган қисми Бухоро
воҳасида бошқа жойлардагига нисбатан яхши сақланган. Деворнинг бу қисми
ҳозирги Қизилтепа туманининг дашт ҳудудларига тўғри келади. Канпирак
деворининг қурилиш тарихи бизга бу ҳудудда яшаган аҳолининг ҳаёт
фаолияти, иншоотнинг меъморий ечими, мудофаа тизими, ўтмишдаги
халқларнинг ҳаёт тарзи ва қўшни ўлкалар билан олиб борган савдо ва
дипломатик алоқаларини олиб борганлиги тўғрисида муҳим маълумотлар
бериши билан аҳамиятли ҳисобланади.
Канпирак мудофаа тизимининг қурилиши кўчманчи қабилалар
ҳужумидан сақланиш мақсадида бунёд этилган. Маълумотларга кўра бу
девор дастлаб IV асрда қурила бошланган. Девор қуриб битказилиши воҳада
Бухорхудоднинг ҳукмронлиги кучайган даврига яъни - V асрга тўғри келади.
Таъкидлаш лозимки, Буюк Хитой девори каби бу иншоотни бунёд қилишда
жуда кўп маблағ, ишчи кучи ва узоқ муддатни талаб қилган. Маълумотларга
кўра, Турк ҳоқонлиги даврига келиб, Канпирак девор бир асрдан кўпроқ вақт
давомида қаровсиз қолиб кетган. Бу иншоотни қайтадан тиклаш ишлари
араблар истилосидан кейин кўчманчилар билан маҳаллий аҳоли ўртасида
низолар кучайиши туфайли таъмирлаш ишлари бошланган. Деворни қайта
тиклашда катта маблағ талаб қилганлиги учун бу жараён 50 йилга чўзилиб
кетган ва якунига етказилмаган. Бухоро тахтига Исмоил Сомоний ўтиргач,
ўзаро низолар бартараф этилиши натижасида воҳа мудофаа тизими ўз
аҳамиятини аста-секин йўқота бошлаган.
Воҳада ирригация ва хўжалик иншоотларининг қурилиши натижасида
Канпирак деворнинг жуда катта қисми бузиб юборилган лекин, Қизилтепа
туманида 13 километрга яқин бўлган қисми нисбатан яхши сақланган.
“Канпир девор” атамасига тўхталадиган бўлсак, унинг маъноси “қазилган
чоҳ” деган маънони англатган. Талаффузда эса “н” билан “м” товушлари
алмашуви кузатилади. “Пир” бўғини эса қадимги пайрйа – айлана, ўров
маъносида келган. Демак, кан(м)пир сўзининг ўзи “хандакли девор”
маъносини билдиради. Девор сўзи канпир сўзининг туб маъноси унутилганда
қўшилган. Ҳозирги даврда Канпир девор (Девори канпирак) атамаси Ўрта
108
Осиёда деҳқончилик воҳаларини кўчманчилар ҳужумидан ҳимоя қилиш
мақсадида барпо этилган мудофаа иншоотлари тизимини англатади.
Қизилтепа туманида сақланиб қолинган Кампирак девори шимолий-
шарқий, жанубий-ғарбий томондан узоқ масофага чўзилганлиги кўзга
ташланади. Ушбу мудофаа иншооти Кармана тумани марказий чегарасидаги
Қоратоғ ўнгирларидан бошланиб, Зарафшоннинг чап қирғоғи бўйлаб, шарқ
ва ғарб томонга чўзилган. Иншоотнинг йўналиши Абу Муслим каналининг
чап қирғоғи бўйлаб, туман марказида жойлашган Қизилтепа ёдгорлиги
томон ва ундан жанубий-ғарбга, сўнгра жанубга йўналиб, Когон туманининг
жанубий-шарқий қисмида ўз ниҳоясига етган.
1896 йилда ҳарбий топограф Н.Ф. Ситняковский қадимда Бухоро
воҳасини ўраб турган девор қолдиқларидан иборат ҳудудни харитага
туширган бўлиб, у “Кампир девор” номи билан маълум бўлган [1, Б. 130].
Маҳаллий аҳоли тилида ушбу маҳобатли қурилиш истеҳкоми “Кампирдевол”
деб номланган. Ўрта Осиё мудофаа истеҳкомлари меъморчилигининг нодир
намунаси ҳисобланган бу иншоот тарихи Бухоро воҳаси халқлари тарихи
билан чамбарчас боғлиқ бўлиб, археологлар ва тарихчилар томонидан у
“воҳа девори”, “кампирак девори” каби номлар билан юритилган. У ўзининг
меъморий-қурилиш усуллари билан жаҳонга машҳур Буюк Хитой деворини
эслатади. Археолог ва тарихчи олимлардан Ўткир Алимов ва Мирсодиқ
Исҳоқовнинг фикрича, илк ўрта асрларда қадимги Ўзбекистон ҳудудини ўраб
олган бешта Канпирак девори мавжуд бўлганини ёзади. Биринчи Канпирак
девори юқорида таъкидланган қадимги Бухоро воҳасидаги шаҳар-
қишлоқларни ўраб олган мудофаа девори ҳисобланган. Манбааларда,
хусусан, Наршахийнинг “Бухоро тарихи” асарида Канпирак девори 782 – 831
йилларда қурилганлиги келтирилган [2]. Шуни таъкидлаб ўтиш керакки,
Наршахий маълумоти бу деворнинг қайта тикланган даврига тўғри келади.
Араб тарихчиси ва сайёҳи Масъудийнинг ёзишича, Канпирак девори қадимги
Сўғд подшолари замонида (V – VI асрлар) барпо қилинган. Ёзма манбаларда
Канпирак девори тўғрисида берилган маълумотлар археологик қазув ишлари
жараёнида ўз исботини топган. Масъудий хабар қилган дастлабки девор
Наршахий ёзган Канпирак деворига қараганда анча кичик майдонни
эгаллаган бўлиб, у сунъий марза ҳолда сақланиб қолган. Бу деворнинг
умумий узунлиги 336 км бўлганлиги тўғрисида маълумотлар учрайди.
Иккинчи Канпирак девори VIII аср охири – IX аср бошларида бино
қилинган бўлиб, Қадимги Сўғд воҳасини ўраб олган. Унинг узунлиги 120 км
ни ташкил этган. Учинчи Канпирак девори қадимги Уструшона воҳасида
бунёд этилган. Тўртинчи Канпирак девори VIII аср охири – IX аср бошларида
қадимги Фарғона водийсининг ғарбий қисмида барпо қилинган. Бешинчи
Канпирак девори эса қадимги Тошкент воҳасини шимол тарафдан ўраб олган
бўлиб, Хўжакентдан Сирдарёгача чўзилган [3, Б. 439].
Ўрта Осиёда араблар ҳукмронлиги даврида VIII – IX асрларда Бухоро,
Сўғд ва Уструшона воҳалари Канпирак деворлари бир-бири билан туташ
ягона мудофаа тизимини ташкил қилган. Бу деворлар кўчманчи қабила ва
109
элатларнинг ўтроқ деҳқончилик воҳаларига босқинчилик ва талончилик
юришларига қарши мудофаа тизими сифатида барпо қилинган. Бухоро
воҳасидаги Канпирак девори Бухоро Сўғдига қарашли Карманадан ҳозирги
Когон тумани марказигача, шунингдек, шимолий - ғарб, шимол ва шимолий-
шарқий ҳудудларни ўраб олган. Девор шимолий-ғарбда Варахша (Жондор
тумани), ундан Субуктепа, Бўронтепа (Ромитан), Хўжақултепа (Пешкў)
сарҳадлари бўйлаб ёйилиб, Шофиркон канали чап қирғоғи томон ўтган ва
Абу Муслимтепага бориб туташган. Шунингдек, Ҳазора дараси бўйлаб яна
бир кўтарма девор Конимех воҳасини кесиб ўтган ва Кармана тумани
марказида Қоратовга бориб тақалган.
Қоракўл воҳаси таркибидаги қадимги Пойкент шаҳри атрофларида
мудофаа девори бўлмаган. Унинг ўрнида мудофаа қудрати оширилган кўп
сонли карвонсаройлар бунёд этилган. Чорвадор қабилаларнинг босқинчилик
юришлари кучайган пайтларда Бухоро воҳаси қишлоқларидан кўплаб ёш
жангчилар тўпланиб, талончиларнинг ҳужумларига қарши туришган.
Канпирак девори йўналишининг ҳар бир фарсах (6-8 км) масофасида
шаҳар ёки қишлоқлар, работлар бунёд этилган. Қизилтепа тумани ҳудудида
Қизилтепа шаҳар ёдгорлигидан ташқари Шаҳри Вайрон (Тавоис шаҳрининг
ўрни), Оқсочтепа, Лавандоқ каби истеҳкомлар жойлашган. Девор билан ўраб
олинган ҳудудларда махсус дарвозалар, қўрғонлар орасида бир чақиримдан
камроқ масофада ҳарбий буржлар қурилган. Бу эса, Канпирак девори кўп
тармоқли, қудратли мудофаа иншооти вазифасини бажарганлигини
кўрсатади.
1913-1916 йилларда Л.A.Зимин Бухоро воҳасида тадқиқот ишларини
олиб борди. У ўзининг тадқиқотларида ушбу ҳудуддаги ёдгорликлардан
ташқари, Кампир деворни ҳам тадқиқ қилди. Ушбу тадқиқотлари давомида
Кампир-деворни, шунингдек, қатор бошқа шаҳристон ва тепаликларни
кўздан кечириб, қайтадан таърифлаган [1, Б. 130]. 1934 йилда эса
A.Ю.Якубовский ташаббуси билан Зарафшон қўшма экспедицияси ташкил
этилди. Экспедиция давомида Бухоро ва Самарқандни бирлаштирган халқаро
аҳамиятга эга бўлган қадимги карвон йўли археологик жиҳатдан ўрганилди.
Шунингдек, экспедиция давомида Канпирак деворининг сақланиб қолинган
қисмида ҳам тадқиқот ишлар олиб борилди [1, Б. 131].
Н.Ф. Ситняковский, А.Ю. Якубовский, А.В. Шишкин, Х. Муҳаммедов
каби археологлар томонидан ўтказилган тадқиқотлар давомида Кампирак
деворнинг Қизилтепа туманидан ўтувчи қисмида қуйидаги натижалар
аниқланган:иншоотнинг таг қисми шағал аралашган тупроқдан иборат бўлиб,
эни 13 метр эканлиги; девор асосан пахсадан, айрим жойлари қисман тўғри
тўртбурчак шаклидаги йирик ҳажмли хом ғиштлардан кўтарилганлиги; девор
қурилиши ҳақиқатдан ҳам икки босқичда амалга оширилгани; иккинчи
босқичда айрим ўзгаришларни ҳисобга олмаганда аввалги ўрнида сақлаб
қолингани исботланган.
Кампирак деворининг қурилишига сабаб бўлган омиллар милодий V
асрида Ўрта Осиё, Шарқий Туркистон, Афғонистон ва Шимолий
110
Ҳиндистоннинг катта қисмида қудратли Эфталийлар давлати ташкил топди.
Бу давлат манбаларда Оқ хуннлар давлати деб ҳам юритилган. Кўпчилик
тадқиқотчиларнинг фикрича, эфталийлар Сирдарё водийсида истиқомат
қилган, дастлабки ҳаёти кўчманчи чорвадор қабила тарзида бўлиб,
кейинчалик жануб томонга силжиган. 420-579 йилларда фаолият кўрсатган
Эфталийлар давлатининг пойтахти аввал Бухоро яқинидаги Пойкенд ва
Варахша шаҳарлари, сўнгра Ҳиндистондаги Шакала шаҳри (ҳозирги
Сиалкат) бўлган [4, Б. 47-48].
VI асрнинг бошлари ва ўрталарида Эфталийлар давлатига Эрон
Сосонийлар давлати ва Турк хоқонлиги томонидан жуда катта хавф
солинган. Айнан мана шу сабаб Канпирак деворининг қурилишига туртки
бўлгани манбаларда келтирилган. 563-567 йиллари орасида Бухоро
остонасида турклар билан эфталийлар ўртасидаги жангда эфталийлар
мағлубиятга учраган ва Эфталийлар давлати 579 йилда бутунлай барҳам
топган. Турк ҳоқонлиги даврида девор узининг аввалги мавқеи йўқолган.
Ҳоқонлик даврида Ўрта Осиё ҳудудидаги 15 га яқин катта-кичик давлатлар
мустақиллиги чекланган, улар ҳоқонликка расман бўйсиндирилиб, йиллик
бож ва хирожлар тўлашган. Мазкур кичик давлатлар (Бухорхудотлар
подшолиги, Вардонхудотлар подшолиги, Самарқанд Сўғди) Сўғд
конфедерацияси бўлиб уюшган ва Буюк Турк хоқонлиги таркибига кирган
[5, Б. 28-40]. Хоқонлик савдо-сотиқдан, айниқса, ипак савдосидан катта
фойда кўргани учун Сўғд савдогарларига катта имкониятлар яратилган,
уларга дунёнинг энг узоқ ўлкаларида ҳам савдо иншоотлари қурдириб
берилган. Бу жараёнлар Канпирак девори аҳамиятини йўқотиб, унинг
харобага айланишига сабаб бўлган.
VII аср охирги чораги ва VIII аср бошларида Турон ҳудудига яна бир
сиёсий куч тажовуз қила бошлади. Бу - араб босқинчиларининг истилочилик
юришлари эди. Хуросон ноиби этиб тайинланган Қутайба ибн Муслим (660-
715)нинг биринчи юришларидан сўнг Мовароуннаҳр, жумладан, Бухоро
(Ғарбий Сўғд) ҳам VIII аср бошларида босиб олинади ва аҳолини
исломлаштириш бошланади. Бу даврда исломга кирган воҳа аҳолиси ва
исломни қабул қилмаган чўл-дашт кўчманчи аҳолиси ўртасида қарама-
қаршилик кучайиб, Канпирак деворга яна эҳтиёж туғилиши натижасида у
қайта тиклана бошланди.
819 йилда Мовароуннаҳр ва Хуросонда сомонийлар сулоласи ҳокимият
тепасига келади. Араб халифалигидан мустақил равишда фаолият кўрсатган
Сомонийлар давлатига 874 йилда Исмоил Сомоний асос солди. Бу давлат
ўзининг қудрати, маънавий-маърифий ҳаётдаги тараққиёти билан машҳур
бўлган. Сомонийлар давлатининг асосчиси Исмоил Сомоний
«То мен тирик
эканман, Бухоро вилоятининг девори мен бўламан»
деган [2] ва шу даврдан
бошлаб Канпирак девор ўз аҳамиятини тамоман йўқотган.
Тадқиқот натижаларидан шуни ҳулоса қилиш мумкинки, Канпирак
девори Бухоронинг V-VI асрлардаги чегараларини аниқлаб берувчи ягона
мудофаа иншооти ҳисобланган. Мазкур ҳудуд ўша даврда анъанавий
111
давлатчилик куртаклари мавжуд бўлган йирик маданий ўлка сифатида
фаолият кўрсатганлиги тадқиқотларда ўз исботини топган. Канпирак девори
ўзбек халқи аждодларининг қаҳрамонона тарихидан бир нишон бўлиб, унинг
тарихини ўрганиш, сақланиб қолган қисмини йўқотмаслик ва келгуси
авлодларга етказиб бериш долзарб масалалардан бири саналади.
Адабиётлар:
1. Журнал Российская археология №1 2008 С -130.
2. Наршахий. Бухоро тарихи. А.Расулевтаржимаси.
3. Алимов Ў., Исҳоқов М. Канпир девор // Ўзбекистон миллий
энциклопедияси. Т.4. – Т.: ЎзМЭ нашриёти, 2002. 439-бет.
4. Ражабов Қ., Қандов Б., Шоймардонов И., Норматов О. Жаҳон
тарихининг муҳим саналари (Энг қадимги даврлардан бугунги кунгача). – Т.:
Ўзбекистон, 2011. 47-48-бетлар.
5. Отахўжаев А
.
Илк ўрта асрлар Марказий Осиё цивилизациясида
турк-суғд муносабатлари. – Т.: ART – FLEX, 2010. 28-40-бетлар.
Очилдиев, Ф., & Хайдаров, З. (2022). Кеш ва Шаҳрисабз археологияси:
КАТЭ тадқиқотлари.
Общество и инновации
,
3
(2/S), 79-86.
Очилдиев, Ф. (2021). XIX асрнинг иккинчи ярми-XX аср бошларида
Сурхон воҳаси бекликларининг мамурий бўлиниши ва бошқарув тизими.
Общество и инновации
,
2
(4/S), 387-397.
Оchildiev, F. B. (2020). Social relationship and tax types in the XIX-XX
century in Bukhara Emirate.
International Journal of Scientific and Technology
Research
,
9
(1), 723-729.
Очилдиев, Ф. Б. (2008). Сурхон воҳаси бекликларидаги ижтимоий-
сиёсий ва иқтисодий ўзгаришлар.
Т.: ABU MATBUOТ-KONSALT
, 82.
Ochildiev, F. (2021). The inflow of Russian capital and industry into the
Bukhara emirate in the late 19th and early 20th centuries.
Current research journal
of history (2767-472X)
,
2
(06), 20-26.
Очилдиев, Ф. Б., & Тогаев, Ж. Э. (2015). Заметки о системе местного
управления в Бухарском эмирате в середине XIX-начале ХХ века.
Национальная ассоциация ученых
, (2-9 (7)), 47-50.
Khaydarov, Z. (2021). Archaeology of Kesh and Shakhrisabz: on the basis
of KATE reports.
Current research journal of history (2767-472X)
,
2
(11), 52-57.
Haydarov Z. (2021). The Role Of The Department Of Archeology Of The
National University Of Uzbekistan In The Study Of The Ancient And Medieval
History Of The Tashkent Oasis. The American Journal of Social Science and
Education Innovations, 3(01), 609–613.
Ochildiev, F., & Kuyliev, R. (2021). Location of the population and ethnic
composition of surkhan oasis in the late xix and early xx centuries.
ACADEMICIA:
An International Multidisciplinary Research Journal
,
11
(3), 1062-1069.
112
Mukhamedov, Y. Q. (2022). Сhach administrative center of the western
turkic khaganate. American Journal Of Social Sciences And Humanity Research,
2(05), 46-52.
SAZAG‘ON MADANIYATINING DAVRLASHTIRISHGA OID BA’ZI
MULOHAZALAR
Raxmonova K.M.
o‘qituvchi
O‘zbekiston Milliy universiteti
Zarafshon vohasi qadimda insonlar tomonidan o’zlashtirish uchun qulay
geografik hudud bo’lgan. Buni biz olib borilgan tadqiqotlar natijasidan bilishimiz
mumkin. Aynan Zarafshon daryosining o’rta va quyi oqimlarida tosh davrining
so’ngi bosqichlariga oid olib borilgan arxeologik ishlarni uch turkum yodgorliklar
kompleksi asosida tadqiq etilgan. Xususan:1.Zarafshonning o‘rta oqimida
Qoratepa tog‘ massivining adirli mintaqasida tarkib topgan Sazog‘on madaniyati.
2.Qoratog‘ tizmasining Vaush tog‘i sharqiy qismida joylashgan Uchtut neolit
shaxtalari. 3.Zarafshonning quyi havzasining ko‘l yoqalarida aniqlangan yerto’lalar
sifatida aniqlangan Kaltaminor madaniyatining Darbazaqir yodgorliklari aytib
o’tish mumkin. Sazog’on yodgorliklarida dastlab olib borilgan izlanishlar
natijasida davriy sanalari haqidagi mualliflarning xulosalarida qarama-qarshiliklar
uchraydi. Keyingi tadqiqotlar natijasida esa ularda bir tuxtamga kelish uchun
yetarli ma’lumotlarni qo’lga kiritishadi. Ayniqsa, Sazog‘on madaniyati
yodgorliklarining sanasi masalasida ilmiy baxslar bo‘lib, ular haqida ba'zi bir fikr-
mulohazalarni keltirib o’tamiz.
O’rta Zarafshon vohasi Qoratepatog’ tizmasi shimoliy yonbag’ri yangi kashf
etilgan paleolit (Olmabuloq makoni), mezolit (Qoraqamar, Zamicha tosh vohasi
Ochil g’or makoni pastki madaniy gorizonti) va neolit (Jangal 1, Tepaqul 3,4,5,
Lolab, Ochil g’or yuqori madaniy gorizonti, Oxalik) yodgorliklari asosida maskur
hudud tosh davrida o’ziga xos “mikro madaniy voha” bo’lganligi aniqlangan [1,
B. 11]. Hozirgi kunda arxeologlar qo‘lida Sazog‘on yodgorliklari sanalarini
aniqlashda arxeologik artefaktlar yetarli darajada. Shu bilan birga, Sazag‘on
soyining terrasalari bo‘yicha geologik va geo morfologik tadqiqot natijalari ham
muhim ahamiyatga ega. Xususan, Sazag’on soy terrasalarining geologic
kesmalariga asoslanib, geolog E.D. Mamedov ularning sanasini mezolit-neolit
davri bilan belgilanishini taklif qilgan [2. B. 74, 77]. Trassolog G.F.Korobkova
esa Sazog’on manzilgohlari tosh industriyasi ustida trassologik izlanishlar
o’tkazib, ularni mezolit davriga oid degan hulosaga kelgan [3. B. 23]. Anashu
tadqiqot natijalariga asoslangan M.J. Jo‘raqulov va Yu.P. Xolyushkinlar har bir
manzilgoh komplekslari tahliliga alohida to‘xtab, Sazog‘on 1 manzilgohi
arxeologik kompleksining yuqori darajadagi mikrolit xarakterda ekanligini
ta'kidlaydilar va Sazog‘on 1 yodgorligi kelib chiqish tarixiy ildiziga ko‘ra,
Samarqand yuqori paleolit yodgorligiga oid hisoblanib, u davriy mezolit davriga
tegishlidir, degan xulosaga keladilar [4, B.307].
