Традиции, реформы и проблемы в вакфном хозяйстве ташкента (на основе исторических документов xvi – начала XX ВВ.)

Аннотация

Актуальность и востребованность темы диссертации. В настоящее время в процессе интеграции мирового сообщества Узбекистан признан как одна из колыбелей мировой цивилизации. После достижения независимости Республики Узбекистан особое внимание было уделено изучению истории национальной государственности, а также культурному и духовному наследию. Еще одна важная сторона вопроса состоит в том, что ислам (прежде всего, в культурном и историческом понимании) на протяжении более чем тысячелетней истории в регионе, укоренился в ценностях и традициях нашего народа. Как справедливо подчеркнул И.А. Каримов «... мы не можем представить нашу нацию вне этой священной религии. Религиозные ценности, исламские понятия настолько глубоко укоренились в нашей жизни, что без них мы потеряем свою самобытность»63. Одной из таких исторических ценностей и традиций является институт вакфа, который был ликвидирован в Узбекистане в 1928 году. Однако вакф должен изучаться и исследоваться в качестве историко-культурной ценности, традиции и неотъемлемой части нашего прошлого. Поскольку государственность, образование, социальная защита, благоустройство городов, сельское хозяйство и экономическая система в истории Узбекистана были непосредственно связаны с вакфным землевладением.
Исследование истории Узбекистана на основе первоисточников является одной из важнейших задач современной исторической науки. Согласно Постановлению ПП-2204 Президента Республики Узбекистан от 8 июля 2014 года «О мерах по дальнейшей оптимизации структуры Академии Наук Республики Узбекистан и укреплению интеграции академической науки и высшего образования республики» на базе Института востоковедения АН РУз был создан Центр восточных рукописей им. Абу Райхана Бируни при Ташкентском государственном институте востоковедения64. В постановлении, наряду с восточными рукописями, особое внимание уделяется исследованию и введению в научный оборот исторических документов. Это, конечно, имеет свое основание, ибо исторические документы, сложившиеся в нескольких десятках разновидностей, считаются важными историко-юридическими источниками по изучению государственности в прошлом, социально-экономических отношений и вопросов культурной и духовной жизни.
Признание Ташкента «Центром исламской культуры» со стороны ЮНЕСКО в 2007 году, а также Постановление ПП-828 Президента Республики Узбекистан от 2 апреля 2008 года «О подготовке и проведении 2200-летнего юбилея города Ташкента»65 вывели исследования, посвященные истории Ташкента, на новый уровень. Это, в свою очередь, поставило перед историками задачи по введению в оборот новых источников по теме и освещению нераскрытых сторон истории Ташкента.
Именно с этой точки зрения исследовательская работа, отраженная в данной диссертации, служит реализации задач, обозначенных в вышеназванных нормативно-правовых актах.
Цель исследования является раскрытие традиции, изучение результатов проводымих реформ, а также причин ряда проблем в вакфном хозяйстве Ташкента на основе исторических документов XVI-XX вв.
Научная новизна исследования отражается в следующих положениях:
— освещена трансформация палеографических и дипломатических особенностей исторических документов, в частности, описаны изменения, связанные с бумагой, почерком, языком и структурой документов;
— раскрыты причины возникновения законодательных актов в сфере вакфных отношений, их функции и значение в упорядочивании вакфных хозяйств;
— выяснено, что посевные площади, жертвуемые в качестве вакфа на территории Ташкента, сокращались и раздроблялись, каковой процесс начался со второй половины XIX в. и был связан с изменением социальной страты основателей вакфов. В свою очередь установлено, что эти процессы усилились в результате ограничений на передачу земель в вакф, введенных после 1867 года;
— на основе статистического анализа вакфных документов доказано, что после ревизии вакфных владений в 1887 году в Туркестане на территории Ташкента формирование новых вакфов было резко сокращено;
— доказано, что в вакфном землевладении Ташкента, в отличие от остальных историко-культурных областей Средней Азии, на практике не применялась разновидность торговли бай ‘-и джайиз (закладная т.е. продажа недвижимости по залогу), а денежные вакфы и вакфи авлади не были популярны, как в Хивинском или Бухарском ханствах.
ЗАКЛЮЧЕНИЕ
В диссертации впервые на основе более чем 700 исторических документов, непосредственно относящихся к теме, изучено состояние вакфного хозяйства Ташкентской историко-культурной области на протяжении пяти веков, его традиции, проблемы и процессы трансформации. В ходе исследования, по итогам изучения более 3000 исторических документов Ташкента, а также, нарративных источников и архивных материалов колониального периода были сделаны следующие выводы:
1. Несмотря на наличие нескольких исследований по изучению вакфного землевладения в Средней Азии, имеется ряд вопросов по теме, которые ждали своего решения или уточнения. В частности, природные и демографические факторы, влияющие на формирование и развитие вакфной собственности, региональные особенности городов и деревень, денежные и книжные вакфы доселе не формулировались в качестве проблемы. Институт вакфа невозможно воспринимать только в рамках религиозного регламента. Напроитив, в историко-культурном пространстве вакф являлся одним из стимулов развития благоустройства, торговли, учебных заведений, социальной защиты слоев населения в нижних стратах и т.п. Между тем, без изучения такого рода аспектов в истории вакфных отношений невозможно получить боле точное представление о существовании этого института.
2. Ташкентская историко-культурная область состояла из двух административных единиц, расположенных в бассейне рек Чирчик и Ахангаран (в Х-ХП вв. — Чач/Шаш и Иляк, в XV-XVIII вв. — Шаш/Ташкент и Шахрухия, в XIX в. — Ташкент и Курама). В XVI-XIX вв. вакфные хозяйства увеличивались и развивались в основном на территории города Ташкента и бассейна реки Ахангаран, связывающий Ташкентский оазис с Ферганской долиной. Это развитие связано с природными и демографическими условиями данной территории. Или, например, как результат развития деревни Чиназ и освоения новых земель во второй четверти XIX века у устья Чирчика, соединяющего его с Сырдарьей, сформировались новые субъекты и объекты вакфов.
3. Что касается состава исторических документов, сформированных в пределах вакфных хозяйств, изученных на примере вакфных хозяйств Ташкента, показало существование трех основных групп - законодательных актов (фарман, йарлык, маншур, нишан, ҳукм-нама, инайат-нама, мубарак-нама), документов делопроизводства (буйрук, ариза, рапорт, иттифак-нама, хисаб-нама-йи мутавали, шахадат-нама, ма ’лум-нама, иджазат-нама, руй-хат, тилхат) и казийских документов (вакф-нама, бай‘-и батт (бай'-и джайиз), уукм, ривайат, хатти иджара, хатти икрар, хатти да ‘ва, хатти вакалат, хатти ибра). Однако структура и функции самих документов трансформировались со временем. Например, примерно с XVI в. в среднеазиатской дипломатике появился документ ривайат взамен фетва. Функция и круг использования ривайат была широкой, чем своего прототипа — фетвы. В колониальном периоде в Туркестанском крае ограничилось функции законадательных актов в системе документации вакфных отнешений. Более того, в казийских судах и делопризводстве появилась и трансформировалась новая группа документов, под влиянием бюрократической практики колониальных властей.
4. Вакфные хозяйства, существовавшие в Ташкенте до монгольского завоевания, и их документы остаются неизвестными. В эпоху Тимуридов кроме владений Ходжа Ахрара, вакфной недвижимостью владели мазары Баба-Мачина и Шаха ‘Абд ал-Малик-баба. В период правления Шайбанидов и Аштарханидов эти три вакфа расширились. В это время появились смешанные вакфы (хайри и авлади) мазаров предводителей суфийских братств, живших в Ташкенте между XII—XVIII вв. (Шайх Зайн ад-Дин-баба, Шах Амир Фукара вали, Шах Мир Хай вали, Саййид Мирак вали, Баба-хан-ата, Парпи-ата). Тогда же основаны благотворительный вакф медресе Кукельдаш и несколько вакфи авлади (Мулла Саййид Мухаммад, Назар-бий, Мухаммад-‘Иса).
5. Увеличение количества вакфов с XIX века связано с рядом демографических факторов. Наряду со средневековыми деревнями типа Пскента и Паркента вакфные хозяйства появились также в новооснованных населенных пунктах Чиназ, Занги-ата, Тилав, Кираучи, Аблик, Тама, Той-типа и др. В результате расширения города Ташкента старые мечети и медресе были отремонтированы, построены новые. Это, в свою очередь, привело к организации новых вакфных хозяйств. Наряду с крупными вакными владениями представителей высшего сословия появилась вакфная недвижимость средних и маленьких размеров, основанная представителями простого населения среднего звена.
6. В течении изученного периода - пять веков - вакфные хозяйства в Ташкенте пережили ряд изменений. Если в ранние периоды главным источником организации новых вакфов была передача целых деревень или крупных посевных площадей представителям высшего сословия, то начиная с XIX века, в большей степени практиковалась передача в вакф торговых и ремесленных лавок или мест, выделенных для них. Эти процессы в городе и деревне связаны с сокращением земельных ресурсов, пригодных для вакфов и широкими возможностями передачи в вакф лавок. Что касается земельных пожертвований, то они так же естественно дробились. По нашему заключению, произошло это из-за отсутствия государственной структуры для освоения новых земель, которая служила бы источником крупных вакфов, а также отсутствие зажиточного сословия, способного в одиночку передавать значительные площади в вакф. Такое развитие вакфных отношений еще больше усилилось с момента вступления в силу новых положений, установленных в Туркестанском крае после 1867 года.
7. В вакфном хозяйстве Ташкента можно отметить несколько особенностей, появившихся в результате социально-экономических процессов и под влиянием подходов местных улемов. Отсутствие практики бай ‘-и джайиз в вакфных отношениях, малочисленность вакфи авлоди, денежных вакфов и женщин-ваки</юв можно выделить в качестве региональных особенностей вакфного землевладения в Ташкенте, которые выделяются на фоне вакфных отношений в других регионах.
8. Реформы проведенных в вакфном вопросе после 1867 года изменили многовековые традиции. В результате ликвидации прав на вакфные владения на территории населенных пунктов и внедрения налогов в пользу государства появились серьезные противоречия между арендаторами и вакфной администрацией. Организация выборов мутавалли стала поводом усиления противоречий во внутренней системе администраций вакфов.
В конце исследования по итогам достигнутых научных результатов изложены следующие рекомендации и размышления:
- с учетом важности исторических документов в качестве юридико-исторических источников изучения истории государственности Узбекистана целесообразно публиковать их каталоги или вводить их в научный оборот путем создания краткой базы данных;
- для формирования правильного представления о традициях вакфного землевладения в Средней Азии и его региональных особенностях целесообразно исследовать эти вопросы в региональном разрезе, в частности, с акцентированием внимания, на сравнительном изучении остающихся за пределами научного интереса Хорезмского оазиса, Сурхандарьи, Кашкадарьи, Ферганской долины, а также древних городов соседних республик.
- в изучении истории архитектурных памятников Ташкента и республики в целом, а также работах по их реставрации целесообразно обращать отдельное внимание на исследование исторических документов, относящихся к истории данных объектов.

Тип источника: Авторефераты
Годы охвата с 1992
inLibrary
Google Scholar
Выпуск:
CC BY f
1-92
32

Скачивания

Данные скачивания пока недоступны.
Поделиться
Султонов, Ў. (1970). Традиции, реформы и проблемы в вакфном хозяйстве ташкента (на основе исторических документов xvi – начала XX ВВ.). Каталог авторефератов, 1(1), 1–92. извлечено от https://inlibrary.uz/index.php/autoabstract/article/view/48987
Crossref
Сrossref
Scopus
Scopus

Аннотация

Актуальность и востребованность темы диссертации. В настоящее время в процессе интеграции мирового сообщества Узбекистан признан как одна из колыбелей мировой цивилизации. После достижения независимости Республики Узбекистан особое внимание было уделено изучению истории национальной государственности, а также культурному и духовному наследию. Еще одна важная сторона вопроса состоит в том, что ислам (прежде всего, в культурном и историческом понимании) на протяжении более чем тысячелетней истории в регионе, укоренился в ценностях и традициях нашего народа. Как справедливо подчеркнул И.А. Каримов «... мы не можем представить нашу нацию вне этой священной религии. Религиозные ценности, исламские понятия настолько глубоко укоренились в нашей жизни, что без них мы потеряем свою самобытность»63. Одной из таких исторических ценностей и традиций является институт вакфа, который был ликвидирован в Узбекистане в 1928 году. Однако вакф должен изучаться и исследоваться в качестве историко-культурной ценности, традиции и неотъемлемой части нашего прошлого. Поскольку государственность, образование, социальная защита, благоустройство городов, сельское хозяйство и экономическая система в истории Узбекистана были непосредственно связаны с вакфным землевладением.
Исследование истории Узбекистана на основе первоисточников является одной из важнейших задач современной исторической науки. Согласно Постановлению ПП-2204 Президента Республики Узбекистан от 8 июля 2014 года «О мерах по дальнейшей оптимизации структуры Академии Наук Республики Узбекистан и укреплению интеграции академической науки и высшего образования республики» на базе Института востоковедения АН РУз был создан Центр восточных рукописей им. Абу Райхана Бируни при Ташкентском государственном институте востоковедения64. В постановлении, наряду с восточными рукописями, особое внимание уделяется исследованию и введению в научный оборот исторических документов. Это, конечно, имеет свое основание, ибо исторические документы, сложившиеся в нескольких десятках разновидностей, считаются важными историко-юридическими источниками по изучению государственности в прошлом, социально-экономических отношений и вопросов культурной и духовной жизни.
Признание Ташкента «Центром исламской культуры» со стороны ЮНЕСКО в 2007 году, а также Постановление ПП-828 Президента Республики Узбекистан от 2 апреля 2008 года «О подготовке и проведении 2200-летнего юбилея города Ташкента»65 вывели исследования, посвященные истории Ташкента, на новый уровень. Это, в свою очередь, поставило перед историками задачи по введению в оборот новых источников по теме и освещению нераскрытых сторон истории Ташкента.
Именно с этой точки зрения исследовательская работа, отраженная в данной диссертации, служит реализации задач, обозначенных в вышеназванных нормативно-правовых актах.
Цель исследования является раскрытие традиции, изучение результатов проводымих реформ, а также причин ряда проблем в вакфном хозяйстве Ташкента на основе исторических документов XVI-XX вв.
Научная новизна исследования отражается в следующих положениях:
— освещена трансформация палеографических и дипломатических особенностей исторических документов, в частности, описаны изменения, связанные с бумагой, почерком, языком и структурой документов;
— раскрыты причины возникновения законодательных актов в сфере вакфных отношений, их функции и значение в упорядочивании вакфных хозяйств;
— выяснено, что посевные площади, жертвуемые в качестве вакфа на территории Ташкента, сокращались и раздроблялись, каковой процесс начался со второй половины XIX в. и был связан с изменением социальной страты основателей вакфов. В свою очередь установлено, что эти процессы усилились в результате ограничений на передачу земель в вакф, введенных после 1867 года;
— на основе статистического анализа вакфных документов доказано, что после ревизии вакфных владений в 1887 году в Туркестане на территории Ташкента формирование новых вакфов было резко сокращено;
— доказано, что в вакфном землевладении Ташкента, в отличие от остальных историко-культурных областей Средней Азии, на практике не применялась разновидность торговли бай ‘-и джайиз (закладная т.е. продажа недвижимости по залогу), а денежные вакфы и вакфи авлади не были популярны, как в Хивинском или Бухарском ханствах.
ЗАКЛЮЧЕНИЕ
В диссертации впервые на основе более чем 700 исторических документов, непосредственно относящихся к теме, изучено состояние вакфного хозяйства Ташкентской историко-культурной области на протяжении пяти веков, его традиции, проблемы и процессы трансформации. В ходе исследования, по итогам изучения более 3000 исторических документов Ташкента, а также, нарративных источников и архивных материалов колониального периода были сделаны следующие выводы:
1. Несмотря на наличие нескольких исследований по изучению вакфного землевладения в Средней Азии, имеется ряд вопросов по теме, которые ждали своего решения или уточнения. В частности, природные и демографические факторы, влияющие на формирование и развитие вакфной собственности, региональные особенности городов и деревень, денежные и книжные вакфы доселе не формулировались в качестве проблемы. Институт вакфа невозможно воспринимать только в рамках религиозного регламента. Напроитив, в историко-культурном пространстве вакф являлся одним из стимулов развития благоустройства, торговли, учебных заведений, социальной защиты слоев населения в нижних стратах и т.п. Между тем, без изучения такого рода аспектов в истории вакфных отношений невозможно получить боле точное представление о существовании этого института.
2. Ташкентская историко-культурная область состояла из двух административных единиц, расположенных в бассейне рек Чирчик и Ахангаран (в Х-ХП вв. — Чач/Шаш и Иляк, в XV-XVIII вв. — Шаш/Ташкент и Шахрухия, в XIX в. — Ташкент и Курама). В XVI-XIX вв. вакфные хозяйства увеличивались и развивались в основном на территории города Ташкента и бассейна реки Ахангаран, связывающий Ташкентский оазис с Ферганской долиной. Это развитие связано с природными и демографическими условиями данной территории. Или, например, как результат развития деревни Чиназ и освоения новых земель во второй четверти XIX века у устья Чирчика, соединяющего его с Сырдарьей, сформировались новые субъекты и объекты вакфов.
3. Что касается состава исторических документов, сформированных в пределах вакфных хозяйств, изученных на примере вакфных хозяйств Ташкента, показало существование трех основных групп - законодательных актов (фарман, йарлык, маншур, нишан, ҳукм-нама, инайат-нама, мубарак-нама), документов делопроизводства (буйрук, ариза, рапорт, иттифак-нама, хисаб-нама-йи мутавали, шахадат-нама, ма ’лум-нама, иджазат-нама, руй-хат, тилхат) и казийских документов (вакф-нама, бай‘-и батт (бай'-и джайиз), уукм, ривайат, хатти иджара, хатти икрар, хатти да ‘ва, хатти вакалат, хатти ибра). Однако структура и функции самих документов трансформировались со временем. Например, примерно с XVI в. в среднеазиатской дипломатике появился документ ривайат взамен фетва. Функция и круг использования ривайат была широкой, чем своего прототипа — фетвы. В колониальном периоде в Туркестанском крае ограничилось функции законадательных актов в системе документации вакфных отнешений. Более того, в казийских судах и делопризводстве появилась и трансформировалась новая группа документов, под влиянием бюрократической практики колониальных властей.
4. Вакфные хозяйства, существовавшие в Ташкенте до монгольского завоевания, и их документы остаются неизвестными. В эпоху Тимуридов кроме владений Ходжа Ахрара, вакфной недвижимостью владели мазары Баба-Мачина и Шаха ‘Абд ал-Малик-баба. В период правления Шайбанидов и Аштарханидов эти три вакфа расширились. В это время появились смешанные вакфы (хайри и авлади) мазаров предводителей суфийских братств, живших в Ташкенте между XII—XVIII вв. (Шайх Зайн ад-Дин-баба, Шах Амир Фукара вали, Шах Мир Хай вали, Саййид Мирак вали, Баба-хан-ата, Парпи-ата). Тогда же основаны благотворительный вакф медресе Кукельдаш и несколько вакфи авлади (Мулла Саййид Мухаммад, Назар-бий, Мухаммад-‘Иса).
5. Увеличение количества вакфов с XIX века связано с рядом демографических факторов. Наряду со средневековыми деревнями типа Пскента и Паркента вакфные хозяйства появились также в новооснованных населенных пунктах Чиназ, Занги-ата, Тилав, Кираучи, Аблик, Тама, Той-типа и др. В результате расширения города Ташкента старые мечети и медресе были отремонтированы, построены новые. Это, в свою очередь, привело к организации новых вакфных хозяйств. Наряду с крупными вакными владениями представителей высшего сословия появилась вакфная недвижимость средних и маленьких размеров, основанная представителями простого населения среднего звена.
6. В течении изученного периода - пять веков - вакфные хозяйства в Ташкенте пережили ряд изменений. Если в ранние периоды главным источником организации новых вакфов была передача целых деревень или крупных посевных площадей представителям высшего сословия, то начиная с XIX века, в большей степени практиковалась передача в вакф торговых и ремесленных лавок или мест, выделенных для них. Эти процессы в городе и деревне связаны с сокращением земельных ресурсов, пригодных для вакфов и широкими возможностями передачи в вакф лавок. Что касается земельных пожертвований, то они так же естественно дробились. По нашему заключению, произошло это из-за отсутствия государственной структуры для освоения новых земель, которая служила бы источником крупных вакфов, а также отсутствие зажиточного сословия, способного в одиночку передавать значительные площади в вакф. Такое развитие вакфных отношений еще больше усилилось с момента вступления в силу новых положений, установленных в Туркестанском крае после 1867 года.
7. В вакфном хозяйстве Ташкента можно отметить несколько особенностей, появившихся в результате социально-экономических процессов и под влиянием подходов местных улемов. Отсутствие практики бай ‘-и джайиз в вакфных отношениях, малочисленность вакфи авлоди, денежных вакфов и женщин-ваки</юв можно выделить в качестве региональных особенностей вакфного землевладения в Ташкенте, которые выделяются на фоне вакфных отношений в других регионах.
8. Реформы проведенных в вакфном вопросе после 1867 года изменили многовековые традиции. В результате ликвидации прав на вакфные владения на территории населенных пунктов и внедрения налогов в пользу государства появились серьезные противоречия между арендаторами и вакфной администрацией. Организация выборов мутавалли стала поводом усиления противоречий во внутренней системе администраций вакфов.
В конце исследования по итогам достигнутых научных результатов изложены следующие рекомендации и размышления:
- с учетом важности исторических документов в качестве юридико-исторических источников изучения истории государственности Узбекистана целесообразно публиковать их каталоги или вводить их в научный оборот путем создания краткой базы данных;
- для формирования правильного представления о традициях вакфного землевладения в Средней Азии и его региональных особенностях целесообразно исследовать эти вопросы в региональном разрезе, в частности, с акцентированием внимания, на сравнительном изучении остающихся за пределами научного интереса Хорезмского оазиса, Сурхандарьи, Кашкадарьи, Ферганской долины, а также древних городов соседних республик.
- в изучении истории архитектурных памятников Ташкента и республики в целом, а также работах по их реставрации целесообразно обращать отдельное внимание на исследование исторических документов, относящихся к истории данных объектов.


background image

ЎЗБЕКИСТОН МИЛЛИЙ УНИВЕРСИТЕТИ,

ЎЗБЕКИСТОННИНГ ЭНГ ЯНГИ ТАРИХИ МАСАЛАЛАРИ БЎЙИЧА

МУВОФИҚЛАШТИРУВЧИ-МЕТОДИК МАРКАЗ, ТАРИХ

ИНСТИТУТИ, ҚОРАҚАЛПОҚ ИЖТИМОИЙ ФАНЛАР ИЛМИЙ

ТАДҚИҚОТ ИНСТИТУТИ, ТОШКЕНТ ДАВЛАТ ШАРҚШУНОСЛИК

ИНСТИТУТИ ҲУЗУРИДАГИ ШАРҚ ҚЎЛЁЗМАЛАРИ МАРКАЗИ

ҲУЗУРИДАГИ ФАН ДОКТОРИ ИЛМИЙ ДАРАЖАСИНИ БЕРУВЧИ

14.07.2016. ТАR.01.06 РАҚАМЛИ ИЛМИЙ КЕНГАШ

ТОШКЕНТ ДАВЛАТ ШАРҚШУНОСЛИК ИНСТИТУТИ ҲУЗУРИДАГИ

ШАРҚ ҚЎЛЁЗМАЛАРИ МАРКАЗИ

СУЛТОНОВ ЎКТАМБЕК АБДУЛҒАНИЕВИЧ

ТОШКЕНТ ВАҚФ ХЎЖАЛИГИДА

АНЪАНАЛАР, ИСЛОҲОТЛАР ВА МУАММОЛАР (XVI–XX АСР

БОШЛАРИГА ОИД ТАРИХИЙ ҲУЖЖАТЛАР АСОСИДА)

07.00.07 – Тарихшунослик, манбашунослик ва тарихий тадқиқот усуллари

ДОКТОРЛИК ДИССЕРТАЦИЯСИ АВТОРЕФЕРАТИ

Тошкент шаҳри – 2016 йил


background image

УДК: ..................

Докторлик диссертацияси автореферати мундарижаси

Оглавление автореферата докторской диссертации

Content of the abstract of doctoral dissertation

Султонов Ўктамбек Абдулғаниевич.
Тошкент вақф хўжалигида анъаналар, ислоҳотлар ва муаммолар (XVI–XX аср
бошларига оид тарихий ҳужжатлар асосида) ...................................................... 3

Султонов Уктамбек Абдулганиевич.
Традиции, реформы и проблемы в вакфном хозяйстве Ташкента (на основе

исторических документов XVI – начала XX вв. ) ............................................. 31

Sultonov Uktambek Abdulganievich.

Traditions, reforms and problems in the Tashkent waqf economy (on the basis of
historical documents XVI - early XX centuries) ...................................................
61

Эълон қилинган ишлар рўйхати
Список опубликованных работ

List of publications ................................................................................................ 88


background image

2

ЎЗБЕКИСТОН МИЛЛИЙ УНИВЕРСИТЕТИ,

ЎЗБЕКИСТОННИНГ ЭНГ ЯНГИ ТАРИХИ МАСАЛАЛАРИ БЎЙИЧА

МУВОФИҚЛАШТИРУВЧИ-МЕТОДИК МАРКАЗ, ТАРИХ

ИНСТИТУТИ, ҚОРАҚАЛПОҚ ИЖТИМОИЙ ФАНЛАР ИЛМИЙ

ТАДҚИҚОТ ИНСТИТУТИ, ТОШКЕНТ ДАВЛАТ ШАРҚШУНОСЛИК

ИНСТИТУТИ ҲУЗУРИДАГИ ШАРҚ ҚЎЛЁЗМАЛАРИ МАРКАЗИ

ҲУЗУРИДАГИ ФАН ДОКТОРИ ИЛМИЙ ДАРАЖАСИНИ БЕРУВЧИ

14.07.2016. ТАR.01.06 РАҚАМЛИ ИЛМИЙ КЕНГАШ

ТОШКЕНТ ДАВЛАТ ШАРҚШУНОСЛИК ИНСТИТУТИ ҲУЗУРИДАГИ

ШАРҚ ҚЎЛЁЗМАЛАРИ МАРКАЗИ

СУЛТОНОВ ЎКТАМБЕК АБДУЛҒАНИЕВИЧ

ТОШКЕНТ ВАҚФ ХЎЖАЛИГИДА

АНЪАНАЛАР, ИСЛОҲОТЛАР ВА МУАММОЛАР (XVI–XX АСР

БОШЛАРИГА ОИД ТАРИХИЙ ҲУЖЖАТЛАР АСОСИДА)


background image

07.00.07 – Тарихшунослик, манбашунослик ва тарихий тадқиқот усуллари

ДОКТОРЛИК ДИССЕРТАЦИЯСИ АВТОРЕФЕРАТИ

Тошкент шаҳри – 2016 йил

3

Докторлик диссертацияси мавзуси Ўзбекистон Республикаси Вазирлар

Маҳкамаси ҳузуридаги Олий аттестация комиссиясида 30.09.2014/В2014.3-4.Tar32
рақам билан рўйхатга олинган.

Докторлик диссертацияси Тошкент давлат шарқшунослик институти ҳузуридаги Абу Райҳон

Беруний номидаги Шарқ қўлѐзмалари марказида бажарилган.

Диссертация автореферати уч тилда (ўзбек, рус, инглиз) Илмий кенгаш веб-саҳифасида

(

http://ik-tarix.nuu.uz

) ва «ZiyoNet» ахборот-таълим порталида (

www.ziyonet.uz

) жойлаштирилган.

Илмий маслаҳатчи Бабаджанов Бахтиёр Мираимович

тарих фанлари доктори

Расмий оппонентлар: Исхоқов Мирсодиқ Мирсултонович

тарих фанлари доктори, профессор

Агзамова Гулчеҳра Азизовна

тарих фанлари доктори

Флориан Шварц

тарих фанлари доктори, профессор

Етакчи ташкилот: Тошкент ислом университети

Диссертация ҳимояси Ўзбекистон Миллий университети, Ўзбекистоннинг энг янги тарихи

масалалари бўйича Мувофиқлаштирувчи-методик марказ, Тарих институти, Қорақалпоқ ижтимоий
фанлар илмий-тадқиқот институти, Тошкент давлат шарқшунослик институти ҳузуридаги Шарқ
қўлѐзмалари маркази ҳузуридаги фан доктори илмий даражасини берувчи 14.07.2016. Таr.01.06 рақамли


background image

илмий кенгашнинг 2016 йил «____» «______________» соат ____ даги мажлисида бўлиб ўтади.
(Манзил: 100174, Тошкент шаҳри, Университет кўчаси 4-уй. Асосий бино, 2 қават. Мажлислар зали.
Тел: (99871)227-12-24; факс: (99871)246-53-21, (99871)246-02-24; e-mail:

nauka@nuu.uz

Ўзбекистон

Миллий университети).

Докторлик диссертацияси билан Ўзбекистон Миллий университетининг Ахборот-ресурс

марказида танишиш мумкин (____ рақами билан рўйхатга олинган). Манзил: 100174, Тошкент шаҳри,
Университет кўчаси 4-уй. Асосий бино)

Диссертация автореферати 2016 йил «_____» _____________ куни тарқатилди.

(2016 йил «____»_____________ даги ___ рақамли реестр баѐнномаси).

А.А. Маврулов

Фан доктори илмий даражасини берувчи

Илмий кенгаш раиси,

т.ф.д., профессор

Х.Э. Юнусова

Фан доктори илмий даражасини берувчи

Илмий кенгаш котиби, т.ф.д.

С.Б. Шадманова

Фан доктори илмий даражасини берувчи

Илмий кенгаш қошидаги

Илмий семинар раиси, т.ф.д.

4

КИРИШ

(

Докторлик диссертацияси аннотацияси)

Диссертация мавзусининг долзарблиги ва зарурати.

Жаҳон

ҳамжамиятининг

интеграциялашув

жараѐнида Ўзбекистон инсоният

тараққиѐтига улкан ҳисса қўшган тамаддун бешикларидан бири сифатида тан
олинмоқда. Айниқса, Ўзбекистон мустақилликка эришган кундан бошлаб
миллий давлатчилик тарихи ҳамда бой маданий-маънавий меросни чуқур
ўрганишга алоҳида эътибор қаратилаѐтгани бежиз эмас. Масаланинг бир
муҳим жиҳати шундаки, ислом дини минтақадаги бир минг уч юз йиллик
тарихи давомида халқимизнинг қадриятлари ва урф-одатларига сингиб кетди.
Ўзбекистон Республикасининг биринчи президенти И.А. Каримов тўғри
таъкидлаганидек, «... биз ўз миллатимизни мана шу муқаддас диндан айри
ҳолда асло тасаввур қила олмаймиз. Диний қадриятлар, исломий тушунчалар
ҳаѐтимизга шу қадар сингиб кетганки, уларсиз биз ўзлигимизни йўқотамиз»

1

.

Шундай қадриятлардан бири вақф институти бўлиб, Ўзбекистонда у 1928
йилда тугатилган. Лекин у тарихий-маданий қадрият ва ўтмишимизнинг
ажралмас қисми сифатида тадқиқ этилиши, ўрганилиши лозим. Чунки
давлатчилик, таълим, ижтимоий ҳимоя, ободончилик, қишлоқ хўжалиги ва
иқтисодий тизим ўтмишда вақф мулкчилиги билан бевосита боғлиқ бўлган.

Бугунги кунда Ўзбекистон тарихини асл манбалар асосида тадқиқ этиш

тарих фанининг энг долзарб вазифаларидан бирига айлангани маълум.
Ўзбекистон Республикаси Президентининг 2014 йил 8 июлдаги «Ўзбекистон


background image

Республикаси академияси тузилмасини янада мақбуллаштириш ҳамда
республика академик илм-фани ва олий таълимининг интеграциясини
мустаҳкамлаш чора-тадбирлари тўғрисида»ги ПҚ-2204-сон Қарорига
мувофиқ ЎзР Фанлар академияси таркибидаги Шарқшунослик институти
негизида Тошкент давлат шарқшунослик институти ҳузурида Абу Райҳон
Беруний номидаги Шарқ қўлѐзмалари маркази ташкил этилди

2

. Қарорда шарқ

қўлѐзмалари билан бир қаторда тарихий ҳужжатларни тадқиқ этиш ва илмий
муомалага киритишга алоҳида эътибор қаратилган. Албатта бу бежиз эмас.
Чунки бир неча ўнлаб турдаги тарихий ҳужжатлар давлатчилик, ижтимоий
иқтисодий муносабатлар тарихи ҳамда маданий-маънавий ҳаѐт масалаларини
ўрганишда муҳим тарихий-ҳуқуқий манба саналади.

Тошкент шаҳрининг ЮНЕСКО томонидан 2007 йилда «Ислом

маданияти пойтахти» деб эълон қилиниши ҳамда Ўзбекистон Республикаси
Президентининг 2008 йил 2 апрелдаги «Тошкент шаҳрининг 2200 йиллигини
нишонлашга тайѐргарлик кўриш ва уни ўтказиш тўғрисида»ги ПҚ-828-сонли
Қарори

3

Тошкент тарихига бағишланган тадқиқотларни янги босқичга олиб

чиқди. Шу билан бирга тарихчиларга мавзуга оид янги манбаларни

1

Каримов

И.А. Аллоҳ қалбимизда ва юрагимизда. «Туркистон-пресс» ахборот агентлиги мухбирининг саволларига
жавоблар. – Т.: Ўзбекистон, 1999. – Б. 5.

2

Ўзбекистон Республикаси Қонунлар тўплами. 2014 йил, 32-сон. 396-модда.

3

Каримов И.А. Ўзбек халқининг ислом маданияти ривожига қўшган ҳиссасининг юксак эътирофи. Президент

Ислом Каримовнинг «Туркистон-пресс» нодавлат ахборот агентлиги мухбирига берган интервьюси // Халқ
сўзи. 2007 йил, 23 февраль; Ўзбекистон Республикаси Олий Мажлиси палаталарининг ахборотномаси. 2008
йил, 4-сон, 223-модда; 11-сон, 618-модда.

5

муомалага киритиш, Тошкент тарихининг очилмаган масалаларини ѐритиш
каби бир қатор вазифаларни ҳам юклади.

Шу нуқтаи назардан диссертацияда бажарилган тадқиқот иши

Ўзбекистон тарихидаги долзарб муаммаолардан бирини очиб бериш ҳамда
Республика ҳукумати томонидан белгиланган юқоридаги меъѐрий-ҳуқуқий
ҳужжатларда белгиланган вазифаларни амалга оширишга хизмат қилади.

Тадқиқотнинг республика фан ва технологиялари ривожланиши

нинг устувор йўналишларига боғлиқлиги.

Диссертация республика фан ва

технологиялар ривожланишининг I. «Демократик ва ҳуқуқий жамиятни
маънавий-ахлоқий ва маданий ривожлантириш, инновацион иқтисодиѐтни
шакллантириш» устувор йўналишига мувофиқ бажарилган.

Диссертация мавзуси бўйича хорижий илмий-тадқиқотлар шарҳи

4

.

Ўрта Осиѐда вақф (хайрия қилинган мол-мулк) мавзусига бағишланган илмий
изланишлар жаҳоннинг еткчи илмий марказлари ва олий таълим
муассасаларида, жумладан, Нью-Йорк университетининг Яқин Шарқ тиллари
ва адабиѐти департаменти, Принстон университетининг Яқин Шарқ
тадқиқотлари департаменти (АҚШ), Мартин Лютер университетининг
Исломшунослик институти, Рур-Бохум университетининг Шарқшунослик ва
исломшунослик семинари (Германия), Отемон-Гакуин университетининг
Осиѐ тадқиқотлари департаменти (Япония), Торонто университетининг Яқин


background image

ва Ўрта Шарқ цивилизациялари департаменти (Канада), Австрия фанлар
академияси

Эроншунослик

институти

(Австрия),

Тошкент

давлат

шарқшунослик институти ҳузуридаги Шарқ қўлѐзмалари маркази ва Тарих
институтида (Ўзбекистон) олиб борилмоқда.

Жаҳонда Ўрта Осиѐ вақф хўжалиги бўйича олиб борилган тадқиқотлар

натижасида қуйидаги илмий натижалар олинган: Хожа Аҳрор (1404-1490)
вақф хўжалиги фаолиятининг иқтисодий-ижтимоий асослари исботлаб
берилган (Нью-Йорк университети, АҚШ), XVI–XVII асрларда шаҳарлар
ҳаѐти ва тарихий топографияси вақфномалар асосида очиб берилган
(Принстон университети, АҚШ); XIX–XX аср бошидаги Бухоро ҳудудида
юритилган вақфномаларнинг хусусиятлари очиб берилган (Мартин Лютер
университети, Германия), Хива хонлигида пул вақфларининг ўсиш сабаблари

асослаб берилган (Рур-Бохум университети, Германия); Алишер Навоий

(1441-1501) ва Хожа Муҳаммад Порсо (1348-1420) асос солган вақфларнинг
маданий ҳаѐт ривожидаги ўрни очиб берилган (Торонто университети,
Канада); Ўрта Осиѐ вақфномаларинг якуний қисмини тузиш анъаналари
илмий асослаб берилган (Отемон-Гакуин университети, Япония); Туркистон
ўлкасида вақф хўжаликларининг ижтимоий-ҳуқуқий муаммолари сабаблари
очиб берилган (Эроншунослик институти, Австрия).

Ўрта Осиѐда вақф хўжалиги тарихига оид қатор, жумладан қуйидаги

устувор йўналаришларда тадқиқотлар олиб борилмоқда: вақф хўжалигини
бошқаришнинг ташкилий асосларини очиб бериш, пул вақфларидан

4

http://www.nyu.edu, http://www.princeton.edu, http://www.uni-halle.de, https://www.ruhr-uni-bochum.de,

https://www.otemon.ac.jp, https://www.utoronto.ca, http://www.oeaw.ac.at

6

фойдаланиш, вақф институтининг иқтисодий ва маданий ҳаѐт ривожига

таъсири.

Муаммонинг

ўрганилганлик

даражаси.

Вақф

муаммосига

бағишланган тадқиқотларни мантиқан икки йўналишга бўлиш мақсадга
мувофиқ. Биринчи йўналиш вақф мулкчилигининг назарий муаммоларига
бағишланган тадқиқотларни ўз ичига олади. Ушбу туркумга кирувчи
тадқиқотлар бевосита Ўрта Осиѐ вақф мулкчилигига бағишланган бўлмаса
да, ҳанафий мазҳабига мансублик ѐки географик яқинлик сабабларига кўра
мавзунинг назарий муаммоларини қиѐсий ўрганиш ва хулосалар чиқаришда
муҳим аҳамиятга эга. Жумладан, Й. Крчмарикнинг ҳанафий мазҳаби ҳуқуқ
тизимидаги вақф масаласига бағишланган йирик мақоласида мавзу ушбу
мазҳабнинг йирик фақиҳлари асарлари асосида ўрганилган

5

. Б. Йохансеннинг

вақф мулкчилигини ҳам қамраб олган ер солиғи ва ижара масаласига
бағишланган тадқиқоти ҳам ҳудди шундай назарий аҳамиятга эга

6

. Ф.

Кўпрулу, Й. Шахт, К.С. Энн Ламбтон, М. Гил, Н. Оберауер каби
тадқиқотчилар илк вақф мулкларининг шаклланиши ва уларнинг ҳуқуқий
мақомини ѐритишга ҳаракат қилганлар

7

. Шунингдек, К M. Шатцмиллер, А.

Лайиш вақфнинг хайрия (

вақфи хайрий

) ва вақф қилувчи авлодлари


background image

фойдасига ажратилган (

вақфи авлодий

) турларини

8

, К. Вернер, Ҳ. Гербер, М.

Хоукстер вақф мулкларининг ижтимоий ҳаѐтдаги ўрнини

9

, Ж.Е. Мандавил ва

М. Чизакча эса пул вақфларининг

10

шаклланиши масалаларини ўрганган.

Тадқиқотларнинг иккинчи йўналиши бевосита Ўрта Осиѐда вақф

мулкчилиги тарихига бағишланган. Бу туркумдаги тадқиқотлар вақф
муаммосига ѐндашув нуқтаи назаридан тўрт гуруҳ – колониал давр (А.Л. Кун,
В.П. Наливкин, В.Л. Вяткин ва бошқ.), совет даври (П.П. Иванов, О.Д.
Чехович, Р.Н. Набиев, Р.Г. Мукминова, З.А. Қутибоев, Ғ.А. Жўраева, А.
Шайхова), мустақилликдан кейинги давр (Ғ.А. Жўраева, О. Жалилов, И.А.
Алимов, С.Д. Болтабоев, Б.Б. Маллабоев ва бошқ.) ҳамда хорижий (Р.Д. Мак

5

Krсsmárik J. Das Waḳfrecht vom Standpunkte des Śari‛atrechtes nach der ḥanafitischen Schule // Zeitschrift der

Deutschen Morgenländischen Gesellschaft. Band 45. – Leipzig, 1891. Қайта нашр: – Wiesbaden, Lessing Druckerei,
1968. – S. 511-576.

6

Johanson B. The Islamic Law on Land Tax and Rent: The Peasants' Loss of Property Rights as Interpreted in the

Hanafite Legal Literature of the Mamluk and Ottoman Periods. – London-New York-Sydney, 1988. – 143 p.

7

Köprülü

F. Vakɪf müessesesinin hukukî mahiyeti ve tairhî tekâmülü // Vakɪflar dergisi. Sayi II. – Ankara, 1942. – S. 1-33;
Schacht J. Early Doctrines on Waqf // 60. Doğum Yili Münasebetiyle Fuad Köprülü Armağanı. – Istanbul, 1953.
Қайта нашри: – Ankara: Türk Tarih Kurumu Basimevi, 2010. – P. 443-452; Lambton Ann K.S. Awqaf in Persia:
6

th

–8

th

/12

th

–14

th

Centuries // Islamic Law and Society. 1997. – №4-3. – Р. 298-318; Gil M. The Earliest Waqf

Foundations // Journal of Near Eastern Studies. Vol. 57. No.2. 1998. – P. 125-140; Oberauer N. Early Doctrines on
Waqf Revisited: The Evolution of Islamic Endowment Law in the 2nd Century AH // Islamic Law and Society. No
20/1-2. 2013. – P. 1-47.

8

Shatzmiller М. Islamic Institutions and Property Rights: The Case of the «Public Good» Waqf // Journal of the

Economic and Social History of the Orient. Vol. 44. No 1. 2001. – Р. 44-74; Layish А. The Family Waqf and the
Shar’ī Law of Succession in Modern // Islamic Law and Society. Vol. 4. No 3. 1997. – Р. 352-388.

9

Werner C. An

Iranian Town in Transition. A Social and Economic History of the Elites of Tabriz, 1747-1848. – Wiesbaden:
Harrassowitz Verlag, 2000. – 419 p.; Gerber Н. The Public Sphere and Civil Society in the Ottoman Empire // The
Public Sphere in Muslim Societies. – State University of New York, 2002. – Р. 65-82; Hoexter М. The Waqf and the
Public Sphere // The Public Sphere in Muslim Societies. – P. 119-138.

10

Jon E. Mandaville. The Cash Waqf Controversy in the Ottoman Empire // International Journal of Middle East

Studies. Vol. 10. No 3 (Aug.). 1979. – Р. 289-308; Çizakça M. Cash Waqfs of Bursa, 1555-1823 // Journal of the
Economic and Social History of the Orient. Vol. 38. No 3. 1995. – Р. 313-354.

7

Чесней, Е.М. Сабтелни, Жо-Энн Гросс, Ф. Шварц, П. Сартори, И. Кеньичи, Ф.
Райхмут) нашрлардан иборат.

Диссертация мавзусининг диссертация бажарилган илмий-тадқиқот

муассасасининг илмий-тадқиқот ишлари билан боғлиқлиги.

Диссертация

Тошкент давлат шарқшунослик институти ҳузуридаги Шарқ қўлѐзмалари
марказининг илмий-тадқиқот ишлари режасига мувофиқ ФА-Ф1-027

«Марказий Осиѐ халқлари ѐзма меросини ўрганиш: манбашунослик ва

матншунослик тадқиқотлари» мавзуcидаги фундаментал тадқиқот лойиҳаси
доирасида бажарилган.

Тадқиқотнинг мақсади

XVI–XX аср бошларига оид тарихий ҳужжатлар

асосида Тошкент вақф хўжалигининг анъаналари, ўтказилган ислоҳотлар

натижалари, муаммолари ва уларнинг сабабларини очиб беришдан иборат.

Тадқиқотнинг вазифалари

қилиб қуйидагилар белгиланган: Ўрта

Осиѐда вақф муносабатлари тарихига доир тадқиқотларни таҳлил қилиш ва
умумий хулосалар бериш;


background image

Тошкент вақф хўжалигига оид тарихий ҳужжатларнинг сақланиш ҳолати,

миқдорини аниқлаш ҳамда минтақа ижтимоий-сиѐсий, иқтисодий ва маданий
ҳаѐти ҳақида янги маълумот берувчи ҳужжатларни илмий муомалага
киритиш;

ўрганилаѐтган ҳудуд вақф мулкчилигига оид тарихий ҳужжатларнинг

палеографик ва дипломатик хусусиятларини тадқиқ этиш;

вақф мулкчилигига оид тарихий ҳужжатларнинг юзага келиш сабаблари,

функцияси ва ишлаш механизмини ѐритиб бериш;

Тошкент тарихий-маданий ҳудудининг XVI–XIX асрлардаги ижтимоий

сиѐсий аҳволи ва маъмурий-ҳудудий ҳолатини тадқиқ этиш; ўрганилаѐтган
ҳудудда қозихоналар фаолиятини тадқиқ этиш, хонликлар даври ва колониал
даврдаги ўзгаришларни очиб бериш;

авлодий ва хайрий вақф мулкларининг кўрсатилган даврлардаги ҳолати,

бошқарув анъаналари, иқтисодий муаммоларини ҳал қилиш шакллари ва бу
масалага оид ҳужжатларнинг расмийлаштирилишини ѐритиш;

колониал даврда вақф соҳасида олиб борилган ислоҳотлар ҳамда унинг

натижасида юзага келган ички ва ташқи муаммоларни тадқиқ этиш.

Тадқиқотнинг объектини

Тошкент тарихий-маданий ҳудуди вақф хўжалиги

ташкил қилади.

Тадқиқотнинг предмети

қилиб Тошкент вақф хўжалиги тарихи,

трансформацияси ва у билан боғлиқ ижтимоий-иқтисодий муносабатлар
белгиланган.

Тадқиқотнинг

усуллари.

Тадқиқот

жараѐнида

микротарих

(

microhistory

), просопографик (

prosopography

), қиѐсий таҳлил (

сomparative

analysis

) ва статистик таҳлил (

statistical analysis

) каби усуллардан

фойдаланилган.

Тадқиқотнинг илмий янгилиги

қуйидагилардан иборат:

8

тарихий ҳужжатларнинг палеографик ва дипломатик хусусиятлари

трансформацияси, жумладан ҳужжатлар қоғози, ѐзув турлари, ҳужжат тили ва
матн тузилиши хусусиятлари очиб берилган;

вақф соҳасидаги қонунчилик актларининг юзага келиш сабаблари,

уларнинг функцияси ва вақф хўжалигини тартибга солишдаги аҳамияти
аниқланган;

Тошкент ҳудудида XIX асрнинг иккинчи ярмидан бошлаб вақф

қилинадиган

экин

ерларнинг

майдалашиши

ва қисқариши вақф

асосчиларининг ижтимоий таркибидаги ўзгариш билан боғлиқлиги ҳамда бу
жараѐн 1867 йилдан кейин ер вақф қилишнинг чекланиши натижасида
кучайгани аниқланган;

вақфномаларнинг статистик таҳлили асосида Туркистон ўлкасида вақф

мулклари тафтиш қилинган ва қаттиқ назорат ўрнатилган 1887 йилдан сўнг


background image

Тошкент ҳудудида янги вақфлар ташкил этиш кескин камайгани исботланган;

Тошкент вақф хўжалигида Ўрта Осиѐнинг бошқа ҳудудларидан фарқли

равишда савдонинг байи жойиз, яъни мулкни гаров эвазига сотиш тури
амалиѐтда қўлланилмагани, пул вақф қилиш ҳамда вақфи авлодий мулк
турлари Хива хонлиги ва Бухоро амирлигидагидек оммалашмагани асослаб
берилган.

Тадқиқотнинг амалий натижаси.

Тадқиқотда Тошкент вақф

хўжаликларининг XVI–XX аср бошига оид 167 та вақфнома (мулкни вақф
қилганлик ҳақидаги ҳужжат), 62 та байи бот (олди-сотди), 60 та ҳукм
(кўрилган масала бўйича қозилар чиқарган қарор), 42 та ривоят (ҳуқуқий
масала бўйича уламолар фатвоси), 39 та хатти иқрор (маълум бир масалада
иқрор бўлиш), 28 та хатти ижара (ижара битими), 6 та хатти ваколат (ўз
номидан вакил тайинлаш), 3 та хатти даъво (даъво ҳужжати) ҳамда 72 та
қонунчилик актлари (фармон, ѐрлиқ, маншур, нишон, ҳукмнома, иноятнома,
муборакнома ва бошқ.) аниқланган;

Тошкент тарихининг ѐзма манбаларда акс этмаган XVI–XIX асрлардаги

маъмурий бошқаруви, ер эгалиги, тарихий топографияси, меъморий
иншоотлар ва уларнинг локализацияси ҳамда тарихий шахслар фаолиятига
аниқлик киритувчи тарихий ҳужжатларнинг маълумотлар базаси ишлаб
чиқилган.

Тадқиқот натижаларининг ишончлилиги

Тошкент вақф хўжалиги тарихи

уларга тегишли қонунчилик актлари, қозихона ҳужжатлари ва колониал давр

иш юритиш тизимига оид ҳужжатлар асосида тадқиқ этилгани билан

асосланади. Ҳужжатларнинг биринчи гуруҳи бевосита Тошкент

тарихий-маданий ҳудудига тегишли ҳужжатлар бўлиб, улар Тошкент

11

,

11

Ўзбекистон Республикаси Марказий давлат архиви (бундан кейин – ЎзРМДА). И-1, И-17, И-36, И-47, И

164, И-336, И-362-366, Р-34, Р-2678-фондлар; Шарқ қўлѐзмалари маркази (бундан кейин – ШҚМ). Тарихий
ҳужжатлар. 20-йиғма жилд; 71-йиғма жилд, 508, 511-ҳужжатлар; 72-йиғма жилд, 516-ҳужжат; 75-йиғма жилд,
521-ҳужжат; Ривоятлар. ШҚМ. Қўлѐзма 9530. – 70 в.; Мажмуайи маҳзароти форсий. ШҚМ. Қўлѐзма 6102. –
814 в.; Кўкча қозилари дафтари. ШҚМ. Қўлѐзма 6361. – 144 в.; ген.-губ. М.Г.Черняев саволларига
комиссиялар жавоби. ШҚМ. Қўлѐзма 1644/II. – 70 в.; Тошканд шаҳри қозилари рапортлари (1901 й.). ШҚМ.
Қўлѐзма 6113. – 131 в.; Ўзбекистон тарихи давлат музейи фонди (ЎзТДМФ). Тарихий ҳужжатлар. №№1-14
ва 22-83-ҳужжатлар.

9

Самарқанд

12

, Санкт-Петербург

13

шаҳарларидаги давлат муассасалари ва

шахсий коллекциялардан ўрин олган. Иккинчи гуруҳини эса танланган
муаммони қиѐсий ўрганиш ва хулосалар беришда фойдаланилган Бухоро,
Самарқанд, Хоразм, Қашқадарѐ ҳамда Фарғона водийси ҳудудларига тегишли
тарихий ҳужжатлар ташкил этади

14

.

Тадқиқот натижаларининг илмий ва амалий аҳамияти.

Тадқиқот

натижаларининг илмий аҳамияти Ўрта Осиѐда вақф мулкчилиги тарихига
методологик ѐндашувлар ҳамда вақф муносабатлари бўйича назарий
хулосаларни мукаммаллаштиришда фойдаланиш билан изоҳланади.

Диссертация

натижаларининг

амалий

аҳамияти

Ўзбекистонда

давлатчилик тарихи, маънавиятни ошириш, маданий мерос объектларини


background image

тадқиқ этиш ва таъмирлашга бағишланган мақсадли давлат дастурларини
бажарилишини такомиллаштиришга хизмат қилиши билан асосланади.

Тадқиқот натижаларининг жорий қилиниши.

диссертация

натижалари

Марбург

университетида

(Германия)

бажарилаѐтган форс тилли тарихий ҳужжатлар тадқиқига қаратилган
«Asnad.org» лойиҳасида Ўрта Осиѐ ҳудудига тегишли ҳужжатларнинг онлайн
базасини яратишда фойдаланилган (Марбург университетининг 10.06.2016
йилдаги хати). Жумладан, Тошкент ҳудудига мансуб ўндан ортиқ
ҳужжатларнинг илмий тавсифи ва электрон матни проектнинг интернет
сайтига жойлаштирилган (asnad.org). Дастур Ўзбекистонда сақланаѐтган
тарихий ҳужжатлар тадқиқини халқаро миқѐсда оммалаштириш, шу йўл
билан тарихий меросимизни хорижда тарғиб қилишга хизмат қилган;

Тарих институтида бажарилган ФА-Ф8-043: «XIX асрнинг сўнги чораги

– XX аср бошларида Бухоро ва Хива хонликлари тарихи» (2007-2011 йй.)
мавзусидаги фундаментал лойиҳада вақф мулкчилигига оид ҳужжатларнинг
ҳуқуқий-тарихий манба сифатидаги аҳамиятини асослашда фойдаланилган
(Фан

ва

технологияларни

ривожлантиришни

мувофиқлаштириш

қўмитасининг 27.07.2016 йилдаги ФТҚ-0313/489-сонли маълумотномаси).
Илмий натижаларнинг қўлланилиши хонликлар даври қонунчилик актлари ва
қозихона ҳужжатларини ҳамда Ўрта Осиѐ ижтимоий-иқтисодий ҳаѐтида вақф
мулкчилиги ўрнини кенгроқ ѐритиш имконини берган;

Тошкент шаҳри ва вилоятида жойлашган 9 та архитектура ѐдгорлиги

бўйича олинган илмий янгиликлар Маданият ва спорт ишлари вазирлиги
таркибидаги Маданий мерос объектларини муҳофаза қилиш ва улардан

12

Самарқанд Давлат бирлашган тарихий-меъморий ва бадиий музей-қўриқхонаси (бундан кейин –

Самарқанд М-Қ). Тарихий ҳужжатлар. №№511, 976, 1115, 1116, 1119, 1124, 1129 ва бошқ.

13

Кун А.Л. Личный

архив / Архив востоковедов. Институт восточных рукописей РАН. Санкт-Петербург. (бундан кейин – Кун А.Л.
Личный архив.). Фонд 33, оп. 1, д. 174, 175.

14

ШҚМ. Тарихий ҳужжатлар. 1-17, 20-35, 39-86-йиғма жилдлар; ШҚМ. Ҳ. Сулаймонов фонди. Тарихий

ҳужжатлар. 1766, 1769, 3320-йиғма жилдлар; Ривоятлар. ШҚМ. Ҳ. Сулаймонов фонди. Қўлѐзма 353/I. – 81 в.;
ЎзРМДА. И-1, И-18, И-19, И-47, И-125, И-126, И-323, Р-2678 фондлар; Ўзбекистон Миллий университети
нодир асарлар музейи фонди (бундан кейин – ЎзМУМФ). Тарихий ҳужжатлар. Қўлѐзма В09/315. – 138 в.;
Жунг (Бухоро). ЎзМУМФ. Қўлѐзма В09-307/II. – 270 в.; Мир Муҳаммад мунший. Жомеъ ал-иншо. ЎзМУМФ.
Қўлѐзма В09/256/I. – 71 в.; Самарқанд М-Қ. Тарихий ҳужжатлар. №№1072, 1077, 1078, 1113-1123 ва бошқ.;
Кун А.Л. Личный архив. Фонд 33, оп. 1, д. 160, 165, 196; Российская Национальная библиотека.
Санкт-Петербург (бундан кейин – РНБ). Фонд 940, д. 5, 7, 9, 123, 126; Фонд 1236, д. 50, 58.

10

фойдаланиш илмий ишлаб чиқариш бош бошқармасининг меъморий

обидаларнинг паспорт-маълумотлар базасига киритилган (Маданият ва спорт
ишлари вазирлигининг 25.03.2016 йилдаги 01-11-08-1670-сонли хати). Янги
маълумотлар тегишли архитектура ѐдгорликларини ишончли фактлар асосида
таъмирлаш, уларнинг ҳаққоний тарихини тарғиб қилиш ва минтақада туризм
соҳасини янада ривожлантиришга хисса қўшган;

тадқиқот натижалари Вазирлар Маҳкамаси ҳузуридаги Дин ишлари

бўйича қўмитада масжид ва мадрасалар тарихини ѐритишда фойдаланилган
(Дин ишлари бўйича қўмитанинг 17.06.2016 йилдаги 3383-сонли хати).


background image

Хусусан, Тошкент шаҳри ва вилоятидаги қадимий мадраса ва масжидларнинг
ҳақиқий тарихини асл манбалар асосида ѐритиш ва уларнинг расмий интернет
сайтларини яратиш имконини берган.

Тадқиқот натижаларининг апробацияси.

Тадқиқот натижалари 20 та

илмий конференцияда, жумладан 7 та халқаро конференция: «Problems of the
Study of the Doctrine and Legacy of Khoja Ahmad Yasavi»
(Туркистон/Қозоғистон, 2008), «Ўзбекистон пойтахти Тошкент 2200 ѐшда»
(Тошкент, 2009), «Social History of Modern Central Asia. A Focus on Arabic
script Documents 18

th

-20

th

centuries» (Халле/Германия, 2009), «Uluslararasi Hoca

Ahmed Yesevi Semposyumu» (Истанбул/Туркия, 2010), «31-st German Congress
of Oriental Studies» (Марбург/Германия, 2010), «Источниковедение и
историография стран Азии и Африки» (Санкт-Петербург/Россия, 2011),
«Проблемы дипломатики, кодикологии и актовой археографии»
(Москва/Россия, 2012) ва 13 та республика илмий амалий конференцияларида
апробациядан ўтган.

Тадқиқот натижаларнинг эълон қилиниши.

Диссертация мавзуси

бўйича жами 62 та илмий иш чоп этилган. Шулардан 2 та монография,
Ўзбекистон Республикаси Олий аттестация комиссиясининг докторлик
диссертациялари асосий натижаларини чоп этиш тавсия этилган нашрларда
13 та мақола жумладан, 11 таси республика ва 2 таси хорижий журналларда
чоп этилган.

Диссертациянинг ҳажми ва тузилиши.

Диссертация кириш, тўртта боб,

хулоса, фойдаланилган адабиѐтлар рўйхати ва иловалардан иборат.
Диссертациянинг тадқиқот қисми 255 бетни ташкил этади.

ДИССЕРТАЦИЯНИНГ АСОСИЙ МАЗМУНИ

Кириш

қисмида танланган мавзунинг долзарблиги асосланиб,

тадқиқотнинг мақсад ва вазифалари, ўрганиш объекти ва предмети
аниқланган. Тадқиқотнинг фан ва технологиялар тараққиѐтининг устувор
йўналишларига мослиги кўрсатилиб, ишнинг илмий янгилиги ва амалий
натижалари баѐн қилинган. Олинган натижаларнинг ишончлилиги асосланган
ҳолда уларнинг назарий ва амалий аҳамияти очиб берилган. Тадқиқот
натижаларини амалиѐтга жорий қилиниши, ишнинг апробацияси,

11

натижалари, эълон қилинган ишлар ва диссертациянинг тузилиши бўйича
маълумотлар келтирилган.

Диссертациянинг

«Ўрта Осиёда вақф мулкчилиги тарихшунослиги ва

тарихий ҳужжатлар тадқиқининг назарий муаммолари»

деб номланган

биринчи боби муаммонинг тарихшунослиги, мавзуга оид тарихий
ҳужжатларнинг сақланиш ҳолати ҳамда уларнинг палеографик ва дипломатик
таҳлилига бағишланган. Биринчи параграфда мавзунинг тарихшунослиги


background image

таҳлил қилинган. Таъкидлаш лозимки, Ўрта Осиѐда вақф мулкчилиги бошқа
ислом ўлкаларига нисбатан анча кам ўрганилган

15

. Лекин ўтган давр

мобайнида бажарилган ишлар мақсад ва вазифаларига қараб турлича. Шу
сабаб диссертациясида мавзуга оид тадқиқотлар тўрт гуруҳга - колониал давр,
совет даври, мустақиллик даври ва хорижий тадқиқотларга ажратилган ҳолда
ўрганилилиб, хулосалар берилди. Биринчи гуруҳдаги тадқиқотлар илмий
характерда бўлса-да, уларнинг муаллифлари (А.Л. Кун, Н.П. Остроумов, В.П.
Наливкин, В.Л. Вяткин) ўз ишларини колониализм, қисман рус ориантализми
мафкураси доирасида бажарган. Бу гуруҳдаги муаллифларнинг бир қисми
вақф масаласига оид статистик фактларга эътибор қаратган (П.И. Хомутов, А.
Москальцев, П.В. Благовещенский, М.Н. Ростиславов, А.П. Хорошхин ва

бошқ.). Уларни боғлаб турувчи ягона омил ўлкада вақф тизимидаги мавжуд
бўлган муаммоларни «ижобий» ҳал этишга қаратилган уриниш эди.

Иккинчи гуруҳдаги тадқиқотлар 1918-1928 йиллардаги вақф ислоҳоти

муаммоларини ҳал этиш тадбирлари билан бошланди (В.Л. Вяткин, П.П.
Иванов). Жиддий тадқиқотлар эса XX асрнинг иккинчи ярмидан археография,
дипломатика ва медиевистика йўналишида бажарилди (О.Д. Чехович, Р.Г.
Мукминова, З.А. Қутибоев, Р.Н. Набиев, Б.А. Қозоқов, А. Шайхова, Ғ.А.
Жўраева ва бошқ.). Шунингдек, Ўрта Осиѐда вақф мулкчилиги мавзусида
собиқ иттифоқ республикаларида ҳам бир қатор тадқиқотлар амалга
оширилди (О.Г. Большаков, Ж.З. Бунятов, Т.Б. Гасанов, Е.А. Давидович, В.К.
Шуховцов, А. Кушматов).

Мустақиллик йилларида вақф мавзуси мазмун ва кўлами анча кенгайди

(Ғ.А. Жўраева, О.Ҳ. Жалилов, И.А. Алимов, С.Д. Болтабоев, Б.Б. Маллабоев,
Ҳ. Тўраев, Э.Э. Каримов ва бошқ.). Натижада вақф йўналишига оид
маълумотлар базаси хонликлар даври тарихий ҳужжатлари ва Туркистон
генерал-губернаторлиги бошқарув йилларига оид материаллар ҳисобига
бойиди. Бироқ тадқиқотлар даврий жиҳатдан XIX–XX аср боши билан
чегараланиб қолди.

Хорижлик тадқиқотчилар эса мўғулларгача ва Темурийлар Темурийлар даври

вақф муносабатларига (М. Хадр, Э.К. Босворт, Е.М. Сабтелни, Жо-Энн

Гросс), XVI–XIX асрлар вақф мулкчилигининг ижтимоий ва маданий

маънавий ҳаѐтдаги ўрни (Р.Д. Мак Чесней, Ю. Паул, Д. ДеУиз, Ф. Шварц, Л.

Стейси) ва вақфномалар муаммоларига (Ф. Райхмут, И. Кеньичи) эътибор

қаратганлар. Бир қатор ишлар вақф муносабатларининг 1867-1928 йиллардаги

15

Қаранг: Hoexter M. Waqf Studies in the Twentieth Century: The State of the Art // Journal of the Economic and

Social History of the Orient. 1998. Vol. 41. – №4. – P. 473-495.

12

трансформацияси ва ҳолати мавзуида чоп этилган (П. Сартори, Н. Пианчиола,
Д. Ярошевский, С.Н. Абашин, П.П. Литвинов, Т. Велсфорд, Б. Пенати). Ушбу
бобнинг иккинчи параграфида ЎзР Марказий давлат архиви, Шарқ
қўлѐзмалари маркази, Самарқанд Давлат бирлашган тарихий-меъморий ва
бадиий музей-қўриқхонаси, Ўзбекистон тарихи давлат музейи ва РФА Шарқ


background image

қўлѐзмалари институти (Санкт-Петербург) фондлари ҳамда ўндан ортиқ
шахсий коллекциялардан ўрин олган Тошкент вақф хўжаликларига тегишли
тарихий ҳужжатларнинг сақланиш ҳолати тадқиқ этилди. Иш жараѐнида
мазкур фондлардан ўрин олган Тошкент ҳудудига тегишли 3000 дан ортиқ
араб алифбосида, форс ва туркий тилларда битилган тарихий ҳужжатлар
ўрганилди. Натижада бевосита Тошкент вақф хўжаликларига алоқадор бўлган
йигирмага яқин турдаги XVI–XX аср бошига оид 700 дан ортиқ ҳужжатлар
саралаб олинди. Ишда 167 та вақфнома, 62 та байи бот, 60 та ҳукм, 42 та
ривоят, 39 та хатти иқрор, 28 та хатти ижара, 6 та хатти ваколат, 3 та хатти
даъво ҳамда 72 та қонунчилик актлари (ѐрлиқ, маншур, нишон, ҳукмнома,
иноятнома, муборакнома), шунингдек, колониал даврга оид ариза (122),
рапорт (44), маълумнома (17), тилхат (12), иттифоқнома (7), ҳисобномайи
мутавалли (7), рўйхат (7) ҳамда бир неча ўнлаб ижозатнома, шаҳодатнома,
волост ва уезд бошлиқлари буйруқлари махсус ўрганилди.

Ўрта Осиѐда араб алифбосидаги тарихий ҳужжатларининг палеографик

хусусиятлари Кичик Осиѐ ѐки Эрон ҳудудида амалда бўлган аналогларига
нисбатан деярли ўрганилмаган. Аслида, ҳужжатларни ўрганишда аввало
уларнинг палеографик ва дипломатик таҳлилини амалга ошириш мақсадга
мувофиқ

16

. Бундай ѐндашувнинг мусулмон дипломатикасида ҳам самарали

эканлиги Л. Фекете, Ҳ. Буссе, М. Гронке, Г. Ҳерманн тадқиқотларида асосли
тарзда ўз исботини топган

17

. Шу сабабли мазкур бобнинг учинчи параграфида

мавзуга оид тарихий ҳужжатларнинг палеографик (ташқи) ва дипломатик
(ички) хусусиятлари махсус ўрганилди. Мазкур хусусиятлар юзасидан тўғри
хулоса чиқариш ҳужжатнинг қайси давр ѐки ҳудудга мансублигини, турини
аниқлашнинг муҳим воситаларидан биридир. Тарихий ҳужжатларнинг ташқи
белгилари дейилганда унинг қоғози, ўлчами, сиѐҳи, хат тури, тили ҳамда
муҳрлари назарда тутилади. Ўрганилган ҳужжатларнинг қоғозлари таҳлилига
қараганда, XVI–XVIII асрларда Ўрта Осиѐда шунингдек, Тошкентда асосан
Самарқанд, Бухоро ва Ҳиротда ишлаб чиқарилган маҳаллий қоғозлардан
фойдаланилган. XIX аср иккинчи чорагидан қўқон қоғози, XIX асрнинг 60
йилларидан эса европа фабрика қоғозларидан фойдаланиш оммалашган.

16

Тарихий ҳужжатларни палеографик ва дипломатик хусусиятларини алоҳида таҳлил қилиш илк бор Ж.

Мабильон (XVII аср) томонидан қўлланилган. Қаранг: Duranti L. Diplomatics: New Uses for an Old Science (I) //
Achivaria. 28 (Summer). 1989. – P. 13.

17

Fekete L. Einführung in die Osmanisch-Türkische Diplomatik der Türkischen Botmässigkeit in Ungarn. – Budapest,

1926. – S. X-XXIII; Fekete L. Einführung in die Persische Paläographie. 101 persische Dokumente. – Budapest, 1977.
– S. 15-62; Busse H. Untersuchungen zum Islamischen Kanzleiwesen. An Hand Turkmenischer und Safawidischer
Urkunden. – Kairo, 1959. – S. 1-77; Busse H. Untersuchungen zum Islamischen Kanzleiwesen. An Hand
Turkmenischer und Safawidischer Urkunden. – Kairo, 1959. – S. 1-77; Gronke M. Arabische und persische
Privaturkunden des 12. und 13. Jahrhunderts aus Ardabil (Aserbeidschan). Islamkundliche Untersuchungen. Band 72.
– Berlin Klaus Schwarz Verlag, 1982. – S. 3-81; Hermann G. Persische Urkunden der Mongolenzeit. Text und
Bildteil. – Wiesbaden: Harrassowitz Verlag, 2004. – S. 5-42.

13

Ҳужжатларнинг ўлчамлари даврига ѐки уларнинг турига, эгаларининг
мавқеига қараб турлича бўлган. Жумладан, XVI–XIX асрлар ѐрлиқлари катта,
нишон, ҳукм ва иноятнома унга нисбатан кичик ўлчамда бўлган. Юқори


background image

табақа вакилларига тегишли XVI–XVIII асрлар вақфномалари ўрама шаклида

бўлган. XIX асрдан вақф қилишда ўртаҳол аҳоли ҳиссасининг ортиши

сабабли уларга тегишли вақфномалар ҳам оддий ва кичик ҳажмда тузила
бошланган. Ривоят ҳужжати ўлчами эса аксинча, XIX аср ўрталарига келиб
аввалги даврдагидан 2-3 баробар катталашди. Бу ушбу ҳужжат таркибий
қисмидаги ўзгаришлар билан боғлиқ.

Тарихий ҳужжатлар таҳлили асосида сарой девони ва қозихоналарда

амалда бўлган хат турлари хусусиятларига оид бир қатор хулосаларга
келинди, жумладан, араб ѐзуви тараққиѐти таъсирида XVI асрдан бошлаб
амалда бўлган девоний, насх ва сулс хати ўрнини секин аста настаълиқ хати
эгаллади. XVII аср охирига келиб сарой ва қозихоналар ҳужжатларини
тузишда настаълиқ хати амалда бошқа хат турларини сиқиб чиқарди. Лекин
турли сабабларга кўра, жумладан сарой девонхонасидаги тартиб қоидалар ва
котибларнинг ташаббусига кўра сулс, девоний ва шикаста хатида битилган
ҳужжатлар ҳам учраб туради

18

. Бу ҳолат ноѐб ҳодиса бўлмай хат тури

алмашинувини бошидан кечирган бошқа минтақалар мисолида ҳам кўзга
ташланади

19

. XIX асрдан бошлаб тез ѐзилувчи настаълиқ хатига тўлиқ

ўтилган.

Шайбонийлар (1500-1599) даврида бошқа уделлардан фарқли равишда

Тошкентда қонунчилик актлари туркий ва форсий тилларда, қозихона
ҳужжатлари эса форсий тилда юритилган. Бу ўша даврда Тошкент саройида
туркий тилнинг мавқеи бошқа минтақаларга нисбатан анча юқори бўлгани
билан боғлиқ. Аштархонийлар (1599-1747) ва Қўқон хонлиги (1709-1876)
даврида эса сарой ва қозихоналарда ҳужжатлар форсий тилда тузиладиган
бўлди. 1865 йилдан сўнг маҳаллий аҳоли ва давлат идорлари ўртасидаги
воситачи тил сифатида аҳолининг катта қисми сўзлашув тили бўлган туркий
(ўзбек) тили танланди. Бироқ қозихоналарда туркий тилга ўтиш осон
кечмади. Чунки бу тур ҳужжатларда асрлар давомида шаклланган араб-форс
тилидаги атамаларнинг туркий эквивалентини тез муомалага киритиш
имконсиз эди. Шу сабаб қозихона ҳужжатларини тузишда яна билингвизм
юзага келди.

Муҳр ва тамғалар ҳужжатларнинг ҳуқуқий тасдиғи сифатида муҳим.

Муҳрлар репертуаридаги маълумотлар ѐзма манба сифатида ҳам илмий
аҳамиятга эга. Диссертацияда вақф мулкчилигига оид ҳужжатларда
учрайдиган ҳукмдорлар, ҳокимлар ва турли мансаб эгалари, қозихона
амалдорлари муҳрлари тасвирлари ҳамда тамғалар ўрганилди. Уларнинг
трансформацияси, даврий хусусиятлари ва фойдаланиш анъаналари бўйича
хулосалар берилди.

18

ШҚМ. 59 йиғма жилд, 89-ҳужжат; 29-йиғма жилд, 38-ҳужжат; ЎзРМДА. 17-фонд, 1-рўйхат, 32663-иш. –

1- варақ; Самарқанд М-Қ. 1129-ҳужжат.

19

Busse H. Untersuchungen zum Islamischen Kanzleiwesen. – S. 28.

14

Ҳужжатнинг ички белгилари дейилганда унинг таркибий қисмлари


background image

назарда тутилган. Мутахассислар Ўрта Осиѐ ҳужжатларини уч асосий қисмга
(бошланғич, асосий ва хотима қисмлар) бўлишни илгари сурган

20

. Лекин

асосий қисмдан ўрин олган экспликацион (лат.

explicatio

– тушунтириш)

матнлар, уларнинг қўлланилиш анъаналари эътибордан четда қолган.
Экспликацион матнлар Қуръони карим, ҳадис ва шеърлардан олинган бўлиб,
диссертацияда уларнинг функцияси ва фойдаланиш анъаналари очиб
берилди. Жумладан, Қуръони карим оятлари ва ҳадислар тузилаѐтган
ҳужжатни ислом ақидаси нуқтаи назаридан асослашга, кучайтиришга хизмат
қилган. Масалан, Ўрта Осиѐ вақфномаларида мўмин кишининг вафотидан
кейин ҳам тўхтаб қолмайдиган учта амал - садақайи жория, фойдали илм ва
солиҳ фарзанд ҳақидаги ҳадис тахминан XVI асрдан бошлаб (эҳтимол ундан
олдинроқ) мустаҳкам ўрин олган. Бу ҳадис дастлаб барча, XIX асрдан эса
асосан масжидларнинг вақфномаларида қўлланилган. Юқори табақа
вакилларига тегишли вақфномаларнинг муқаддима қисмида келтирилган байт
ва мисралар эса ҳужжатни адабий-бадиий жиҳатдан бойитиш билан бирга
панд-насиҳат функциясини ҳам бажарган. Тахминан Темурийлар давридан
вақфномаларни тузишда иккита шеър жуда кенг оммалашган. Улардан
биринчиси:

Nigār-i man ki ba maktab na-raft wa khaṭṭ na-nawisht,

Ba ghamza-yi mas’alaāmūz ṣad mudarris shud.

Бу байт XV асрга оид Ишратхона ва Хожа Аҳрор вақфномаларида

учрайди

21

. У кейинги даврда асосан мадрасаларнинг вақфномаларида

қўлланилган (Тошкентда Исобек додхоҳ, 1836 й.; Исахўжа қозикалон, 1847 й.;
Фозилбек дастурхончи, 1855 й.; Мирзо Аҳмад қушбеги, 1857 й.
вақфномаларида). Мазкур байт Ҳофиз Шерозий (1325-1390) қаламига мансуб
бўлиб, унда Муҳаммад пайғамбар (сав) назарда тутилган.

Иккинчи шеър форс-араб тилида бўлиб, икки муаллифга
тегишли:

Khayma-yi uns ma-zan bar dar-i īn kuhnah rabāṭ

22

.

Innamā al-dunyā fanā’un laysa li-d-dunyā thubūtun,
Innamā al-dunyā ka-bayti nasjataḥu al-‘ankabūt.

Биринчи қисмдаги форсий мисра таниқли мутасаввиф шоир Хожа

Кермоний (1280-1352) қаламига мансуб. Бу мисранинг алоҳида келиш
ҳолатлари ҳам бор. Араб тилидаги байт эса анча машҳур бўлиб, унинг халифа
Али (тахм. 600-661) қаламига мансублиги айтилади

23

. Тилга олинган икки

шеър биргаликда ѐки алоҳида шаклда Тошкентдан ташқари, XVIII-XIX
асрларда Бухоро амирлиги, Хива ва Қўқон хонлиги ҳудудларида тузилган
вақфномаларда ҳам кузатилади

24

. Панд-насиҳат мазмунидаги қуйидаги байт

ҳам XIX асрда Ўрта Осиѐ вақфномаларини тузишда кенг фойдаланилган:

20

Чехович О.Д. Задачи среднеазиатской дипломатики // Народы Азии и Африки. 1969. – №6. – С. 81; Казаков

Б.А. Документальные памятники Средней Азии. – Т.: Узбекистан, 1987. – С. 56.

21

ШҚМ. 72-йиғма жилд, 516/1, 515-ҳужжатлар.

22

Тўлиқ шакли:

Khaima-yi uns ma-zan bar dar-i īn kuhnah rabāṭ, Ki asāsash hama bī mawqi’ wa bī bunyād ast.

23

Амир ал-мўминин Али ибн Абу Толиб. Девон. (Нашр жойи кўрсатилмаган). 1988. – Б. 30.

24

Али Хоразмий.

Жавоми ал-Алия. ШҚМ. Қўлѐзма 9138. – 59а-варақ; ШҚМ. 4-йиғма жилд, 5-ҳужжат; ЎзРМДА. 19-фонд,


background image

1-рўйхат, 34727-иш; ШҚМ. 74-йиғма жилд ва бошқ.

15

Ḥayyāt-i rūzgār ba bālā-yi hīch kas,

Pīrāhanī na-dūcht ki ū-rā qabā na-kard.

Ушбу байт машҳур шоирлар Хоқоний (1121-1190) ва Шамси Табризий

(тахм. 1185-1248) девонларидан айрим ўзгартиришлар билан олинган

25

. О.Д.

Чехович байи бот ҳужжатларининг Бухорода протокол (кириш) қисми билан,
Фарғона водийсида эса объектнинг тавсифи билан бошланишига эътибор
қаратган. Унинг фикрича, XVII асрдан Фарғонача услуб Бухоронинг айрим
турдаги ҳужжатларига ҳам ўтган

26

. Бироқ вақфнома ва байи бот ҳужжатларига

нисбатан билдирилган бу мулоҳаза баҳсли. Аввало бу ўзгариш дастлаб қайси
ҳудудда бошланиб сўнг қаерга тарқалганини аниқлаш мушкул масала. Чунки
О.Д. Чехович назарда тутган биринчи услуб XVIII аср охирига қадар
Бухородан ташқари, Тошкент, Кеш, Самарқанд, Хоразм ҳудудларида кўплаб
учрайди

27

. Тошкент қозихонасида XVIII аср охири XIX аср биринчи чорагида

тузилган байи бот ҳужжатлари матнида ҳам айрим ўзига хослик кўзга
ташланади. Бу ҳужжатнинг юқори қисмида муҳр учун бўш жой қолдириш ва
асосан ўша ерга муҳр босилиши билан боғлиқ

28

. XVIII аср охири ва XIX аср

бошида Ўрта Осиѐ қозихона ҳужжатлари яна бир қанча таркибий
ўзгаришларни ҳам бошидан кечирди. Хусусан, XVII–XVIII аср вақфнома ва
байи бот ҳужжатларининг ўнг томон ҳошиясида ѐки охирида ушбу битимнинг
саҳиҳлиги ҳақида далил келтирилган ривоятнинг ѐзилиши, мажлис
иштирокчилари исмларининг ҳужжат сўнгига алоҳида қайд қилиш каби
анъаналар XIX асрга келиб қўлланилмай қўйди.

Диссертациянинг иккинчи боби

«Тошкент тарихий-маданий ҳудуди ва

маъмурий бошқарув тизимига оид ҳужжатлар»

деб номланади. Унинг

биринчи параграфида Тошкент тарихий-маданий ҳудудининг XVI–XIX
асрлардаги ижтимоий-сиѐсий тарихи, маъмурий ҳолати нарратив манбалар ва
тарихий ҳужжатлар асосида ўрганилган. Ўрганилган манбалардаги
маълумотлар таҳлилига қараганда, айнан Тошкент воҳасининг қулай
географик ва стратегик минтақада жойлашганлиги Тошкент мулкини

бошқарган Суюнчхўжахон ибн Абулхайрхон (1503-1509, 1512-1525) ва унинг

авлодлари учун катта имкониятлар берган. Суюнчхўжахондан сўнг унинг
ўғиллари Келди Муҳаммад султон (1525-1533) ва Наврўз Аҳмад – Бароқхон
(1533-1551), Бароқхоннинг ўғиллари Дарвишхон (1551-1579) ва Бобо султон
(1579-1582) волийлик қилди. Тошкентнинг ўша даврдаги ноиби «

Тошканд

подишоҳи

» ва «

Тошканд волийси

» деб тилга олинган

29

. Тадқиқот жараѐнида

Тошкент мулки бу даврда марказий (Тошкент, Шоҳрухия), шимолий (Ясси,
Сиғноқ, Саброн, Сайрам) ҳамда шарқий (Ахси, Андижон) ҳудудлардан
ташкил топгани ўша давр қонунчилик актларидаги аниқ фактлар асосида
ѐритиб берилди. Аштархонийлар даврига келиб Тошкент мулки маъмурий

25

Ҳоқоний:

Khayyāṭ-i rūzgār ba bālā-yi hīch kas, Pīrāhanī na-dūcht ki ākhir qabā na-kard.

Табризий:

Khayyāṭ-i rūzgār ba bālā-yi hīch mard, Pīrāhanī na-dūcht ki ān rā qabā na-kard.

26

Чехович О.Д. Задачи среднеазиатской дипломатики. – С. 82.

27

Жавоми ал-Алия. – 59а-варақ ва бошқ.;ЎзРМДА. 17-фонд, 1-рўйхат, 32601-иш; 164-фонд, 1-рўйхат, 15-иш. –


background image

1-варақ; 15-иш. – 2-варақ; РНБ. Фонд 940, д. 5, 7; ШҚМ. 71-йиғма жилд, 510-ҳужжат.

28

ЎзРМДА. 164-фонд,

1-рўйхат, 14-иш. 118-ҳужжат; 15-иш. 3-5-ҳужжатлар; ЎзТДМФ. 79-ҳужжат.

29

Муқимий. Абдулланома. ШҚМ.

Қўлѐзма 3901. – 10б-11а-варақлар.

16

бирлик сифатида ҳудудий жиҳатдан анча қисқарди. Бу даврда Тошкент

ҳокими бўлган шаҳзодалар Тошкент шаҳри ва вилояти, баъзан
Ясси/Туркистонни ўз ичига олган ҳудудни бошқарган.

XVIII аср иккинчи ярмида Тошкентдаги сиѐсий-иқтисодий инқироз,

Юнусхўжанинг (1787-1803) мустақил Тошкент давлати, Тошкентнинг Қўқон
хонлиги давридаги маъмурий-ҳудудий ҳолатидаги ўзгаришлар ҳам алоҳида
тадқиқ этилди. Жумладан, XVIII аср охирида Шоҳрухия вилояти ўрнида
Қурама вилояти шаклланди. Бу вилоятда 24 та қалъа бўлиб, улар орасида
Керовчи вилоят ҳокими қароргоҳи вазифасини бажарган

30

. Вилоят таркибида

Облиқ, Тилав, Тама, Бўка каби қалъалар ҳам бўлиб, уларга ҳам ҳокимлар
тайинланган. Туркистон, Чимкент, Авлиѐота ва Оқмасжид Тошкент
мулкининг шимолий сарҳадларидаги маъмурий бошқарув марказлари бўлиб,
уларнинг ҳокимлари хон ѐки Тошкент ҳокими тарафидан тайинланган.

Мазкур бобнинг иккинчи параграфида Шайбонийлар (1500-1599),

Аштархонийлар (1599-1747), Манғитлар (1747-1920) ва Минглар (1709-1876)
сулолалари ҳукмдорлари ҳамда маҳаллий ҳокимлар томонидан вақф
маъмуриятларига берилган ѐрлиқ типидаги ҳужжатлар қонунчилик акти
сифатида тадқиқ этилди. Ёрлиқ типидаги ҳужжатлар номи остида сўз,
фармон, ѐрлиқ, ҳукмнома, парвонча, нишон, маншур, муборакнома ва
иноятнома каби ҳужжатлар тушунилади. Л. Фекетега кўра, бу ҳужжатлар араб
(ҳукм, амр), форс (фармон, нишон, парвона) ва туркий (сўз, ѐрлиқ, буйруқ)
тилларда турли номланса-да, мазмунан ва вазифаси айнан бир хил

31

.

Тошкент вақф хўжаликларига оид XIX асргача бўлган ѐрлиқ типидаги

ҳужжатлар кам учрайди. Лекин бу уларнинг ўша вақтда бўлмагани билан
боғлиқ эмас. Чунки колониал маҳкама маъмурлари томонидан Шайбонийлар
ва Аштархонийлар даврига тегишли кўплаб ѐрлиқлар мазмуни ѐзиб олинган.
Масалан, Тошкентда Шайх Зайниддин бобо мозорининг мазмуни ѐзиб
олинган 14 ҳужжатнинг 10 таси, Тўйтепадаги Иброҳимшайх мозори
ѐрлиқларининг 15 таси, Паркентда Бобо Мочин мозорига тегишли
ҳужжатларнинг тахминан 37 тасини XVI–XVIII асрларга оид ѐрлиқ типидаги
ҳужжатлар ташкил этган

32

. XVI–XVIII асрларга оид сақланиб қолган

қонунчилик актлари Абдуллахон (1583-1598), Имомқулихон (1611-1641),
Субхонқулихон (1681-1702), Убайдуллахон (1702-1711), Шоҳмуродбий (1785-
1800) ҳамда маҳаллий ҳокимлар тарафидан берилган. Қўқон хонлиги даври
учун эса Норбўтабий (1763-1798) ва Умархондан (1809-1822) Султон
Сайидхонгача (1863-1865) бўлган барча хонлар ҳамда Тошкент ва Қурама
ҳокимларидан берилган ѐрлиқ ва иноятномалар кўплаб сақланган. Улар
асосан қуйидаги функцияларни бажарган:

1) маълум бир объектнинг (ер, сув ва бошқа турдаги мулклар) вақфлиги

қонунийлигини эътироф этиш;

2) вақф мулкларини солиқ ва мажбуриятлардан озод қилиш;


background image

30

Абдулғафур. Зафарномайи Худоѐрхоний. ШҚМ. Қўлѐзма 598. – 53б-варақ.

31

Fekete L. Einführung in die Persische Paläographie. – S. 26

32

ЎзРМДА. 17-фонд, 1-рўйхат, 32538-иш. – 7об-8-варақлар; 32556-иш. – 4-варақ.

17

3) мутавалли (вақф мулки бошқарувчиси) тайинлаш, унинг ваколат ва

вазифаларини белгилаш;

4) вақф даромади тақсимотини белгилаш.
Учинчи параграфда эса Тошкентнинг 1865-1917 йилларда, колониал

бошқарув йилларидаги маъмурий ва иш юритиш тизими ҳужжатлари икки
даврга бўлиб ўрганилган. Биринчиси 1865 йил 12 февралда, Оренбург
генерал-губернаторлиги таркибида ташкил этилган Туркистон вилояти (1865-

1867) ҳарбий губернатори М.Г. Черняев (1828-1898) маҳкамасига тегишли.

Вақф хўжаликларига берилган фармон, буйруқ ва қарор мазмунидаги бу
даврга оид ҳужжатлар форс ва туркий тилларда ѐзилиб, М.Г. Черняевнинг
шарқона муҳрлари билан тасдиқланган. Бу даврда Тошкент қозикалони
Ҳакимхўжа эшон (ваф. 1870) ҳам катта ваколатларга эга бўлган. У вақф
хўжаликларига тегишли ҳужжатларни баъзан М.Г. Черняев билан биргаликда,
баъзан ўз номидан чиқарганлиги аниқланди.

Иккинчи даврга оид ҳужжатлар 1867 йил 11 июлда ташкил этилган

Туркистон генерал-губернаторлиги (1867-1917) давлат маҳкамаларига
тегишли. Мазкур ҳужжатлар вақф маъмуриятининг генерал-губернатор,
вилоят губернатори, Тошкент шаҳри ва уезд бошлиқлари, даҳа қозилари билан
ўзаро мулоқотини, давлат идораларининг вақф мулкчилигига муносабатини
акс эттиради. Шунингдек, бу даврда вақф мулкчилигига оид айрим тарихий
ҳужжатлар мазмунан қайта шаклланди, янги турлари юзага келди. Хусусан,
аввал ҳам мавжуд бўлган ариза ҳужжати (арзадошт), рус (европа) иш юритиш
тизими ва маҳаллий анъаналар қоришувида янгича мазмун ва шакл касб этди.
Ариза, арзнома, арз каби номлар билан юритилган бундай ҳужжатлар
маъмурий идораларнинг барча бўғинларида энг кўп учрайдиган ҳужжат
турига айланди. Улар одатда уч ижтимоий тоифа – вақф ишини юритувчи
(мутавалли ва унинг вакили), вақф хўжалигидан иқтисодий манфаатдор гуруҳ
(воқифнинг авлодлари, мударрис ва талабалар, имом, муаззин) ҳамда вақф
мулкидан фойдаланувчи (ижарачи, коранда) тарафидан юқорида тилга
олинган мансабдорлар номига битилган. Ушбу бўлимда колониал даврга оид
турли ижтимоий қатлам вакилларининг келишуви акс этган иттифоқнома,
қозилар рапортлари, вақф мулклари рўйхатлари, ҳисобномайи мутавалли
(даромад ва чиқим ҳақидаги ҳисобот) каби ҳужжатлар ҳам махсус ўрганилди.
Натижада колониал даврда вақф соҳасида мавжуд бўлган муаммолар,
уларнинг сабаблари ва ҳал этилиш жараѐни ѐритиб берилди.

Диссертациянинг

«Вақф муносабатларига оид қозихона ҳужжатлари:

таркиби, функцияси ва ишлаш механизми»

номли учинчи бобида асосий

эътибор вақф мулкчилигига алоқадор қозихона ҳужжатлари турлари,

уларнинг функцияси ва ишлаш механизмини ѐртишга қаратилган. Биринчи


background image

параграфда аввало қозихона ҳужжатларини чиқарувчи Тошкентдаги

қозихоналар фаолияти қози ва муфтийларни тайинлаш ҳақида ѐрлиқлар,

колониал давр иш юритишга оид ҳужжатлари ҳамда сфрагистик материаллар

асосида тадқиқ этилди. П. Сартори томонидан Тошкент қозиларини тайинлаш

18

ҳақидаги 1821-1864 йилларга оид 6 та ѐрлиқ асосида қозилик мансаби ва
уларнинг реал ваколатлари ва иш кўриш принциплари ҳақида ўз фикрларини
билдирган

33

. Диссертацияда катта миқдордаги сфрагистик материаллар ҳамда

Қўқон хонлари ва Тошкент ҳокимларининг Тошкент қозиси ва муфтийларини
тайинлаш ҳақидаги 1810-1864 йилларга оид 15 та ѐрлиқ аниқланиб,
ўрганилди. Натижада Тошкент шаҳри ва вилоятида қозилар иерархияси,
юрисдикцияси ва канцелярияси, аълам ва муфтийларнинг ваколат ва
вазифалари борасида аввалги тадқиқотчиларнинг ишларига қўшимча
аниқликлар киритишга муваффақ бўлдик. Маълумотлар таҳлилига қараганда,
Тошкент шаҳри ва вилоятида алоҳида қозикалон, қози ал-қуззот, қози ва қози
аскар фаолият юритган. Баъзан уларга раис ва садр мансаблари ҳам қўшиб
берилган. Уларнинг аниқ ваколати ва юрисдикцияси хон ѐки ҳоким тарафидан
белгиланган. Қозилар ҳузурида муфтийлар ва уларга бошчилик қилувчи
аълам фаолият юритган.

1867 йилдан кейин, Туркистонда қозилик тизимида ислоҳот ўтказилиб,

уларнинг уч йиллик сайлов тизими жорий этилган

34

. Шу билан бирга 1867

йилдан сўнг Тошкентнинг Себзор, Шайхонтаҳур, Бешѐғоч ва Кўкча
даҳаларида мунтазам иш олиб борувчи тўрт қози маҳкамаси шаклланди. Яна
бир янгилик қозихоналарда доимий юритилиб бориладиган акт ва ҳукм
дафтарларининг жорий қилиниши эди. 1870 йилда Ҳакимхўжа қозикалон
вафотидан сўнг қозикалон мансаби бекор қилинди. 1884 йилда Туркистонда
мусулмонлар диний бошқарувини ташкил қилиш Комиссияси таклифига
кўра, Тошкент шаҳрида (Ниѐзбек ва Занги ота волостлари билан) тўрт қози
ҳамда Қурама уездида жами ўн бир қози тайинланди. Ҳар бир қозига бир
аълам ва икки муфтий хизмат қилиши белгиланган

35

. Кейинроқ уларнинг бир

вақтнинг ўзида мударрис, мутавалли каби вазифаларни бажариши таъқиқлаб
қўйилди

36

. Коллегиал характердаги қозилар съезди таркиби эса Тошкент

шаҳрида даҳа қозиларидан, уездда волост қозиларидан иборат бўлган. Унга
қозилар орасидан сайланадиган садрнешин раислик қилган. Тошкент
шаҳридаги қозилар съезди ҳафтада икки марта, Тошкент уездида бир ойда
тўрт марта мажлис ўтказган.

Мазкур бобнинг иккинчи ва учинчи параграфларида мавзуга оид

вақфномалар ва бошқа турдаги қозихона ҳужжатлари алоҳида тадқиқ этилди.
Жумладан, тадқиқотда бевосита диссертация мавзусига алоқадор бўлган 167
та вақфнома (асл ва кўчирма нусхалар) ўрганилиб, уларнинг 129 таси

Тошкент шаҳрига, 38 таси Тошкент вилоятига тўғри келиши аниқланди.

Уларнинг сони XIX асрнинг 80 йилларидаги вақфномалар сонига анча яқин.
Масалан, генерал-губернатор девонхонаси амалдори П.В. Благовещенский


background image

1887 йилда Тошкент шаҳри ва уезди вақфномаларини тафтиш қилиш чоғида

33

Sartori P. Behind a Petition: Why Muslims’ Appeals Increased in Turkestan under Russian Rule // Asiatische

Studien / Études Asiatiques. LXIII/2. 2009. – Р. 7-8.

34

Sartori P. Judicial Elections as a Colonial Reform. The Qadis and Biys in Tashkent, 1868-1883 // Cahiers du Monde

russe, 49/1, Janvier-mars. 2008. – Р. 79-100.

35

ЎзРМДА. 1-фонд, 11-рўйхат, 326-иш. – 46об, 48об-49-варақлар.

36

ЎзРМДА. 17-фонд, 1-рўйхат, 14938-иш. – 1-1об-варақ.

19

шаҳарда 109 та, уездда 94 та вақф ҳужжатини қайдга олган

37

. Шаҳар ҳудудига

тегишли вақфномалар ўртасидаги фарқ катта эмас (129 га 109). Ўртадаги фарқ
1887 йилдан кейин тузилган ўнга яқин вақфномалар ҳисобига юзага келган.
Уезд ҳудудидаги вақфномалар ўртасидаги фарқ эса (38 га 94) П.В.
Благовещенскийнинг ҳисоб-китобига кейинчалик Тошкент уезди таркибидан
чиқарилган Хўжанд ва Бекобод ҳужжатлари ҳам киритилгани билан боғлиқ.

Қадимий вақфномалар орасида Хожа Аҳрорнинг вафотидан олдинроқ,

1490 йилда Тошкентдаги жомеъ масжид ва мадрасага қилган вақфномаси
маълум. О.Д. Чехович ушбу вақфноманинг 1533 йилги нусхасидан
фойдаланган. Лекин 1875 йилги нусхасини тополмагани сабабли В.В.
Бартольд асарида келтирилган матндан фойдаланган

38

. Изланишлар вақтида

ЎзРМДА фондидан ушбу вақфноманинг 1875 йилги ҳамда 1923 йилда
Тошкент шаҳар вақф шўъбасида мазмуни ѐзиб олинган нусхалари топилиб,
қиѐсий ўрганилди. Айрим қадимий вақфномалар асл нусхаларининг тақдири
номаълум. Лекин XIX асрнинг 80 йилларида уларнинг қисқа таржималари
ѐзиб олинган. Хусусан, Шоҳ Абдумалик бобо мозорининг 1423 йилги, Бобо
Мочин мозорининг 1556 йилги вақфномалари шулар жумласидандир

39

.

Шайбоний Дарвишхоннинг 1569 йилда Кўкалдош мадрасасига, 1635 йилда
сўфий шоир Мавлоно Хаработийнинг (XVI–XVII асрлар) ўғли Муҳаммад
Исонинг ҳамда 1657 йилда Мулла Саййид Муҳаммаднинг ўз авлодлари
фойдасига ажратган мулклар вақфномаларининг эса асл нусхалари сақланган.
Назарбийнинг 1653 йилда ўз авлодлари учун ажратган мулклар ҳамда
Эшонгузар

маҳалла

масжидининг

1748

ва 1749 йилларга оид

вақфномаларининг кўчирма нусхалари етиб келган.

Қўлимизда Тошкент вақфномалари катта қисмининг мавжудлиги

уларнинг статистик таҳлили орқали бир қатор масалаларда ишончли
хулосалар олиш имконини берди. Жумладан, жами вақфноманинг 66 таси
XVI асрдан 1865 йилгача, 101 таси 1865-1917 йилларга мансуб. Уларнинг 117
таси масжид, 29 таси мадраса, 11 таси қорихона, 4 таси мозор, 2 таси хонақоҳ,
1 таси хатми хожагон (хожагон тариқатининг аввал ўтган пешволари ҳаққига
ўтказиладиган хатм маросими) ва 3 таси воқиф авлодлари фойдасига
ажратилган. Хатми хожагон учун алоҳида ажратилган вақф мулклари Ўрта
Осиѐнинг бошқа ҳудудларида ҳам кам учрайди (одатда масжидлар вақфлари
ҳисобидан ўтказилган). Лекин Тошкентдаги авлодий вақфлар (атиги 2%)
Бухоро ѐки Хива ҳудудига нисбатан ҳаддан ташқари камлиги билан ажралиб
туради. XIX асрда воқиф шартига кўра, айнан авлодлар фойдасига


background image

ажратилган вақфлар учрамайди. Шунингдек, қайд қилинган воқиф аѐллар
кўрсаткичи (жами 8 та, 5%) ҳам қўшни ҳудудларга нисбатан жуда паст.
Ваҳоланки бу даврда Усмонийлар империясида воқиф аѐллар кўрсаткичи 25%

37

Благовещенский П.В. К вопросу о вакуфах в Сыр-Дарьинской области // Сборник материалов для

статистики Сыр-Дарьинской области. – Т.: Типо-Литография С.И.Лахтина, 1891. – С. 23.

38

Чехович О.Д.

Самаркандские документы XV–XVI вв. (О владениях Ходжи Ахрара в Средней Азии и Афганистане).
Факсимиле, критический текст, перевод, введение, примечания и указатели О.Д. Чехович. – М.: Наука, 1974

.

С. 43.

39

ЎзРМДА. 17-фонд, 1-рўйхат, 32539-иш. – 2об-3-варақлар; 32538-иш. – 25-варақ.

20

- 40% га етган

40

. Таҳлиллардан вақф мулклари асосчиларининг ижтимоий

таркибидаги ўзгаришлар ҳам яққол кўзга ташланади. Воқифлар орасида
ҳукмдор ва амалдорлар 24 та (15%), эшонлар 22 та (14%), ўртаҳол аҳоли 116
та (69%), воқифи кўрсатилмагани 4 та (2%). Ўртаҳол аҳолининг жамоа бўлиб
вақф қилиши XIX асрнинг иккинчи ярмидан ортиб борган. Бу шаҳар ва
қишлоқларда кичик масжидларнинг кўпайиши ва уларнинг эҳтиѐжи масжид
қавми ҳисобидан қопланиши зарурати билан боғлиқ.

Диссертацияда XIX асрнинг 60-80 йиллар ўрталарида Тошкентда вақф

ташкил қилиш аввалги даврга нисбатан бир неча баробар ортгани, Туркистон
ўлкасида вақфларни тафтиш қилиш бошланган 1887 йилдан сўнг кескин
тушиб кетгани вақфномаларнинг статистик таҳлили орқали исботлаб
берилди. Бу жараѐн вақф қилиш кескин ортган даврдан кейинги
кўрсаткичларни ҳар бир ўн йилликлар бўйича ўртача даражасини олиб
қараганда яққол кўзга ташланади

41

. Жумладан, XIX асрнинг 30-йилларида ҳар

йилга 0,8 тадан вақф қилиш тўғри келган. Кейинги ўн йилликларда ўсиш
ҳолати юз берган. Масалан, шу асрнинг 40-йилларида йилига 1,5 та, 50-
йилларида 2 та, 60-йилларда 3,3 та, 70-йилларида 3,4 та, 80-йилларида 4,7 та,
90-йилларида 0,2 та вақф қилиш ҳолати тўғри келган. Аслида 1880-1887
йилларда йилига 6,1 тадан вақф қилиш ҳолати юз берган. Бу ўн йилликдаги
кўрсаткичнинг тушиб кетиши 1888-1889 йилларда вақф қилишнинг кескин
қисқариши билан боғлиқ (икки йилда 2 та вақф) (1-расм).

1-расм. Тошкентда вақф қилиш динамикаси.

Вақф қилишнинг қисқариши бир томондан мавжуд тузумнинг ва


background image

аҳолининг вақф мулкига бўлган муносабатининг ўзгариши билан боғлиқ.
Иккинчи томондан бу жараѐн Россия империясидаги иқтисодий тизимдаги
ўзгаришлар билан боғлиқ бўлиши ҳам мумкин. Чунки 1871 ва 1893 йилларда
Россия империясининг бошқа ҳудудларида ҳам янги вақфлар ташкил қилиш
аввалги даврга нисбатан кескин қисқаргани аниқланган

42

. Хива хонлиги ва

40

Roded R. Quantitative analysis of Waqf endowment deeds: a pilot Project // The Journal of Ottoman Studies. IX.

– Istanbul, 1989. – P. 60, 68.

41

Таҳлилга қисқа тавсифи сақланиб қолган 1833-1882 йилларга оид 8 та вақфнома ҳам киритилган.

42

Положение о порядке заведывания могеметанскими установлениями и духовными вакуфами в Крыму. –
Симферополь: Таврическая губернская типография, 1893. – С. III.

21

Бухоро амирлигида эса аксинча, бу даврда янги вақфлар ташкил қилиш

аввалгидек давом этган.

Диссертацияда вақф қилинган мулк турларини ўрганиш асосида

Тошкентда ҳам экин ерлар, боғлар ва бошқа мулклар (ҳовли, сарой, дўкон,
ҳаммом, тегирмон, обжувоз) вақф учун оммабоп мулк шакллари бўлгани ўз
тасдиғини топди. Вақфга ажратилган пул маблағлари тилга олинса-да, айнан
пул вақф қилиш ҳолати (167 тадан 4 та) Бухоро ва Хивага нисбатан анча кам.
Ф. Шварцнинг фикрича, Хива хонлигида айнан савдонинг ўсиши ва пул
муомаласининг яхшиланиши пул вақфларининг ортишига туртки бўлган

43

.

Лекин Тошкентда пул вақфининг камлигини бу омиллар билан асослаб
бўлмайди. Чунки Тошкент ҳатто XIX асрнинг иккинчи ярмида савдо ва саноат
шаҳрига айланганда ҳам пулни вақф қилиш Хива ѐки Бухородагичалик
оммалашмади. Вақфномаларда икки марта китоб қилинган. Бироқ бу ҳолат
минтақада китоб вақф қилиш кенг тарқалмаган деган, хулосани бермайди.
Сабаби Шарқ қўлѐзмалар маркази фондида сақланаѐтган Лашкар бекларбеги,
Эшонқули додхоҳ мадрасаларига вақф қилинган китобларга қараганда,
Тошкентда ҳам китоб вақф қилиш нормал даражада бўлган. Масалан,
Эшонқули додхоҳ мадрасасининг асли топилмаган 1838 йилги вақфномасида
бошқа мулклар билан бирга икки сандиқ (бошқа манбада 80 дан ортиқ) китоб
ҳам вақф қилинган

44

.

Учинчи параграфда асосий эътибор вақф хўжаликлари фаолиятида

қозихона ҳужжатларининг аҳамияти ва уларнинг ишлаш механизмини
аниқлашга қаратилган. Унда байи бот, хатти ижара, хатти иқрор, хатти
ваколат, хатти даъво, ҳукм ва ривоят ҳужжатлари тадқиқ этилди. Жумладан,
вақф ишига алоқадор байи бот (мулкни узил-кесил сотиш) ҳужжатлари
мазмунига кўра қуйидагича бўлган:

1) вақф маъмурияти ўз тасарруфидаги пулга сотиб олаѐтган мулк

ҳақидаги байи бот ҳужжатлар. Улар XIX асрнинг иккинчи ярмидан орта
бошлаган;

2) вақф маъмурияти ўз тасарруфидаги мулкни истибдол (янгисини сотиб

олиш ѐки алмаштириш) шарти асосида сотаѐтган мулк ҳақидаги байи бот
ҳужжатлар;

3) вақф ерларида жойлашган хусусий мулклар сотилаѐтгани ҳақидаги


background image

байи бот ҳужжатлар.

Олди-сотди шартномасининг яна бир тури байи жойиз (бошқа номи бай

ул-вафо, мулкни гаров эвазига сотиш) бўлиб, XV–XIX асрларда яратилган
фиқҳга оид назарий асарларда ва Ўрта Осиѐ қозилик ҳужжатларини ѐзиш
қўлланмаларидан доимий ўрин олган. Бу битим амалиѐтда айниқса Хива
хонлигида жуда кенг қўлланилган. Лекин Тошкент вақф хўжаликларига
тегишли байи жойиз битимларини умуман учратмадик. Хусусий мулкчиликка
оид байи жойиз ҳужжатлари ҳам саноқли. Масалан, Тошкент қозикалони
фондидан ўрин олган XIX асрнинг 20-80 йилларига мансуб юзга яқин олди-

43

Schwarz F. Bargeldstiftungen im Chanat von Chiva, 1840-1920 // Der Islam. Bd. 80. – Berlin-New York, 2003. – S.
84.

44

ЎзРМДА. 17-фонд, 1- рўйхат, 32540-иш. – 3об-варақ.

22

сотди ҳужжатлари орасида атиги учта байи жойиз битими аниқланди

45

. Кўкча

қозиларининг 1887 йилнинг январь-июль ойларида юритилган дафтарида 229
та олди-сотди битими орасида 11 та байи жойиз қайд қилинган

46

. Шу даҳа

қозисининг 1893 йилги дафтарида эса, мазкур йилнинг иккинчи ярмида 550 та
байи бот ва 390 та байи жойиз битими кўрилган

47

. Демак, Тошкентда хусусий

мулк савдосида байи жойиз битимлари XIX асрнинг иккинчи ярмидан секин

аста ортиб борган. Бу ҳолат фақатгина иқтисодий вазият билан эмас, маҳаллий

уламоларнинг фиқҳдаги қарашлари билан ҳам боғлиқ. Ижара ҳужжатлари
вақф мулкининг ижарага берилгани ҳақидаги ѐзма битимдир. Тошкент вақф
хўжалигига алоқадор ижара ҳужжатлари бошқа ҳудудларга нисбатан анча
камлиги билан ажралиб туради. Масалан, 1887 йилги текширишлар давомида
Сирдарѐ вилоятидан йиғилган вақфга тегишли 586 та ҳужжатдан атиги 6 таси
ижара ҳужжати бўлган

48

. Диссертацияда хонлик ва колониал даврга тегишли

28 та ижара ҳужжатлари аниқланиб ўрганилди. Даъво ва ҳукм ҳужжатлари
эса вақф хўжаликларида юз берган ички ва ташқи зиддиятларнинг
натижаларини ўрганишда алоҳида аҳамиятга эга. Даъво ҳужжати одатда вақф
маъмурияти ҳамда воқиф авлодлари, вақф мулки ижарачиси баъзан бошқа
жисмоний шахслар ўртасидаги зиддиятлар натижасида юзага келган. Қози
ҳукмлари даъвонинг натижаси ѐки эски вақфномаларнинг тикланиши,
мутавалли тайинлаш ва бошқа сабабларга асосан тузилган. Сақланиб қолган
ҳукм ҳужжатларидан келиб чиқиб, ўзаро даъволар фақатгина вақф
маъмурияти фойдасига қондирилган, деган хулосага келмаслик керак. Чунки
бизга аксарият ҳолатларда мутаваллиларга тегишли ҳукм ҳужжатлари етиб
келган.

Ривоят (фатво) деб номланган ҳужжат муфтийларнинг бирор масаланинг

ечими юзасидан берган хулосаси ва унинг исботи сифатида фиқҳий
асарлардан келтирилган иқтибослари акс этган расмий жавобидир

49

. Тахминан

Шайбонийлар давридан бошлаб қозихонага тақдим қилинган бундай
ҳужжатлар ривоят деб номланган

50

. Ривоятлар XIX–XX аср бошида энг кўп

тарқалган ҳужжатлардан бири бўлиб, кишиларнинг кундалик турмуш тарзида
тез-тез учраб турган ижтимоий-иқтисодий муаммоларни ўрганишда муҳим


background image

ҳужжат саналади. Бу ҳужжат турини ўрганиш натижасида

вақф

муносабатларига оид ривоятларнинг икки шакли аниқланди. Биринчи турдаги
ривоят ҳужжатлари вақфнома, ижара, байи бот, даъво каби ҳужжатларнинг
матни сўнгида ва ҳошияларида учрайди. Иккиламчи ўринда келган бундай
ривоятлар асосий ўринда чиқарилган битимнинг (вақф, ижара, даъво,
олди-сотди) шариатга мослигини асослаш функциясини бажарган. Иккинчи
тури вақф хўжаликларида юзага келган турли зиддиятли масалалар

45

ЎзРМДА. 164-фонд, 1-рўйхат, 15-иш. 18, 15 ва 54-ҳужжатлар.

46

ШҚМ. Қўлѐзма 6361. – 121б, 123б, 125а-127а, 129б-140б, 142а ва 144а-варақлар.

47

ЎзРМДА. 364-фонд, 1-рўйхат, 29-иш. – 545-варақ.

48

Благовещенский П.В. К вопросу о вакуфах в Сыр-Дарьинской области. – С. 23.

49

Isogai K. Seven Fatwa Documents from Early 20

th

Century Samarqand. The Function of Mufti in the Judicial

Proceedings Adopted at Central Asian Islamic Court // Annals of Japan Association for Middle East Studies. No 27- 1.
2011. – P. 262.

50

Қаранг: Азизон қози (Мулла Маҳмуд, XVI аср). Сиздаҳ ганж. ШҚМ. Қўлѐзма 2574/IV. – 415аб-варақ.

23

юзасидан тузилган алоҳида ривоятлардир. Бундан ташқари, диссертацияда
хатти иқрор, хатти даъво, ҳукм ва хатти ваколат ҳужжатлари ҳам алоҳида
тадқиқ этилиб, уларнинг вақф мулкчилиги ҳужжатлари тизимидаги
функцияси бўйича хулосалар берилган.

Диссертациянинг

«Тошкент

вақф

хўжалиги

анъаналари,

трансформацияси ва муаммолари»

деб номланган тўртинчи бобида вақф

хўжаликларининг XVI–XIX асрлардаги ҳолати алоҳида тадқиқ этилди.
Сабаби Тошкентнинг XIX асрдан олдинги давр вақф мулклари ҳақида аниқ
бир тасаввур йўқ эди. Иш жараѐнида тилга олинган давр вақф хўжаликлари
фаолиятига оид бир қатор янги илмий фикр-мулоҳазалар илгари сурилди.
Жумладан, Хожа Аҳрорнинг Тошкентдаги вақфлари ҳам кенгайиш ҳам
қисқариш жараѐнини бошидан кечиргани аниқланди. Хожа Аҳрорнинг
Тошкентдаги мадрасасига қози Зиѐвуддин (XVI аср) тарафидан вақф
қилинган Катта Қозиработ ва Кичик Қозиработ мавзеларидаги ерлар (700
ботмон) ҳамда 1836 йилда Тошкент ҳокими Исобек додхоҳ томонидан вақф
қилинган Қўруқ, Юлғунликсой, Аччи мавзеларидаги ерлар (9100 десятинадан
ортиқ) кейинги асрларда вақф қилинган мулклар орасида энг йириклари
бўлган. Шу билан бирга ушбу вақф хўжалиги Оҳангарон дарѐ ҳавзасидаги
ерларнинг қўлдан кетиши ҳисобига қисқариб борди. Бу мулклар Хожа
Аҳрорнинг кичик ўғли Муҳаммад Яҳѐ (ўлд. 1500) хонадонига мансуб
Тошкентдаги авлодлари томонидан бошқарилган.

Шунингдек, Темурийлар, Шайбонийлар ва Аштархонийлар давридаги

йирик вақф хўжаликлари минтақада XII–XVIII асрларда яшаб ўтган тасаввуф
намояндаларининг мозорларига тегишли бўлгани аниқланди. Улар орасида
Бобо Мочин (Бобо Муҳаммад Хутаний) ва Шоҳ Абдумалик бобо мозорлари
Темурийлар даврида ҳам каттагина ерларга эгалик қилган. Аксарият
тадқиқотчилар Шоҳ Абдумалик бобони Занги отанинг (ваф. 1258) бобоси деб
ҳисоблайдилар. Бир қатор насабномалар ва тарихий ужжатлар тадқиқи
жараѐнида Занги отанинг (

Занги ота ибн Тожхўжа ибн Абдумаликхўжа ибн


background image

Мансур ота ибн Арслон боб

) Шоҳ Абдумалик бобо (

Шоҳ Абдумалик бобо ибн

Убайдуллоҳ бобо ибн Рашидхон ибн Бобохон ибн Амир Абдуллоҳхон - Авлиѐ
ота

) билан қариндошлигини тасдиқловчи ҳеч бир далилни учратмадик

51

.

Аксинча, ушбу мозорлардаги авлодий вақф мулклар

алавий

хўжаларнинг бир

биридан мустақил икки хонадони томонидан бошқарилган.

XVI асрнинг иккинчи ярмидан бошлаб Оҳангарон дарѐсининг ўрта ва

қуйи оқимида Шоҳ Амир Фуқаро валий, Саййид Мирак валий (Шоҳ Мир
Ҳусайн) ва Шоҳ Мир Ҳай валий мозорларига тегишли вақф хўжаликлари
юзага келгани аниқланди. Мазкур уч ака-ука

гули сурх

саййидларидан бўлиб,

улар суриялик Шоҳ Неъматуллоҳ валий (1330-1431) авлоди ҳисобланган

52

.

Улардан Шоҳ Амир Фуқаро валий номи билан танилган Шоҳ Асадуллоҳ ўз
даврида Махдуми Аъзам (ваф. 1542) издошларидан бўлган. Оилавий

51

Шоҳ Абдумалик бобо ва Занги ота авлодлари насабномалари. Б. Қосимхонов, С. Алави, Ж. Ҳошимов

шахсий коллекциялари (Тошкент).

52

Саййид Мирак валий авлодлари насабномаси. С. Сиддиқов шахсий коллекцияси (Тошкент ш.). Лекин

насабномаларда уларнинг келиб чиқиши турлича ѐритилган.

24

шажараларга қараганда, Шоҳ Неъматуллоҳ валийнинг Самарқанддаги
авлодлари унинг катта ўғли Саййид Халилуллоҳдан, Тошкентдаги авлодлари
эса кичик ўғли Саййид Маҳмуд Гисуийдан тарқалган. XVIII асрдаги оғир
сиѐсий-иқтисодий даврдан сўнг ушбу мозорлар вақф маъмуриятлари Қўқон
хонлари ҳомийлигида ўз вақф хўжаликларини тиклаш ва янада
ривожлантиришга эришди.

Алавий

хўжаларнинг

авлиѐ қорахоний

тармоғидан бўлган Бобохон

отанинг Ўртасарой мавзеидаги мозорига тегишли вақф ерлар ҳам унинг
авлодлари томонидан бошқарилган. XIX асрнинг 90 йилларида ушбу вақф
мулклари назорати тошкентлик Абулқосимхон эшон (ваф. 1892) қўлида
бўлган. Паркентда мозори жойлашган Парпи отанинг асл исми эса Саййид
Шамсиддин ибн Саййид Алихўжа бўлиб, у тахминан XVIII асрда яшаб ўтган
(келиб чиқиши аниқланмади). Парпи ота мозорига тегишли вақф ерлар ҳам
авлодлиги тасдиқланган хўжалар томонидан фойдаланиб келинган.

Тошкент шаҳрининг XVI-XX аср бошларида фаолият юритган вақф

субъектлари орасида Шайх Зайниддин бобо (1164-1259) ва Хожа Аламбардор
(Абдулазиз боб, X аср) мозорларини кўрсатиш мумкин. Масалан, Шайх
Зайниддин бобо мозори вақфларига хонадоннинг

сиддиқий

ва

сиддиқий

ҳусайний

тармоғи эгалик қилиб келган. Бу масалада 1745 ва 1805 йилларда

Тошкент қозихонасида ушбу жамоаларнинг авлодлик ва вақф даромадидан
улуш олиш борасидаги даъволари кўрилган

53

. Даъволарда XVI асрнинг 70

йилларида Тошкентдан Самарқандга кўчиб кетган, бевосита Шайх Зайниддин
бобо авлоди бўлган таниқли яссавий шайхи Олимшайх Сиддиқий Алиободий
(1564-1632) авлодлари ҳам фаол қатнашган. Айрим кишилар эса ҳокимиятдан
Хожа Аламбардор авлоди экани ва вақф мулкларидан фойдаланиш ҳақидаги
ҳужжатларни олишга муваффақ бўлган. Шундай ѐрлиқлардан бири
аштархоний Субхонқулихон (1681-1702) томонидан Хожа Яъқуб исмли


background image

мутаваллига берилган.

Эътиборли томони шундаки, 1887 йилда вақф мулкларини тафтиш

қилиш жараѐнида Қаффол Шоший (ваф. 976), Занги ота (ваф. 1258), Шайх
Умар Боғистоний (ваф. 1291) ва унинг ўғли Шайх Хованд Таҳур (ваф. 1359)
мозорларининг XIX асргача бўлган вақфларига оид қайдлар учрамади. Улар
ҳақидаги тарихий ҳужжатлар Қўқон хонлиги даврига оид.

Тилга олинган вақф мулклари даромади белгиланган тартибда саййид ва

хўжалар жамоалари ўртасида тақсимланган. Хусусан, XIX аср охирида
Тошкент уездининг Хўжа ва Хонобод қишлоқларидаги 6000 десятина вақф
ери Шоҳ Абдумалик бобонинг 138 та хонадондан иборат авлодлари
тасарруфида бўлган. Тошкент ташқарисида, Теватортар мавзеидаги 5000
таноб вақф ерлари даромади эса Шайх Зайниддин бобонинг 100 уйлик
авлодлари ўртасида тақсимланган. Шайх Хованд Таҳур авлодлари
ҳисобланган

умарий

хўжалар эса

юнусхон

,

муҳаммадхўжа

,

бешбола

ва

ниѐзхўжа

жамоасидан иборат бўлиб, ўзида 15 тадан 60 тагача бўлган

хонадонни бирлаштирган.

53

Шайх Зайниддин бобо авлодлари насабномаси. Б. Исмоилов шахсий коллекцияси (Тошкент ш.).

25

Тошкент шаҳрининг XVII асрдаги йирик авлодий вақф мулкларига

Назарбий (1653) ва Мулла Саййид Муҳаммад (1657) томонидан асос
солинган. Лекин воқифларининг авлодлари тугаши натижасида улар XIX аср
биринчи ярмига қадар хайрий вақфга айлантирилган. Жумладан, Назарбий
авлодларига тегишли вақф ерлар 1838 йилда воқифнинг авлодлари қолмагани
сабабли Тошкент ҳокими Лашкар бекларбеги ташаббуси билан унинг
Бекларбеги мадрасаси ихтиѐрига ўтказилган.

Шайбонийлар

даврига

оид

йирик

хайрий

вақфлардан бири

Дарвишхоннинг 1569 йилда Кўкалдош мадрасаси фойдасига ажратган
мулклари эди. Асл номи Дарвишхон бўлган ушбу мадрасанинг Қулбобо
кўкалдош (ўлд. 1598) томонидан қурилгани ҳақидаги фикрлар асоссиз.
Масалан,

Дарвишхоннинг

мустақил

ҳокимлиги

даврида

Қулбобо

кўкалдошнинг Тошкентда мадраса қурдириши эҳтимолдан анча узоқ. Бу
амалдорнинг мавқеининг ортиши ва донаторлик фаолияти асосан XVI асрнинг
80 йилларидан бошланган. Мавжуд фактлар мадрасанинг Дарвишхон
ташаббуси билан бунѐд этилганини тасдиқлайди (вақфнома, бунѐдкорлик
фаолияти, мадрасанинг номланиши)

54

. Мадраса XVIII аср бошларида катта

иқтисодий қийинчиликни бошидан кечирган ва тахминан шу даврда Аччи
мавзеидаги вақф ерларидан махрум бўлган. XIX асрнинг 50 йиллари охирида
Чорсу бозоридаги дўкон ўринларини ижарага беришни йўлга қўйиб, ўзининг
аввалги мақеини тиклаб олган.

Қўқон хонлиги даврида минтақада янги вақф хўжаликлари шаклланди.

Тошкент ҳокимлари Исобек додхоҳ, Лашкар бекларбеги, Мирзо Аҳмад
қушбеги, Қаноат оталиқ, Нормуҳаммад қушбеги, шунингдек, Эшонқули
додхоҳ, Маҳмуд дастурхончи, Исахўжа қозикалон, Жуманбий каби айрим


background image

амалдорлар томонидан шаҳардаги мадраса ва мозорларга ажратилган янги
вақф мулклари юзага келди. Эски масжид ва мадрасаларни таъмирлаш ва
янгиларини бунѐд қилиб, уларга вақф мулклари ажратиш ҳисобига Тошкентда
майда вақф хўжаликлари сони XVIII асрдагига нисбатан 3-4 баробар ортди.
Лекин бу даврда вақф ерлари аввалги асрларга қараганда анча майдалашди.
Табиий ва демографик омиллар таъсирида ердан кўра, дўкон ўринлари ва
уларнинг ускунасини вақф қилиш ҳолати ортди. Бу ўринда Ҳ. Гербернинг
Усмонийлар империясида шаҳарларда қишлоқларга нисбатан кичик ва
ўртамиѐна вақф мулкларнинг қулай ва самарали эканлиги ҳақидаги хулосаси
Тошкент учун ҳам хос

55

. Чунки Тошкент шаҳрида дўкон ўринлари (

рақабат

ул-арз

) ва биноларидан (

ускуна

) иборат бўлган кичик ва ўртамиѐна вақф

мулкларнинг оммалашувининг асосий сабаби уларнинг қулайлиги (кам
ҳаражат, нақд пул тушуми) эди. Бу жараѐн 1867 йилдан кейин Туркистон
ўлкасида ўрнатилган янги қонунлар тизимида яна ҳам кучайди. Тошкент

атрофида эса катта бўлмаган экин ерларни вақф қилиш давом этган. Ушбу

бобнинг иккинчи параграфида Россия империясининг Туркистонда вақф
соҳасида олиб борган ислоҳотлари ва унинг натижасида

54

Батафсил қаранг:

Султонов У.А. К истории образования и деятельности вакфной администрации медресе Кукельдаш (ХVI –
начало ХХ в.) // Восток. – Москва, 2013. – № 5. – С. 43-45.

55

Gerber H. The Public Sphere and Civil Society in the Ottoman Empire. – Р. 75-76.

26

юзага келган муаммолар Тошкент вақф хўжаликлари мисолида ўрганилган.
Ўрта Осиѐни босиб олишнинг илк даврида ҳарбий юришлар билан банд
бўлган империя маъмурияти вақф соҳасида катта ўзгаришлар қилишга
шошилмади. Хусусан, 1865-1866 йилларда Туркистон вилояти ҳарбий
губернатори М.Г. Черняев олиб борган сиѐсат вақф мулкларига анча
юмшоқлиги билан ажралиб туради. 1867 йилдан сўнг ўлка маъмурияти вақф
соҳаси назорати ва бошқарувини «енгиллаштириш» мақсадида қатор тафтиш
комиссияларини ташкил қилди. Жумладан, 1869 ва 1887 йилларда тузилган
комиссиялар вақф хўжаликлари ва уларнинг ҳужжатларини тафтиш қилди

56

.

Тафтиш вақтида айрим вақф хўжаликларига тегишли мулклар бекор қилинди
(Бароқхон, Бекларбеги, Хожа Аҳрор мадрасалари вақфлари). Аксарият
хўжаликлар давлат фойдасига ундириладиган 10% миқдоридаги солиққа
тортилди. Аҳоли яшайдиган вақф ерлар ҳуқуқининг бекор қилиниши ва
мутавалли сайловининг жорий қилиниши натижасида вақф хўжаликларида
мутаваллилик, даромад тақсимоти ҳамда вақф маъмурияти ижарачилар
ўртасидаги муаммолар кўпайди. Ушбу муаммолар хонликлар даврида ҳам
мавжуд бўлиб, уларнинг мурожаатлари асосида ҳукмдорлар ва қозиларнинг
чиқарган ҳукмлари билан ҳал қилинарди. Бироқ, колониал тизим ўрнатган
янги қоидалар ва «аризабозлик эркинлиги» муаммоларни бир неча йиллаб
чўзилишига замин яратди (айниқса Занги ота, Шайх Хованд Таҳур, Парпи ота
мозорларида). Шунингдек, колониал давр учун одатий ҳолга айланган вақф
хўжаликларининг ички ва ташқи муаммоларининг юзага келиш сабаблари ва
ҳал этилиш жараѐнлари Занги ота, Саййид Мирак валий, Парпи ота
мозорлари мисолида очиб берилди.


background image

Мазкур бобнинг охирги параграфи вақф мулкчилигида ижара

анъаналарини ўрганишга бағишланган. Ислом ҳуқуқида ижара муддати унинг
турига қараб белгиланган. Ҳанафий мазҳабида вақф мулклари учун тузилган
ижара битимлари икки хил – оддий (қисқа муддатли) ҳамда мураккаб (узоқ
муддатли) битимларга ажратилган. Масалан вақф ҳукмида бўлган уй ва
бинолар учун бир йил, экин майдонлари учун уч йилгача муддат
белгиланиши мувофиқ кўрилган

57

. Вақф мулклари ижарасини бир йилдан уч

йилгача қилиб белгилаш дастлаб Ўрта Осиѐда, IX асрда юзага келган

58

. Бундан

мақсад вақф мулкининг унда ишловчи ижарадорлар томонидан ўзлаштириб
олинишига йўл қўймаслик эди. Қисқа муддатли ижара битимларда бир неча
ойдан уч йилгача бўлган муддат назарда тутилган. Ўрганилган ижара
ҳужжатлари таҳлилига қараганда, Тошкентда узоқ

муддатли ижара

битимининг икки шакли -

ижарайи тавила

ҳамда

ижарайи истеҳкор

тури

амалда бўлган.

Ижарайи тавила айрим фақиҳлар тарафидан жойиз эмас, деб топилган

бўлса-да, кейинчалик хусусий ва вақф мулкларини кўп йиллик ижара битими
сифатида оммалашган. Шу сабаб уч йилдан кўп муддатга тузилган битимлар
ижарайи тавила сифатида қаралган. Хива хонлиги ва Усмонийлар

56

Благовещенский П.В. К вопросу о вакуфах в Сыр-Дарьинской области. – С. 22.

57

Krсsmárik J. Das Waḳfrecht vom Standpunkte des Śari‛atrechtes nach der ḥanafitischen Schule. – S. 565.

58

Johansen B. The Islamic Law on Land Tax and Rent. – Р. 34.

27

империясида узоқ муддатли ижара битимларининг, ҳар йили янгилаб туриш
шарти билан 70, 80 ва 90 йилга тузиш кенг тарқалган

59

. Лекин Тошкентда

вақф мулкини ижарага беришда 30 йилгача бўлган муддатнинг белгилаб
олиниши эътиборни тортади. Масалан, Эшонқули додхоҳ мадрасасининг 1860
йилги, Маҳкама масжидининг 1871 йилги ижара битимлари ҳар йилда
янгилаб туриш шарти билан ўттиз йилга тузилган

60

. Бундай узоқ муддатли

битимлар шаҳар ҳокими ѐки қозилари ижозати билан амалга оширилган.

Ижарайи истеҳкор эса қўриқ ерларни узоқ муддатга ижарага олиш учун

ижарайи тавиланинг бир шакли сифатида қўлланилган. Тадқиқот жараѐнида
ижаранинг бу турига оид биргина ҳужжат аниқланди. Хожакўча маҳалла
масжиди мутаваллиси ва ижарадор ўртасида 1883 йилда тузилган ушбу
битимда ижарадор ерни дарахт экиб обод қилиши, ижарачи вафотидан сўнг
унинг ворислари қўлида қолиши, мутавалли ерни даъво қилмаслигига
келишилган

61

. Битим Хайриддин Рамлийнинг (1585-1671) «Фатаво ал Хайрия»

ҳамда Муҳаммад Обидин аш-Шомийнинг (1787-1836) «Таҳрир ал
иборат» номли асарларидан келтирилган иқтибослар билан асосланган

62

.

Шунингдек, диссертацияда ижарага берилган вақф мулклари турлари, ижара
ҳаққи (

ажр ал-мисл

,

ажр ал-мусамма

) ва унинг тўланиш муддати,

ижарадорларнинг ижтимоий таркиби ўрганилиб, хулосалар берилди.

ХУЛОСА


background image

Диссертацияда Тошкент тарихий-маданий ҳудуди вақф хўжалигининг

беш аср давомидаги ҳолати, анъаналари ва трансформация жараѐни илк бор
бевосита мавзуга оид бўлган 700 дан ортиқ ҳужжатлар асосида ўрганилди.
Тадқиқот жараѐнида Тошкент ҳудудига тегишли умумий ҳисобда 3000 дан
зиѐд тарихий ҳужжатлар, нарратив манбалар ва колониал давр архив
материалларини ўрганиш асосида қуйидаги хулосаларга келинди:

1. Ўрта Осиѐда вақф мулкчилигига бағишланган бир қатор тадқиқотлар

амалга оширилган бўлса-да, бу мавзу якуний хулоса ва аниқлик
киритилишини кутган бир қатор масалаларга эга. Хусусан, вақф мулкчилиги
шаклланиши ва ривожига таъсир ўтказувчи демографик ва табиий омиллар,
шаҳар ва қишлоқлардаги минтақавий хусусиятлар, пул ва китоб вақфлари
кабилар ҳануз мавзунинг илмий муаммоси сифатида шаклланмаган. Вақф
институтини фақат диний қамровда тасаввур қилиш мумкин эмас. Аксинча,
вақф мулкчилиги ободончилик, савдо, таълим тизими, аҳолини ижтимоий
ҳимоялаш каби қатор соҳаларни ривожлантирувчи омиллардан бири бўлган.
Шу сабабли вақф муносабатларининг тилга олинган жиҳатларни ўрганмасдан
туриб вақф ҳақида батафсил тасаввурга эга бўлиш имконсиз.

59

ШҚМ. 59-йиғма жилд. 111-145-ҳужжатлар; ЎзРМДА. 125-фонд, 1 рўйхат, 489-иш. 2, 3-ҳужжатлар; Çizakça

М. Awqaf in History and its implications for Modern Islamic Economies // Islamic Economic Studies. Vol. 6. – №1.
1998. – Р. 58.

60

ЎзРМДА. 17-фонд, 1-рўйхат, 32663-иш. – 60, 63-варақлар.

61

ЎзРМДА. 17-фонд, 1-рўйхат, 32663-иш. – 23-варақ.

62

Ҳар уч йилда битимни янгилаш шарти билан ўттиз йилга тузилган шартнома ижарайи истеҳкор сифатида

баҳоланган. Хайриддин Рамлий. Фатово ал-Хайрия. 2-жилд. – Матбаъ ал-Кубро, 1300/1882-83. – Б. 122, 128.

28

2. Тошкент тарихий-маданий ҳудуди Чирчиқ ва Оҳангарон дарѐ

ҳавзаларида юзага келган икки маъмурий бирликдан таркиб топган (X–XII
асрларда Чоч/Шош ва Илоқ, XV–XVIII асрларда Шош/Тошкент ва Шоҳрухия,
XIX асрда Тошкент ва Қурама). XVI-XIX асрлар давомида вақф хўжаликлари
асосан Тошкент шаҳри ва Оҳангарон дарѐси ҳавзасида ўсди. XIX аср иккинчи
чорагидан Чирчиқнинг Сирдарѐга қуйилиш ҳавзасида Чиноз қишлоғининг
кенгайиши ва янги ерларнинг ўзлаштирилиши натижасида минтақанинг бу
қисмида ҳам вақф субъектлари ва объектлари шаклланди.

3. Вакф мулкчилигига оид тарихий ҳужжатларга келсак, Тошкент вақф

хўжалиги мисолида ўрганилган ҳужжатлар уларнинг уч асосий тури –
қонунчилик актлари (фармон, ѐрлиқ, маншур, нишон, ҳукмнома, иноятнома,
муборакнома), иш юритиш тизимига оид ҳужжатлар (буйруқ, ариза, рапорт,
иттифоқнома, ҳисобномайи мутавали, шаҳодатнома, маълумнома,
ижозатнома, рўйхат, тилхат) ҳамда қозихона ҳужжатлари (вақфнома, байи бот
(байи жойиз), ҳукм, ривоят, хатти ижара, хатти иқрор, хатти даъво, хатти
ваколат, хатти ибро) кенг тарқалганини кўрсатди. Лекин ҳужжатларнинг
тузилиши ва функцияси вақт ўтиши билан трансформацияга учради. Хусусан,
тахминан XVI асрдан Ўрта Осиѐ дипломатикасида фатво ўрнига ривоят
ҳужжати юзага келди. У функцияси ва муомала майдонига кўра ўз прототипи


background image

фатводан кўра кенг қамровли эди. Колониал даврда қонунчилик актлари
Туркистон ўлкасида вақф муносабатларига оид тарихий ҳужжатлар
таркибидан чиқиб кетди. Унинг ўрнига қозихоналар ва маъмурий иш юритиш
тизимида колониал маҳкаманинг бюрократик тизимида янги ҳужжатлар юзага
келди ѐки трансформацияга учради.

4. Тошкент вақф хўжаликларининг мўғуллар истилосидан аввалги

даврдаги фаолияти ва уларнинг тарихий ҳужжатлари номаълум. Темурийлар
даврида Хожа Аҳрор вақф мулкларидан ташқари, Бобо Мочин ва Шоҳ
Абдумалик бобо мозорлари ҳам вақф мулкларига эгалик қилган.
Шайбонийлар ва Аштархонийлар даврига келиб мазкур уч вақф хўжаликлари
янада кенгайди. Бу даврда яна XII–XVIII асрларда Тошкент ҳудудида яшаб
ўтган тасаввуф намояндаларининг мозорларининг авлодий вақфлари (Шайх
Зайниддин бобо, Шоҳ Амир Фуқаро валий, Шоҳ Мир Ҳай вали, Саййид
Мирак валий, Бобохон ота, Парпи ота), Кўкалдош мадрасасининг хайрий
вақфи ҳамда бир қатор авлодий вақфлар (Саййид Муҳаммад, Назарбий,
Муҳаммад Исо) юзага келди.

5. XIX асрдан бошлаб вақф хўжаликларининг ортиши аввало бир қатор

демографик омиллар билан боғлиқ. Хусусан, Пскент, Паркент каби ўрта аср
қишлоқлари қаторида кейинчалик гавжумлашган Чиноз, Занги ота, Тилав,
Керовчи, Облиқ, Тама, Тўйтепа каби аҳоли манзилгоҳларида янги вақф
хўжаликлари юзага келди. Тошкент шаҳрининг кенгайиши ва аҳолининг
ортиши натижасида эски масжид ва мадрасалар таъмирланди, янгилари бунѐд
этилди. Бу ўз навбатида янги вақф хўжаликлари ва уларнинг мулклари
шаклланишига замин яратди. Юқори табақа вакиллари асос солган йирик

29

вақф мулклари қаторида оддий аҳолининг ўрта ва кичик вақф мулклари
кўпайди.

6. Ўтган беш юз йил давомида Тошкентдаги вақф мулкчилиги бир қатор

ўзгаришларни бошидан кечирди. Дастлабки даврда юқори табақа вакиллари
томонидан бутун кишлоқлар ѐки катта ўлчамдаги экин ерлар вақф қилинган
бўлса, XIX асрдан бошлаб савдо-хунармандчилик дўконлари ва уларнинг
ўринларини вақф қилиш оммалашди. Ўз навбатида вақф қилинадиган ерлар
табиий равишда майдалашди. Фикримизча, бу йирик вақфларнинг асосий
манбаси бўлган янги ерларни ўзлаштирувчи давлат структурасининг
ишламаслиги ва катта ерларни вақф қилувчи табақанинг йўқолиши сабабли
юз берган. Вақф муносабатларининг бундай ривожи Туркистон ўлкасида янги
қонунлар ўрнатилган 1867 йилдан сўнг янада кучайди.

7. Тошкент вақф хўжалигида ижтимоий-иқтисодий жараѐнлар ва

маҳаллий

уламоларнинг

қарашлари

таъсирида

шаклланган

бошқа

минтақалардан ажралиб турувчи жиҳатлар ҳам кўзга ташланади. Байи жойиз
амалининг вақф муносабатларида қўлланилмаганини, вақфи авлодий тури,
пул вақфлари ва аѐл воқифларнинг камлигини Тошкент вақф мулкчилигининг


background image

регионал хусусияти сифатида кўрсатиш мумкин.

8. 1867 йилдан кейин вақф соҳасидаги ислоҳотлар бу тизимдаги кўп

асрлик анъаналарни издан чиқариб юборди. Аҳоли яшайдиган ерлардаги вақф
мулклар ҳуқуқининг бекор қилиниши ҳамда давлат фойдасига тўланадиган
солиқларнинг жорий қилиниши оқибатида ижарадорлар ва вақф маъмурияти
ўртасида жиддий муаммоларни келтириб чиқарди. Мутавалли сайловининг
жорий қилиниши эса вақф маъмуриятининг ички тизимида ҳам турли
зиддиятларнинг авж олишига сабаб бўлди.

Тадқиқот якунида қўлга киритилган илмий хулосалар асосида қуйидаги

таклиф ва мулоҳазалар билдирилди:

– тарихий ҳужжатлар Ўзбекистонда давлатчилик тарихини ўрганишда

муҳим ҳуқуқий-тарихий манба эканлигини эътиборга олган ҳолда уларнинг
каталогларини нашр қилиш ѐки қисқа маълумотлар базасини яратиш орқали
илмий муомалага киритиш лозим;

– Ўрта Осиѐда вақф мулкчилиги анъаналари ва унинг ҳудудий

хусусиятлари ҳақида аниқ тасаввурга эга бўлиш учун уни кенг минтақалар
бўйлаб, айниқса эътибордан четда қолаѐтган Хоразм воҳаси, Сурхандарѐ
Қашқадарѐ минтақаси, Фарғона водийси, шунингдек қўшни
республикалардаги қадимий шаҳарлардаги ҳолатини қиѐсий ўрганиш талаб
этилади;

– Тошкент шу жумладан, Республика ҳудудида жойлашган архитектура

ѐдгорликлари тарихини ўрганиш ва таъмирлаш ишларида уларга тегишли
тарихий ҳужжатлар тадқиқига алоҳида эътибор қаратиш мақсадга мувофиқ.

30

НАУЧНЫЙ СОВЕТ ПО ПРИСУЖДЕНИЮ УЧЕНОЙ СТЕПЕНИ

ДОКТОРА НАУК 14.07.2016. ТАR.01.06 ПРИ НАЦИОНАЛЬНОМ

УНИВЕРСИТЕТЕ УЗБЕКИСТАНА, КООРДИНАЦИОННО

МЕТОДИЧЕСКОМ ЦЕНТРЕ ПО ВОПРОСАМ НОВЕЙШЕЙ ИСТОРИИ

УЗБЕКИСТАНА, ИНСТИТУТЕ ИСТОРИИ, КАРАКАЛПАКСКОМ

НАУЧНО-ИССЛЕДОВАТЕЛЬСКОМ ИНСТИТУТЕ ГУМАНИТАРНЫХ

НАУК, ЦЕНТРЕ ВОСТОЧНЫХ РУКОПИСЕЙ ПРИ ТАШКЕНТСКОМ

ГОСУДАРСТВЕННОМ ИНСТИТУТЕ ВОСТОКОВЕДЕНИЯ ЦЕНТР

ВОСТОЧНЫX РУКОПИСЕЙ ПРИ ТАШКЕНТСКОМ

ГОСУДАРСТВЕННОМ ИНСТИТУТЕ ВОСТОКОВЕДЕНИЯ


background image

СУЛТОНОВ УКТАМБЕК АБДУЛГАНИЕВИЧ

ТРАДИЦИИ, РЕФОРМЫ И ПРОБЛЕМЫ В ВАКФНОМ ХОЗЯЙСТВЕ

ТАШКЕНТА (НА ОСНОВЕ ИСТОРИЧЕСКИХ ДОКУМЕНТОВ XVI –

НАЧАЛА XX ВВ.)

07.00.07 – Историография, источниковедение и методы исторических исследований

АВТОРЕФЕРАТ ДОКТОРСКОЙ ДИССЕРТАЦИИ

Ташкент – 2016 год

31

Тема докторской диссертации зарегистрирована в Высшей аттестационной

комиссии при Кабинете Министров Республики Узбекистан за 30.09.2014/В2014.3-
4.Tar32

Докторская диссертация выполнена в Центре восточный рукописей им. Абу Райхан Беруни при

Ташкентском государственном институте востоковедения.

Автореферат диссертации на трѐх языках (узбекский, русскийи английский) размещен на веб

странице Научного совета (

http://ik-tarix.nuu.uz

) и на Информационно-образовательном портале

«ZiyoNet» (

www.ziyonet.uz

).


background image

Научный консультант: Бабаджанов Бахтиёр Мираимович

доктор исторических наук

Официальные оппоненты: Исхаков Мирсодик Мирсултонович

доктор исторических наук, профессор

Агзамова Гулчехра Азизовна

доктор исторических наук

Флориан Шварц

доктор исторических наук, профессор

Ведущая организация: Ташкентский исламский университет

Защита диссертации состоится «____» «______________» 2016 года в ____ часов на заседании

Научного совета по присуждению ученой степени доктора наук 14.07.2016. Таr.01.06 при
Национальном университете Узбекистана, Координационно-методическом центре по вопросам
новейшей истории Узбекистана, Институте истории, Каракалпакском научно-исследовательством
институте гуманитарных наук, Центре восточный рукописей при Ташкентском государственном
институте востоковедения (Адрес: 100174, город Ташкент, улица Университет, 4. Главное здание, 2
этаж. Зал заседаний. Тел.: (99871)227-12-241; факс: (99871)246-53-21; (99871)246-02-24; e–mail:

nauka@nuu.uz

Национальный университет Узбекистана).

С докторской диссертации можно ознакомится в Информацинно-ресурсном центре

Национального университета Узбекистана (зарегистрирован за №____). Адрес: 100174, город Ташкент,
улица Университет, 4. Главное здание.

Автореферат диссертации разослан «_____» _______________ 2016 года.

(протокол рассылки за №________ от «____» _______________ 2016 года)

А.А. Маврулов

Председатель Научного совета по присуждению

ученой степени доктора наук

д.и.н., профессор

Х.Э. Юнусова

Ученый секретарь Научного совета по присуждению

ученой степени доктора наук, д.и.н.

С.Б. Шадманова

Председатель Научного семинара при Научном совете

по присуждению ученой степени доктора наук, д.и.н.

32

ВВЕДЕНИЕ (Аннотация докторской диссертации)

Актуальность и востребованность темы диссертации.

В настоящее

время в процессе интеграции мирового сообщества Узбекистан признан как
одна из колыбелей мировой цивилизации. После достижения независимости
Республики Узбекистан особое внимание было уделено изучению истории
национальной государственности, а также культурному и духовному


background image

наследию. Еще одна важная сторона вопроса состоит в том, что ислам
(прежде всего, в культурном и историческом понимании) на протяжении
более чем тысячелетней истории в регионе, укоренился в ценностях и
традициях нашего народа. Как справедливо подчеркнул И.А. Каримов «… мы
не можем представить нашу нацию вне этой священной религии.
Религиозные ценности, исламские понятия настолько глубоко укоренились в
нашей жизни, что без них мы потеряем свою самобытность»

63

. Одной из

таких исторических ценностей и традиций является институт вакфа, который
был ликвидирован в Узбекистане в 1928 году. Однако вакф должен изучаться
и исследоваться в качестве историко-культурной ценности, традиции и
неотъемлемой части нашего прошлого. Поскольку государственность,
образование, социальная защита, благоустройство городов, сельское
хозяйство и экономическая система в истории Узбекистана были
непосредственно связаны с вакфным землевладением.

Исследование истории Узбекистана на основе первоисточников является

одной из важнейших задач современной исторической науки. Согласно
Постановлению ПП-2204 Президента Республики Узбекистан от 8 июля 2014
года «О мерах по дальнейшей оптимизации структуры Академии Наук
Республики Узбекистан и укреплению интеграции академической науки и
высшего образования республики» на базе Института востоковедения АН РУз
был создан Центр восточных рукописей им. Абу Райхана Бируни при
Ташкентском государственном институте востоковедения

64

. В постановлении,

наряду с восточными рукописями, особое внимание уделяется исследованию
и введению в научный оборот исторических документов. Это, конечно, имеет
свое основание, ибо исторические документы, сложившиеся в нескольких
десятках разновидностей, считаются важными историко-юридическими
источниками

по

изучению

государственности

в

прошлом,

социально-экономических отношений и вопросов культурной и духовной
жизни.

Признание Ташкента «Центром исламской культуры» со стороны

ЮНЕСКО в 2007 году, а также Постановление ПП-828 Президента
Республики Узбекистан от 2 апреля 2008 года «О подготовке и проведении
2200-летнего юбилея города Ташкента»

65

вывели исследования, посвященные

63

Каримов И.А. Аллоҳ қалбимизда ва юрагимизда. «Туркистон-пресс» ахборот агентлиги мухбирининг

саволларига жавоблар. – Т.: Ўзбекистон, 1999. – Б. 5.

64

Ўзбекистон Республикаси Қонунлар тўплами. 2014 йил, 32-сон. 396-модда.

65

Каримов И.А. Ўзбек халқининг ислом маданияти ривожига қўшган ҳиссасининг юксак эътирофи.

Президент Ислом Каримовнинг «Туркистон-пресс» нодавлат ахборот агентлиги мухбирига берган

33

истории Ташкента, на новый уровень. Это, в свою очередь, поставило перед
историками задачи по введению в оборот новых источников по теме и
освещению нераскрытых сторон истории Ташкента.

Именно с этой точки зрения исследовательская работа, отраженная в

данной

диссертации,

служит

реализации задач, обозначенных в


background image

вышеназванных нормативно-правовых актах.

Соответствие исследования с приоритетными направлениями

развития науки и технологий в республики.

Исследование выполнено в

соответствии с приоритетным направлением развития науки и технологий в
республике:

I

«Духовно-нравственное

и

культурное

развитие

демократического и правового общества, формирование инновационной
экономики».

Обзор зарубежных научных исследований по теме диссертации

66

.

Исследования по вакфному землевладению в Средней Азии проводились в
ряде ведущих научно-исследовательских центрах мира, в том числе, в
Департаменте языков и литературы Ближного Востока Нью-Йоркского
университета

и

Департаменте

исследований

Ближнего

Востока

Принстонского

университета

(США),

в

Институте

исламоведения

университета Мартина Лютера и на Семинаре по востоковедению и
исламоведению Рурского университета г. Бохум (Германия), Департаменте
Азиатских

исследований

университета

Отемон-Гакуин

(Япония),

Департаменте Цивилизаций Ближнего и Среднего Востока университета
Торонто (Канада), Институте иранистики при Академии наук Австрии
(Австрия), Центре восточных рукописей и Институт истории (Узбекистан).

В результате этих исследований был получен ряд важных выводов:

проанализированы экономические и социальные основы вакфного хозяйства
Ходжа Ахрара (1404-1490) (Департамент языков и литературы Ближного
Востока Нью-Йоркского университета, США); на основе вакфных документов
выявлены особенности городской жизни и исторической топографии городов
XVI–XVII вв. (Департамент исследований Ближнего Востока Принстонского
университета, США); были выявлены особенности вакфных документов
Бухары XIX –начала XX вв. (Институт исламоведения университета Мартина
Лютера, Германия); выявлены причины бурного развития денежных вакфов
Хивинского ханства (Семинар востоковедения и исламоведения Рурского
университета Бохума, Германия); была раскрыта социальная роль вакфных
имуществ, основанных Алишером Навои (1441- 1501) и Ходжа Мухаммадом
Парса (1348-1420) и их место в развитие культурной и экономической жизни
(Департамент Цивилизаций Ближнего и Среднего Востока университета
Торонто, Канада); проанализирована традиция в составлении заключительных
частей вакф-нама в Средней Азии (Департамент Азиатских исследований
университета Отемон-Гакуин,

интервьюси // Халқ сўзи. 2007 йил, 23 февраль; Ўзбекистон Республикаси Олий Мажлиси палаталарининг

ахборотномаси. 2008 йил, 4-сон, 223-модда;11-сон, 618-модда.

66

http://www.nyu.edu, http://www.princeton.edu, http://www.uni-halle.de, https://www.ruhr-uni-bochum.de,

https://www.otemon.ac.jp, https://www.utoronto.ca, http://www.oeaw.ac.at

34

Япония); раскрыты причины социально-юридических проблем вакфного
землевладения в Туркестанском крае (Институт иранистики при Академии
наук Австрии, Австрия).


background image

В рамках изучения истории вакфных хозяйств Средней Азии ведется ряд

исследований по следующим приоритетным направлениям: раскрытие
организационных основ в управлении вакфными хозяствами; использование
денежных вакфов; влияние вакфного института на развитие экономической и
культурной жизни региона.

Степень изученности проблемы.

Исследования проблем вакфных

хозяйств логично будет разделить на два направления. Первое направление
включает в себя работы по освещению теоретических проблем. Несмотря на
то, что работы этого направления не посвящены непосредственно вакфным
документам региона Средней Азии, однако они важны для освещения
теоретических основ и обширных сравнений, в силу единой (ханафитской)
богословско-правовой школы и географической близости регионов. В
частности, в обширной статье Й. Крчмарика, посвященной вопросам вакфа в
рамках ханафитской богословско-правовой школы, тема исследуется на
основе работ крупных богословов-правоведов (

фукаха

) этого мазхаба

67

.

Исследование профессора Б. Йохансена о земельном налоге и вопросах
аренды также охватывает вакфное землевладение

68

. Другие исследователи,

такие как Ф. Кѐпрюлю, Й. Шахт, К.С. Энн Ламбтон, М. Гил, Н. Оберауэр
освещали в своих работах формирование первых вакфных владений и их
юридический статус

69

. Кроме того, M. Шатцмиллер, А. Лайиш изучали

разновидности благотворительных (

вакфи хайри

) и наследственных (

вакфи

авлади

) вакфов

70

, К. Вернер, Х. Гербер, М. Хоукстер — роль вакфов в

общественной жизни городов

71

, Дж.Е. Мандавилл и М. Чизакча исследовали

вопросы формирования денежных вакфов

72

.

Вторая группа исследований охватывает работы, посвященные

67

Krсsmárik

J. Das Waḳfrecht vom Standpunkte des Śari‛atrechtes nach der ḥanafitischen Schule // Zeitschrift der Deutschen
Morgenländischen Gesellschaft. Band 45. – Leipzig, 1891. Повторное издание: – Wiesbaden, Lessing Druckerei,
1968. – S. 511-576.

68

Johanson B. The Islamic Law on Land Tax and Rent: The Peasants' Loss of Property Rights as Interpreted in the

Hanafite Legal Literature of the Mamluk and Ottoman Periods. – London-New York-Sydney, 1988. – 143 p.

69

Köprülü F. Vakɪf müessesesinin hukukî mahiyeti ve tairhî tekâmülü // Vakɪflar dergisi. Sayi II. – Ankara, 1942. – S.
1-33; ; Schacht J. Early Doctrines on Waqf // 60. Doğum Yili Münasebetiyle Fuad Köprülü Armağanı. – Istanbul,
1953. Повторное издание: – Ankara: Türk Tarih Kurumu Basimevi, 2010. – P. 443-452; Lambton Ann K.S. Awqaf
in Persia: 6

th

–8

th

/12

th

–14

th

Centuries // Islamic Law and Society. 1997. – №4-3. – Р. 298-318; Gil M. The Earliest

Waqf Foundations // Journal of Near Eastern Studies. Vol. 57. No.2. 1998. – P. 125-140Oberauer N. Early Doctrines
on Waqf Revisited: The Evolution of Islamic Endowment Law in the 2nd Century AH // Islamic Law and Society. No
20/1-2. 2013. – P. 1-47.

70

Shatzmiller М. Islamic Institutions and Property Rights: The Case of the «Public Good» Waqf // Journal of the

Economic and Social History of the Orient. Vol. 44. No 1. 2001. – Р. 44-74; Layish А. The Family Waqf and the
Shar’ī Law of Succession in Modern // Islamic Law and Society. Vol. 4. No 3. 1997. – Р. 352-388.

71

Werner C. An

Iranian Town in Transition. A Social and Economic History of the Elites of Tabriz, 1747-1848. – Wiesbaden:
Harrassowitz Verlag, 2000. – 419 p.; Gerber Н. The Public Sphere and Civil Society in the Ottoman Empire // The
Public Sphere in Muslim Societies. – State University of New York, 2002. – Р. 65-82; Hoexter М. The Waqf and the
Public Sphere // The Public Sphere in Muslim Societies. – P. 119-138.

72

Jon E. Mandaville. The Cash Waqf Controversy in the Ottoman Empire // International Journal of Middle East

Studies. Vol.10. No 3 (Aug.). 1979. – Р. 289-308; Çizakça M. Cash Waqfs of Bursa, 1555-1823 // Journal of the
Economic and Social History of the Orient. Vol.38. No 3. 1995. – Р. 313-354.

35

непосредственно истории вакфного землевладения в Средней Азии. В свою


background image

очередь, с точки зрения подхода к вопросам изучения вакфа, эту группу
можно разделить на четыре подгруппы: публикации колониального периода
(А.Л. Кун, В.П. Наливкин, В.Л. Вяткин и др.), советской эпохи (П.П. Иванов,
О.Д. Чехович, Р.Н. Набиев, Р.Г. Мукминова, З.А. Кутибаев, Г.А. Джураева, А.
Шайхова), периода независимости (Г.А. Джураева, О. Жалилов, И.А. Алимов,
С.Д. Болтабаев, Б.Б. Маллабаев и др.) и зарубежные публикации (Р.Д.
МакЧесней, Е.М. Сабтелни, Джо-Энн Гросс, Ф. Шварц, П. Сартори, И.
Кеньичи, Ф. Райхмут).

Соответствие темы диссертации с научно-исследовательскими

работами

научно-исследовательского

учреждения,

в

котором

выполняется

диссертация.

Диссертация

выполнена

в

рамках

фундаментального исследовательского проекта ФА-Ф1-027 «Изучение
письменного наследия народов Центральной Азии: исследования по
источниковедению и текстологии», реализуемого в Центре восточных
рукописей им. Абу Райхана Бируни при Ташкентском государственном
институте востоковедения.

Цель исследования

является раскрытие традиции, изучение результатов

проводымих реформ, а также причин ряда проблем в вакфном хозяйстве
Ташкента на основе исторических документов XVI–XX вв.

Для решения указанной цели обозначены следующие

задачи

исследования

:

— проанализировать и сделать общие выводы по исследованиям,

касательно истории вакфных отношений в Средней Азии;

— уточнение статистики сохранившихся исторических документов,

имеющих отношение к Ташкентскому вакфному хозяйству, степени их
сохранности, а также введение в научный оборот новых документов,
предоставляющих новую информацию относительно общественно
политической, экономической и культурной жизни региона; — анализ
палеографических и дипломатических особенностей исторических
документов, имеющих отношение к изучаемой территории; — освещение
причин появления исторических документов, относящихся к вакфным
хозяйствам, их функций и механизмы действия; — изучение
общественно-политической обстановки и административно территориального
положения Ташкентской историко-культурной области в XVI–XIX вв.;

— осветить деятельность казийских судов в изучаемом регионе,

раскрытие изменений в эпоху ханств и колониализма;

— освещение состояния вакфных владений «

авлади

» и «

хайри

» в

указанный период, управленческих традиций и форм решения ряда
экономических проблем, а так же оформления документов, связанных с этим
социально-экономических отношений;

— исследование реформ, проводившихся в сфере вакфных хозяйств в

колониальную эпоху, а также анализ внутренних и внешних проблем,

36


background image

проявившихся в результате этих реформ.

Объектом исследования

является вакфное хозяйство историко

культурного региона Ташкента.

Предмет исследования

составляет история вакфного хозяйства

Ташкента, его трансформация и связанные с этим социально-экономические
отношения.

Методы исследования.

В процессе работы автор прибегнул к таким

исследовательским методам, как микроистория (

microhistory

), просопография

(

prosopography

),

сравнительный

анализ

(

сomparative

analysis

)

и

статистический анализ (

statistical analysis

).

Научная новизна исследования

отражается в следующих положениях:

— освещена трансформация палеографических и дипломатических
особенностей исторических документов, в частности, описаны изменения,
связанные с бумагой, почерком, языком и структурой документов; —
раскрыты причины возникновения законодательных актов в сфере вакфных
отношений, их функции и значение в упорядочивании вакфных хозяйств;

— выяснено, что посевные площади, жертвуемые в качестве вакфа на

территории Ташкента, сокращались и раздроблялись, каковой процесс
начался со второй половины XIX в. и был связан с изменением социальной
страты основателей вакфов. В свою очередь установлено, что эти процессы
усилились в результате ограничений на передачу земель в вакф, введенных
после 1867 года;

— на основе статистического анализа вакфных документов доказано, что

после ревизии вакфных владений в 1887 году в Туркестане на территории
Ташкента формирование новых вакфов было резко сокращено;

— доказано, что в вакфном землевладении Ташкента, в отличие от

остальных историко-культурных областей Средней Азии, на практике не
применялась разновидность торговли

бай‘-и джайиз

(закладная т.е. продажа

недвижимости по залогу), а денежные вакфы и

вакфи авлади

не были

популярны, как в Хивинском или Бухарском ханствах.

Практические результаты исследования.

В исследовании выявлено 167

вакф-нама

, 62

бай‘-и батт

(запродажные),

60

хукмов

(решения казиев), 42

ривайатов

(юридических заключений), 39

документов

хатти икрар

(актов о признании исков или решений), 28

документов

хатти иджара

(арендных соглашений), 6

хатти вакалат

(актов

о доверенности), 3

хатти да‘ва

(исковых заявлений) и 72 законодательных

актов (

фарман, йарлык, маншур, нишан, хукм-нама

,

инайат нама

и др.),

относящихся к вакфным хозяйствам Ташкента XVI – начала XX вв.;

разработана база данных по историческим документам, уточняющим не

освещенные в письменных источниках об административной управлении,
землевладении, исторической топографии, архитектурных объектов и их
локализации, а также деятельности исторических личностей Ташкента XVI–

37


background image

XIX вв.

Достоверность результатов исследования

обосновывается тем, что

история вакфного землевладения Ташкента была изучена на основе
оригиналов законодательных актов, а также документов учреждений
административного управления и казийских судов. Это повышает их
надежность как письменных источников. Первая группа привлеченных
документов непосредственно относится к территории Ташкентской историко
культурной области, хранится в государственных учреждениях и личных
коллекциях в Ташкенте

73

, Самарканде

74

и Санкт-Петербурге

75

. Вторую группу

источников составляют исторические документы, относящиеся к территориям
Бухары, Самарканда, Хорезма, Кашкадарьи, Ферганской долины; они были
использованы для сравнительного изучения и уточнения выводов

76

.

Научное и практическое значение результатов исследования.

Научное значение результатов исследования определяется возможностью их
использования в усовершенствовании теоретических выводов относительно
методологических подходов к изучению истории вакфного землевладения и
вакфных отношений в Средней Азии и на этой основе – особенностей
функционирования правовой практики прошлого.

Практическое значение результатов диссертации определяется тем, что

они служат выполнению целевых государственных программ, посвященных
исследованию по истории государственности Узбекистана, экономической
истории, повышению духовности в обществе, изучению объектов
культурного наследия и их реконструкции.

Внедрение результатов исследования.

— результаты диссертации были реализованы в формировании онлайн базы

документов, относящихся к Средней Азии, в рамках проекта «Asnad.org»,

выполняемого в Марбургском университете (Германия), призванного

облегчить изучение персоязычных исторических документов мусульманского

Востока (письмо университета Марбурга от 10.06.2016). В

73

Центральный государственный архив РУз. (далее – ЦГА РУз). Фонды И-1, И-17, И-36, И-47, И-164,И-336,

И-362-366, Р-34, Р-2678; Центр восточных рукописей (далее – ЦВР). Исторические документы. Папка 20, 45
л.; П. 71, док. 508, 511; П. 72, док. 516т; П. 75, док. 521; Ривайатлар. ЦВР. Рук. 9530. – 70 л.; Маджмуа’-йи
ма

хзар

ат-и фарси. ЦВР. Рук. 6102, – 814 л.; Кукча

казил

ари дафтари. ЦВР. Рук. 6361. – 144 л.; Чернайуф

савалларига камиссийaлар джаваби. ЦВР. Рук. 1644/II. – 70 л.; Ташканд шахри ка

з

и

л

ари ра

п

орт

л

ари (1901 г.).

ЦВР. Рук. 6113. – 131 л.; Государственный музей истории Узбекистана (далее – ГМИУ). Исторические
документы, док. №№1-14, 22-83.

74

Объединенный Самаркандский государственный историко-архитектурный, художественный Музей

заповедник (далее – Самаркандский М-З). Исторические документы, док. №№511, 976, 1115, 1116, 1119, 1124,
1129.

75

Кун А.Л. Личный архив / Архив востоковедов. Институт восточных рукописей РАН. Санкт-Петербург.

(далее – Кун А.Л. Личный архив). Фонд. 33, оп. 1, д. 174, 175.

76

ЦВР. Исторические документы. П. 1-17, 20-35, 39-86; ЦВР. Фонд Х. Сулаймонова. Исторические документы.

П. 1766, 1769, 3320; Ривайатлар. ЦВР. Фонд Х. Сулаймонова. Рук. 353/1. – 81 л.; ЦГА РУз. Ф. И 1, И-18, И-19,
И-47, И-125, И-126, И-323, Р-2678; Фонд музея редких произведений Национального университета (далее –
ФМРПНУ). Исторические документы. Рук. В09/315. – 138 л.; Джунг (Бу

хара

). ФМРПНУ. Рук. В09-307/II. – 270

л.; Мир Мухаммад мунши. Джами‘ aл-инша. ФМРПНУ. Рук. В09/256/I. – 71 л.; Самаркандский М-З.
Исторические документы, док. №№1072, 1077, 1078, 1113-1123 и др.; Кун А.Л. Личный архив. Фонд 33, оп. 1,


background image

д. 160, 165, 196; Российская Национальная библиотека. Санкт-Петербург (далее – РНБ). Фонд 940, д. 5, 7, 9,
123, 126; Фонд. 1236, д. 50, 58.

38

частности, нами изучено и предоставлено в сайт более десяти документов,
относящихся к территории Ташкента, после чего их научные описание и
электронные тексты были размещены на сайте проекта (asnad.org).
Программа имеет важное значение в популяризации исследований по
историческим документам Средней Азии на международном уровне и
значительно облегчает доступ к ним, а, следовательно, служит делу
пропаганды отечественного исторического наследия за рубежом.

— в фундаментальном проекте ФА-Ф8-043: «История Бухары и Хивы в

последней четверти XIX века – начале XX века», выполненном в Институте
истории. Работа использована для изучения вакфного землевладения в
Бухарском эмирате и Хивинском ханстве в сравнении с Ташкентскими
вакфными хозяйствами (письмо Комитета по координации развития науки и
технологий при Кабинете Министров РУз. от 27.07.2016 г. ФТК-0313/489).
Использование полученных нами научных результатов дало возможность
интерпретировать

законодательные

акты,

документы

системы

делопроизводства и казийских судов как юридических документов и
письменных источников, а шире проанализировать место вакфного
землевладения в общественно-экономической жизни Средней Азии.

— новые сведения, полученные по девяти архитектурным памятникам,

расположенным на территории города Ташкента и Ташкентской области,
были введены в паспортную базу данных архитектурных памятников
Главного научно-производственного управления по охране объектов
культурного наследия и их использованию при Министерстве культуры и
спорта (письмо Министерство по делам культуры и спорта от 25.03.2016 г.
№01-11-08-1670). Новые сведения вносят ценный вклад в корректное
налаживание работ по реставрации архитектурных памятников, пропаганду
их достоверной истории и дальнейшее развитие туризма в регионе;

— результаты исследования использованы в освещении истории мечетей

и мест паломничества, входящих в состав Комитета по делам религии при
Кабинете Министров (письмо Комитета по делам религии при Кабинете
Министров от 17.06.2016, №3383). В частности, полученные сведения
эффективно используются в создании официальных интернет-сайтов мечетей
города Ташкента и Ташкентской области и в обеспечении реконструкции их
истории надежными историческими фактами.

Аппробация результатов исследования.

Результаты исследования были

апробированы в 20 научных конференциях, в т.ч. в 7 международных –
«Problems of the Study of the Doctrine and Legacy of Khoja Ahmad Yasavi»
(Туркестан/Казахстан, 2008), «Ўзбекистон пойтахти Тошкент 2200 ѐшда»
(Ташкент, 2009), «Social History of Modern Central Asia. A Focus on Arabic
script Documents 18

th

-20

th

centuries» (Халле/Германия, 2009), «Uluslararasi Hoca

Ahmed Yesevi Semposyumu» (Стамбул/Турция, 2010), «31

st

German Congress of

Oriental

Studies»

(Марбург/Германия,

2010),

«Источниковедение

и


background image

историография стран Азии и Африки» (Санкт-Петербург/ Россия, 2011),
«Проблемы дипломатики, кодикологии и актовой археографии»

39

(Москва/Россия, 2012) и 13 республиканских научно-практических

мероприятиях.

Опубликованность результатов исследования.

По теме диссертации

опубликовано 62 научные работы, в том числе 2 монографии; 13 статей в
научных изданиях, рекомендованных Высшей Аттестационной комиссией
Республики Узбекистан для публикации основных результатов докторских
диссертаций, в том числе 11 в республиканских и 2 в международных
журналах.

Структура и объем диссертации.

Диссертация состоит из вводной

части, четырех глав, выводов, списка использованной литературы и
приложений. Объем исследовательской части диссертации составляет 254
страниц.

ОСНОВНОЕ СОДЕРЖАНИЕ ДИССЕРТАЦИИ

Во

введении

обосновывается

актуальность выбранной темы,

определяются цели и задачи, объект и предмет исследования. Кроме того,
обосновывается соответствие исследования приоритетным направлениям
развития науки и технологий в Республике Узбекистан, излагаются научная
новизна и практические результаты работы. Раскрывается теоретическое и
практическое значение полученных результатов, обосновывается их
достоверность. Приводятся более подробные сведения относительно
внедрения в практику результатов исследования, апробации работы,
опубликованных работ и структуры диссертации.

Первая глава диссертации под названием

«Историография вакфного

землевладения в Средней Азии и теоретические проблемы исследования
исторических документов»

посвящена историографии проблемы, а также

условиям хранения исторических документов и их палеографическому и
дипломатическому анализу. История вакфного землевладения в Средней Азии
изучена относительно слабо, по сравнению с другими мусульманскими
регионами

77

. За прошедшее время опубликованы различные по целям и

задачам работы, в разное время и разными по своим воззрениям учеными.
Поэтому в диссертации научные работы по теме разбиты на четыре группы –
исследования

колониального

периода,

советской

эпохи,

периода

независимости и зарубежные исследования.

В первой группе значительная часть работ носит научный характер, хотя

их авторы (А.Л. Кун, Н.П. Остроумов, В.П. Наливкин, В.Л. Вяткин),
оставались в рамках задач и идеологии колониализма и отчасти русского
ориентализма. Другая часть специалистов больше обращала внимание на
статистические данные в так называемом «вакфном вопросе» (П.И. Хомутов,


background image

А. Москальцев, П.В. Благовещенский, М.Н. Ростиславов, А.П. Хорошхин и
др.). Фактором, связывающим их воедино, была попытка, направленная на

77

См.: Hoexter M. Waqf Studies in the Twentieth Century: The State of the Art // Journal of the Economic and

Social History of the Orient. 1998. Vol. 41. – №4. – P. 473-495.

40

«положительное» разрешение проблем, существующих в системе вакфного

землевладения. Исследования второй группы получили старт в связи с
мероприятиями, призванными разрешить проблемы, связанные с вакфной
реформой 1918-1928 гг. (В.Л. Вяткин, П.П. Иванов). Более серьезные
исследования начались со второй половины XX века, когда получил импульс
исследования по археографии, дипломатике и медиевистике (О.Д. Чехович,
Р.Г. Мукминова, З.А. Кутибаев, Р.Н. Набиев, Б.А. Казаков, А. Шайхова, Г.А.
Джураева и др.). Кроме того, несколько исследований по вакфному
землевладению в Средней Азии былы выполнены в других республиках
бывшего Советского Союза (О.Г. Большаков, Дж.З. Бунятов, Т.Б. Гасанов,
Е.А. Давидович, В.К. Шуховцов, А. Кушматов).

В годы независимости охват исследований по соответствующей тематике

несколько расширился (Г.А. Джураева, О.Х. Джалилов, И.А. Алимов, С.Д.
Болтабаев, Б.Б. Маллабаев, Х. Тураев, Э.Э. Каримов и др.). В результате база
данных по вакфам значительно обогатилась за счет опубликованных и вновь
введенных исторических документов периода

ханств и материалов,

относящихся к годам существования Туркестанского генерал-губернаторства.
Однако в хронологическом аспекте исследования ограничились рамками XIX
– начала XX вв., а подавляющая часть интересующего нас материала не
удостоилась внимания исследователей.

Зарубежные исследователи обращали внимание на вакфных отношений

домонгольского периода и эпохи Тимуридов (М. Хадр, Э.К. Босворт, Е.М.
Сабтелни,

Джо-Энн

Гросс), значение вакфного землевладения в

общественной и культурно-духовной жизни XVI–XIX вв. (Р.Д. МакЧесней,
Ю. Пауль, Д. ДеУиз, Ф. Шварц, Л. Стейси), проблемы структуры вакфных
документов (Ф. Райхмут, И. Кеньичи). Ряд интересных работ опубликован по
состоянию вакфного дела и трансформации их структуры в период между
1867-1928 гг. (П. Сартори, Н. Пианчиола, Д. Ярошевский, С.Н. Абашин, П.П.
Литвинов, Т. Велсфорд, Б. Пенати).

Во втором параграфе данной главы также рассмотрены условия хранения

исторических документов вакфных хозяйств Ташкента, обнаруженных в
фондах Центрального государственного архива РУз, Центра восточных
рукописей, Объединенного Самаркандского государственного историко

архитектурного, художественного Музея-заповедника, Государственного

музея истории Узбекистана и Института восточных рукописей Российской
Академии Наук (Санкт-Петербург), а также в личных коллекциях. В ходе
работы изучено более 3000 арабографических персо- и тюркоязычных
исторических

документов,

относящихся

к

Ташкентскому

региону,


background image

хранящихся в названных фондах.

В результате отобрано более 700 документов двадцати разновидностей,

непосредственно относящихся к вакфным хозяйствам Ташкента XVI – начале
XX вв. Специально изучены: 167

вакф-нама

, 62

бай‘-и батт

, 60

хукм

, 42

ривайат

, 39

хатти икрар

, 28

хатти иджара

, 6

хатти вакалат

, 3

хатти

да‘ва

и 72 законодательных актов (

йарлык

,

маншур

,

нишан

,

хукм-нама

,

инайат-нама

,

мубарак-нама

), а также заявлении (122),

рапорт

ы (44),

ма‘лум-

41

нама

(17),

тил-хат

(12),

иттифак-нама

(7),

хисаб-нама-йи мутавалли

(7),

руй-хат

(7) а также, десятки

иджазат-нама, шахадат-нама

и указы

волостных и уездных начальников, относящихся к колониальной эпохе.

Палеографические

особенности

арабографических

исторических

документов Средней Азии, по сравнению с их аналогами в Малой Азии и
Иране практически не изучены никем из названных исследователей. Изучение
документов целесообразно начинать с проведения их палеографического и
дипломатического

анализа

78

.

Продуктивность

подобного

подхода

применительно к мусульманской дипломатике была доказана трудами Л.
Фекете, Х. Буссе, М. Гронке, Г. Германна

79

. Поэтому в третьем параграфе

рассматриваемой главы диссертации были специально

изучены

палеографические (внешние) и дипломатические (внутренние) свойства
исторических документов, имея в виду то, что перед нами документ своего
времени, и названные признаки отражают ряд особенностей эпохи —
традицию составления актов, а также политическую, культурную и иные
особенности. Выработка корректных заключений по названным аспектам
является

важным

средством

определения

хронологической

и

территориальной принадлежности документа, степени развития дипломатики
и др. В этих целях в диссертации отдельно рассмотрены сорта бумаги,
размеры, разновидность почерков, язык, структура текстов и легенды печатей
и т.д.

Судя по результатам проделанной работы, в XVI–XVIII вв. в Средней

Азии использовалась местная бумага, произведенная в Самарканде, Бухаре,
Герате, частично — бумага европейского производства. Начиная с XIX века
широкое распространение получила кокандская бумага, с 60-х гг. XIX века —
фабричная бумага. Размеры документов были разными в соответствии с
периодом, статусами конкретных личностей. Так,

йарлык

и XVI–XIX вв. были

большого объема, а

нишан

ы,

хукм-нама

и

инайат-нама,

по сравнению с ними

— меньше.

Вакф-нама

XVI–XVIII вв., принадлежащие представителям

высшего сословия, были в виде длинных свитков, а с XIX века их размеры
заметно уменьшились, одновременно изменились формы бумаги. Размеры же
документов типа

ривайат

, наоборот, к середине XIX века увеличились в 2-3

раза. Подвергались изменениям язык и почерки документов. С XVI века
почерки

дивани

,

насх

и

сулс

, широко применявшиеся до этого в канцеляриях

правителей и казийских судах, постепенно были вытеснены почерком

наста’лик

. Данный процесс был завершен в конце XVII в. В силу разных


background image

причин, для этого периода выявлено очень мало документов, выполненных

78

Палеографические и дипломатические особенности документов впервые начато Дж. Мабильоном. См.:
Duranti L. Diplomatics: New Uses for an Old Science (I) // Achivaria. 28 (Summer). 1989. – P. 13.

79

Fekete L. Einführung in die Osmanisch-Türkische Diplomatik der Türkischen Botmässigkeit in Ungarn. – Budapest,

1926. – S. X-XXIII; Fekete L. Einführung in die Persische Paläographie. 101 persische Dokumente. – Budapest, 1977.
– S. 15-62; Busse H. Untersuchungen zum Islamischen Kanzleiwesen. An Hand Turkmenischer und Safawidischer
Urkunden. – Kairo, 1959. – S. 1-77; Busse H. Untersuchungen zum Islamischen Kanzleiwesen. An Hand
Turkmenischer und Safawidischer Urkunden. – Kairo, 1959. – S. 1-77; Gronke M. Arabische und persische
Privaturkunden des 12. und 13. Jahrhunderts aus Ardabil (Aserbeidschan). Islamkundliche Untersuchungen. Band 72.
– Berlin Klaus Schwarz Verlag, 1982. – S. 3-81; Hermann G. Persische Urkunden der Mongolenzeit. Text und
Bildteil. – Wiesbaden: Harrassowitz Verlag, 2004. – S. 5-42.

42

почерками

сулс

,

дивани

и

шикаста

80

. Но это не является уникальным

явлением, а наблюдается на примере других регионов, переживших смену
официальных почерков

81

. Начиная с XIX века произошел переход к

курсивному почерку

наста’лик

.

В эпоху Шайбанидов (1500-1599) в Ташкентском уделе, в отличие от

остальных административных единиц, законодательные акты составлялись на
тюркском (узбекском) и персидском языках, а судебные документы — только
на персидском языке. Это связано с более высоким статусом тюркского языка
при Ташкентском дворе по сравнению с другими регионами. В период
правления Аштарханидов (1599-1747) и Кокандском ханстве (1709-1876)
документы дворцовой канцелярии и казийских судов стали составлять
главным образом на персидском языке. После 1865 года в качестве языка
посредника между местным населением и государственными учреждениями
окончательно утвердился тюркский (узбекский) язык, в связи с
доминированием населения, говорящего на этом языке. Но переход казийских
судов на тюркский язык не прошел безболезненно. Это связано с
невозможностью быстрого введения в употребление тюркских эквивалентов
арабской официозной терминологии, на протяжении веков формировавшейся
в документационной традиции. Поэтому в составлении судебной
документации обыденным явлением стал билингвизм.

Печати и тамги (родовые маркеры) важны для юридического

утверждения документов. Кроме того, сведения в репертуарах печатей имеют
важное научное значение в качестве письменных источников. В рамках
диссертации изучены легенды печатей и тамги правителей, наместников
областей, чиновников различных рангов, должностных лиц при казийских
судах, встречающиеся в исторических документах. Даны выводы
относительно их эволюции, периодических особенностей и традиций
использования.

Под внутренними признаками документа подразумеваются его

составные части. Специалисты предлагают делить структуру среднеазиатских
документов на три части — вводную, основную и заключительную

82

.

Важными элементами содержания документов являются экспликационные
тексты (лат.

explicatio

— объяснение), вбирающие в себя выдержки из Корана,

Сунны и различные поэтические фрагменты. Айаты из Корана и хадисы


background image

служили для обоснования составляемого документа с точки зрения исламской
догматики и усиления аргументационной части. Например, начиная примерно
с XVI века, в среднеазиатских вакф-нама чаще всего повторялся хадис о трех
благих деяниях, которые оставляет после себя правоверный человек —
регулярная благотворительность, полезное знание и праведный потомок. А
двухстишие и полустишие в вводной части

вакф-нама

, принадлежавших

преимущественно представителям высшего сословия, кроме

80

ЦВР. П. 59, док. 89; П. 29, док. 38; ЦГА РУз. Ф. 17, оп. 1, док. 32663, л. 1; Самарканд М-З., док.

1129.

81

Busse H. Untersuchungen zum Islamischen Kanzleiwesen. – S. 28.

82

Чехович О.Д. Задачи среднеазиатской дипломатики // Народы Азии и Африки. 1969. – №6. – С. 81; Казаков

Б.А. Документальные памятники Средней Азии. – Т.: Узбекистан, 1987. – С. 56.

43

литературно-художественного оформления документов, выполняли также
дидактические функции. Предположительно с эпохи Тимурдов два
стихотворения стали широко употребляться в составлении

вакф-нама

. Первое

из них:

Nigār-i man ki ba maktab na-raft wa khaṭṭ na-nawisht,

Ba ghamza-yi mas’alaāmūz ṣad mudarris shud.

Это двустишие встречается в вакфных документах XV века, Ишратханы

и Ходжа Ахрара

83

. В последующую эпоху оно используется преимущественно

в составлении вакфных документов медресе (в Ташкенте — в

вакф-намы

‘Иса-бика

дадха

, 1836 г.; ‘Иса-ходжи

кази-каляна

, 1847 г.; Фазил-бика

дастурханчи

, 1855 г.; Мирза Ахмада

куш-биги

, 1857 г.). Данный бейт

принадлежит перу Хафиза Ширази (1325-1390), и в нем подразумевается
пророк Мухаммад (мир ему!).

Второе стихотворение написано на персидском и арабском языках;

отдельные части данного фрагмента принадлежат двум авторам:

Khayma-yi

uns ma-zan bar dar-i īn kuhnah rabāṭ

84

.

Innamā al-dunyā fanā’un laysa li-d-dunyā thubūtun,
Innamā al-dunyā ka-bayti nasjataḥu al-‘ankabūt.

Персоязычная строка в первой части принадлежит перу известного

суфийского поэта Ходжа Кермани (1280-1352). Иногда данная строка может
приводиться отдельно. Арабоязычный же бейт довольно популярен, и его
относят к творчеству халифа ‘Али (прим. 600-661)

85

. Вышеприведенные два

стихотворения вместе или раздельно зафиксированы, помимо Ташкента, в

вакф-нама

XVIII-XIX вв., составленных на территории Бухарского эмирата,

Хивинского и Кокандского ханств

86

. Следующее двустишье дидактического

характера также широко использовалось в составлении

вакф-нама

:

Ḥayyāt-i rūzgār ba bālā-yi hīch kas,

Pīrāhanī na-dūcht ki ū-rā qabā na-kard.

Этот бейт с некоторыми изменениями взят из диванов знаменитых

поэтов Хакани (1121-1190) и Шамса Тебризи (прим. 1185-1248)

87

. О.Д.

Чехович обращала внимание на то, что запродажные или купчие документы в
Бухаре начинались с протокольной части, а в Ферганской долине — с


background image

описания объекта. По ее мнению, с XVII века ферганский стиль оказал
влияние и на некоторые разновидности бухарских документов

88

. Однако такое

мнение о вакфных и купчих документах довольно спорно. В первую очередь,
трудно определить – где эти трансформации начались и куда в дальнейшем
распространились. Ибо первый стиль, упомянутый О.Д. Чехович, до конца
XVIII века, помимо Бухары, много встречается в

83

ЦВР. П. 72, док. 516/1, 515.

84

Полное версия:

Khaima-yi uns ma-zan bar dar-i īn kuhnah rabāṭ; Ki asāsash hama bī mawqi’ wa bī bunyādast.

85

Амир ал-муминин ‘Али ибн Абу Талиб. Диван. (Место издания не указано). 1988. – С. 30.

86

‘Али Хорезми.

Джавами’ ал-‘Алийа. ЦВР. Рук. 9138, л. 59а; ЦВР. П. 4, док. 5; ЦГА РУз. Ф. 19, оп. 1, д. 34727; ЦВР. П. 74 и др.

87

Хакани:

Khayyāṭ-i rūzgār ba bālā-yi hīch kas, Pīrāhanī na-dūcht ki ākhir qabā na-kard.

Тебризи:

Khayyāṭ-i rūzgār ba bālā-yi hīch mard, Pīrāhanī na-dūcht ki ān rā qabā na-kard.

88

Чехович О.Д. Задачи среднеазиатской дипломатики. – С. 82.

44

Ташкенте, Шахрисабзе, Самарканде, Хорезме

89

. В документах

бай‘-и батт

,

составленных в конце XVIII века и первой четверти XIX века в канцелярии
Ташкентской кази-хане, также встречаются некоторые уникальные
особенности. Это проявляется в оставлении пустого места для печати в
верхней части документа и скреплении печати именно в названной области
бумаги

90

. В конце XVIII века и начале XIX века казийские документы

Средней Азии пережили некоторые структурные изменения. В частности, на
полях вакфных и купчих документов XVII–XVIII вв. излагались:

ривайат

,

обосновывающий достоверность соглашения, имена свидетелей и участников
собрании списком приводились в конце документа. В XIX веке эти традиции
уже потеряли свое значение и постепенно вышли из употребления.

Вторая

глава

диссертации

названа

«Ташкентский

историко

культурный регион и документы в системе административного
управления»

. В первом параграфе была изучена общественно-политическая

история и административная ситуация в Ташкентской историко-культурной
области в XVI–XIX вв. на основе нарративных источников и исторических
документов. Удобное географическое и стратегическое расположение
Ташкентского оазиса открыло большие возможности перед Суйунч-ходжа
ханом ибн Абу-л-хайр-ханом (1503-1509, 1512-1525) и его потомками. После
Суйунч-ходжа-хана наместниками Ташкента были его сыновья Килди
Мухаммад Султан (1525-1533) и Навруз Ахмад — Барак-хан (1533-1551), а
после — сыновья Барак-хана – Дарвиш-хан (1551-1579) и Баба Султан (1579-
1582). В этот период Ташкентское владение включало в свой состав
центральные (Ташкент, Шахрухийа), северные (Йасы, Сыгнак, Сауран,
Сайрам) и восточные (Ахсы, Андижан) территории. В источниках тех времен
его наместник именовался «падишахом Ташканда» или «Вали (наместником)
Ташканда»

91

. Ко времени Аштарханидов Ташкентское владение как

административная единица территориально сократилось. Принцы, бывшие
наместниками Ташкента, управляли в эти годы территорией, включавшей
город Ташкент и одноименную область, иногда — город Йасы/Туркистан.


background image

В диссертации были исследованы политико-экономический кризис в

Ташкенте во второй половине XVIII века, независимое Ташкентское
государство Йунус-ходжи (1787-1803), изменения в административно
территориальной делении в Ташкенте в годы его включения в состав
Кокандского ханства и другие вопросы. В частности, в конце XVIII века на
месте области Шахрухия формировался Кураминская область. В области
было 24 крепости, одна из них — Кираучи — выполняла функцию
резиденции правителя

92

. В составе Кураминской области были крепости

Аблик, Тилау, Тама, Бука, которые также имели своих правителей. Туркистан,
Чимкент, Аулийа-Ата и Ак-Мечеть были центрами

89

Джавами’ ал-‘Алийа. л. 59а и др.; ЦГА РУз. Ф. 17, оп. 1, д. 32601; Ф. 164, оп. 1, д. 15, лл. 1, 2; РНБ. Фонд

940, д. 5, 7; ЦВР. П. 71, док. 510.

90

ЦГА РУз. Ф. 164, оп. 1, д. 14, док. 118; д. 15, док. 3-5;

ГМИУ.,

док. 79.

91

Мукими. ‘Абд-Аллах-нама. ЦВР. Рук. 3901, лл. 10б-11а.

92

‘Абд ал-

Г

афур. Зафар-нама-йи Худайар-хани. ЦВР. Рук. 598, л. 53б.

45

административного управления в северных пределах Ташкентского владения,

их правители назначались наместником Ташкента или самим ханом. Во
втором параграфе рассматриваемой главы жалованные грамоты, выданные
Шайбанидами (1500-1599), Аштарханидов (1599-1747), Мангытов
(1747-1920) и Мингов (1709-1876 г.) и местных правителей администрациям
вакфов, были изучены в качестве актов законодательства. Под
законодательными актами понимаются

фарманы

,

йарлыки, хукм-нама,

парвана, нишан, маншур, мубарак-нама

и

инайат-нама

. По мнению Л.

Фекете, эти документы, хоть по-разному именовались на арабском (

хукм,

амр

), персидском (

фарман, нишан, парвана

) и тюркском языках (

суз, йарлык,

буйрук

), но по смыслу и содержанию не отличались друг от друга

93

.

Малочисленность

йарлык

ов Ташкентских вакфных хозяйств до XIX века не

связана с их отсутствием для того времени: администраторами колониальных
учреждений записан краткий смысл множества

йарлык

ов времен Шайбанидов

и Аштарханидов. Например, 10 из 14 документов мазара Шайха Зайн ад-дина
баба в Ташкенте, 15 из всех

йарлык

ов мазара Ибрахим-шайха в Тойтепе, 37 из

документов мазара Баба-Мачина в Паркенте являются законодательными
актами XVI–XVIII вв

94

.

Сохранившиеся законодательные акты XVI–XVIII вв. выданы ‘Абд

Аллах-ханом (1583-1598), Имам-кули-ханом (1611-1641), Субхан-кули-ханом
(1681-1702), ‘Убайд-Аллах-ханом (1702-1711), Шах-Мурад-бием (1785-1800)
и местными правителями. А для времени Кокандского ханства в достаточном
количестве сохранились

йарлык

и и

инайат-нама

, выданные Нар-бута-бием

(1763-1798), всеми ханами от ‘Умар-хана (1809-1822) до Султана Саййид хана
(1863-1865), а также наместниками Ташкента и Курамы. Судя по результатам
анализа законодательных актов, они охватывали нижеследующие стороны
вакфных отношений:

1) признание определенного объекта (земли, воды и других видов


background image

недвижимости) вакфом;

2) освобождение вакфных земель от некоторых налогов и повинностей; 3)

назначение попечителя (

мутавалли

), установление его полномочий и задач;

4) распределение дохода от вакфного имущества.
В третьем параграфе административные и управленческие документы

Ташкента, относящиеся к 1865-1917 гг. — времени колониального правления,
исследовано в двух отдельных периодах. Первая группа принадлежит
канцелярии военного губернатора Туркестанской области (1865-1867),
созданной при Оренбургском генерал-губернаторстве 12 февраля 1865 года,
М.Г. Черняеву (1828-1898). Документы — указы, приказы и постановления
этой эпохи, выданные вакфным хозяйствам, составлены на персидском и
тюркском языках, и утверждены ориентальными печатями М.Г. Черняева. В
эти годы

кази-калян

Ташкента Хаким-ходжа ишан (ум. в 1870) имел большие

93

Fekete L. Einführung in die Persische Paläographie. – S. 26

94

ЦГА РУз. Ф. 17, оп. 1, д. 32538, лл. 7об-8; д. 32556, л. 4.

46

полномочия. Он самолично или совместно с М.Г. Черняевым выпускал
документы, касающиеся вакфного вопроса.

Документы второй группы принадлежат учреждениям Туркестанского

генерал-губернаторства (1867-1917), созданного 11 июля 1867 года. Эти
документы отражают диалог администраций вакфных учреждений с генерал
губернатором, губернатором области, Ташкентским городским и уездными
головами, квартальными казиями, и дают представление об отношении
государственных учреждений к вакфному землевладению. Кроме того, в этот
период

документы

вакфного

землевладения

содержательно

были

переоформлены и появились новые типы формуляров. В частности, прошение
(

арза-дашт

), существовавшее и раньше, в результате синтеза местных

традиций и русской (европейской) системы делопроизводства приобрело
новые смысл и форму. Данный тип документов, именовавшийся

ариза

,

арз

нама

,

арз

, превратился в самый распространенный документ во всех звеньях

административных учреждений. Обычно он адресовался на имя различных
чиновников (городских и уездных глав, губернатора области, председателя
областного правления, генерал-губернатора) составителями, которые были
представителями трех социальных категорий — попечителями вакфов
(

мутавалли

и его представитель), группами, получающими финансовую

выгоду от вакфных хозяйств (потомки

вакиф

а,

мударрис

ы и студенты,

имам

,

муадзин

) и пользователями вакфных владений (арендатор, издольщик). Также

в данном разделе специально изучены

иттифак-нама

(документ о

соглашении сторон) относящиеся к колониальному периоду, отражающие
соглашения между представителями различных социальных слоев, рапорты
казиев, реестры вакфных владений, отчеты

мутавалли

(

хисаб-нама-йи

мутавалли

) о доходах и расходах.

В третьей главе —

«Казийские документы по вакфным отношениям:


background image

состав, функции и механизм действия»

внимание акцентируется на разные

виды казийских документов, их функциях и механизмах действия в вакфном
контексте. Прежде всего, в первом параграфе изучена история Ташкентской
казиханы, который являлся источником казийских документов. Поэтому
деятельность казийских судов исследована на основе

йарлык

ов о назначение

ташкентских казы и муфтиев на должность, документам делопроизводство
колониального периода, а также сфрагистическим данным. В свое время П.
Сартори, на основе изучения шести

йарлык

ов о назначении ташкентских

казиев в 1821–1864 гг., изложил свои соображения относительно должности
казия и его реальных полномочиях, принципах приема к рассмотрению
разных дел и т.п.

95

. В представленной диссертации изучено большое

количество сфрагистических материалов, а также 15

йарлык

ов Кокандских

ханов и Ташкентских наместников о назначении казиев и муфтиев,
относящихся к 1810–1864 гг. В результате нам удалось внести уточнения в
данные прежних исследователей по иерархии, юрисдикции и канцелярии

95

Sartori P. Behind a Petition: Why Muslims’ Appeals Increased in Turkestan under Russian Rule // Asiatische

Studien / Études Asiatiques. LXIII/2. 2009. – Р. 7-8.

47

Ташкентских казиев, функции и полномочия

а’лам

ов и

муфти

ев. Согласно

полученным сведениям, в городе Ташкенте и области действовали

кази-калян

,

кази ал-куззат

и

кази-аскар

. Иногда они сочетали должности

раиса

и

садра

,

каковые должности были связаны с функциями контроля над исполнением
различных решений или предписаний. Их конкретные полномочия и
юрисдикция обозначались ханом или наместником. При

кази

ях работали

муфтии

(составители обоснований на конкретные решения, правовые

полномочия истцов или ответчиков и т.п.) и руководившие ими

а’лам

ы.

Кази

,

а’лам

и

муфти

одновременно занимались преподаванием или управлением

вакфами.

После 1867 года в Туркестане были проведены реформы в системе

мусульманских судов, например, известно, что внедрена избирательная
система и мандат на три года

96

. Вместе с тем, с 1867 года в (

даха

) Сибзар,

Шайхантахур, Бишйагач и Кукча было организовано четыре регулярных
казийских учреждения. Другое внедренное новшество

книга актов и книга

решений для регистраций рассмотренных дел в кази-ханы. В 1870 году, после
кончины Хаким-ходжи

кази-каляна

эта должность была ликвидирована. В

1884 году по предложению Комиссии по созданию проекта Духовного
управления мусульман Туркестана в городе Ташкенте (вместе с Нияз бекскими
и Занги-Атинскими волостями), было назначено четыре, а в Кураминском
уезде — всего одиннадцать

кази

ев. За каждым

кази

ем было закреплено по

одному

а’лам

у и двум

муфти

ям

97

. В дальнейшем

кази

ям,

а’лам

ам и

муфти

ям

запретили одновременно занимать должности

мударриса

и

мутавалли

98

.

Состав казийских съездов как коллегиального органа в городе Ташкенте,
состоял из квартальных казиев, а в уезде — из волостных

кази

ев. На съезде


background image

председательствовал

садр-нишин

(председатель), избираемый из

кази

ев.

Ташкентский городской съезд

кази

ев созывался дважды в неделю,

Ташкентский уездный съезд — четырежды в месяц.

Во втором и третьем параграфах данной главы были изучены

вакф-нама

и другие виды казийских документов отдельно. В процессе иследования было
выявлено 167

вакф-нама

, имеющие непосредственное отношение к теме

диссертации (оригиналы и копии). 129 из них относятся к городу Ташкенту,
38 — Ташкентской области. Количество

вакф-нама

, собранные в наших

руках, достаточно близко к их количеству в 80-гг. XIX века. В 1887 году
чиновник канцелярии Генерал-губернатора П.В. Благовещенский в ходе
ревизии

вакф-нама

города и уезда Ташкента зафиксировал в городе 109, а в

уезде — 94 вакфных документов

99

. Разница в количестве

вакф-нама

административных субъектов города невелика (129 и 109 соответственно).
Разница возникла за счет составления около десятка

вакф-нама

после 1887

96

Sartori P. Judicial Elections as a Colonial Reform. The Qadis and Biys in Tashkent, 1868-1883 // Cahiers du

Monde russe, 49/1, Janvier-mars. 2008. – Р. 79-100.

97

ЦГА РУз. Ф. 1, оп. 11, д. 326, лл. 46об, 48об-49.

98

ЦГА РУз. Ф. 17, оп. 1, д. 14938, лл. 1-1об.

99

Благовещенский П.В. К вопросу о вакуфах в Сыр-Дарьинской области // Сборник материалов для

статистики Сыр-Дарьинской области. – Т.: Типо-Литография С.И.Лахтина, 1891. – С. 23.

48

года. А разница между

вакф-нама

для уезда (38 на 94) связана с тем, что в

расчеты П.В. Благовещенского включены документы Ходжента и Бик-абада,
которые в дальнейшем вышли из состава Ташкентского уезда.

Среди старых

вакф-нама

Ташкента известен документ вакфных

владений Ходжа Ахрара, составленный им перед своей кончиной (1490 г.) для
соборной мечети и медресе в Ташкенте. О.Д. Чехович использовала его копии
от 1533 года. Однако исследовательница не обнаружила копии от 1875, т.е.
очередной копии данного документа и использовала текст из книги В.В.
Бартольда

100

. В ходе наших исследований в архиве ЦГА РУз обнаружена

копия данного документа от 1875 года, а также краткое изложение его смысла
(1923 г), выполненное в Ташкентском городском вакфном управлении. Судьба
оригиналов некоторых древних

вакф-нама

по сей день остаѐтся неясной. Нам

помогает то обстоятельство, что в 80-х гг. XIX века записаны их краткие
содержания с переводами. В частности, известны такие сокращенные
переводы

вакф-нама

мазара Шаха ‘Абд ал-Малик-баба от 1423 года и мазара

Баба-Мачина от 1556 года

101

. Сохранились оригиналы

вакф-нама

, переданные

Дарвиш-ханом медресе Кукельдаш в 1569 году, а также наследственные
вакфы для потомков Мавлана Харабати (XVI–XVII вв.), составленные в 1635
г. от имени его сына Мухаммад-‘Исы и для потомки Мулла Саййид
Мухаммада от 1657 г. Сохранились копии

вакф-нама

Назар-бийа о выделении

вакфов своим потомкам от 1653 года и документы мечети квартал Ишан-гузар
от 1748 и 1749 гг.

Большая часть из имеющихся в нашем распоряжении ташкентских

вакф нама


background image

помогает сделать надежные выводы по целому ряду вопросов посредством их

статистического анализа. В частности, 66

вакф-нама

составлены между XVI

веком и 1865 годом, 101 — в 1865–1917 гг. 117 из них выделены в пользу

мечетей, 29 — медресе, 11 —

кари-хана

(помещения для чтения Корана), 4 —

мазар

, 2 —

ханака

, 1 —

хатми ходжаган

(ритуальное чтение принятых сур за

упокой души суфийских шайхов прошлого), 3 —

вакфи авлади

. Вакфные

владения, выделенные для

хатми ходжаган

, в других регионах Средней Азии

встречаются крайне редко (обычно они выделяются за счет мечетей). Однако

вакфи авлади

в Ташкенте отличаются крайне незначительным удельным

весом (только 2 %) в вакфном хозяйстве по сравнению с Бухарой или Хивой.

В XIX веке не встречаются вакфы, выделенные именно в пользу потомков.

Кроме того, количество женщин жертвовательниц (

вакиф

а; всего 8 человек,

т.е. 5 %) также очень мало по сравнению с соседними регионами. В этот

период на территории Османской империи количество женщин-

вакиф

ов

достигало 25-40 процентов

102

. Помимо прочего, бросаются в глаза изменения

в социальном составе основателей

100

Чехович О.Д. Самаркандские документы XV–XVI вв. (О владениях Ходжи Ахрара в Средней Азии и

Афганистане). Факсимиле, критический текст, перевод, введение, примечания и указатели О.Д. Чехович. – М.:
Наука, 1974

.

– С. 43.

101

ЦГА РУз. Ф. 17, оп. 1, д. 32539, лл. 2об-3; д. 32538, л. 25.

102

Roded R. Quantitative analysis of Waqf endowment deeds: a pilot Project // The Journal of Ottoman Studies. IX. –

Istanbul, 1989. – P. 60, 68.

49

вакфных владений. Среди

вакиф

ов есть правители и чиновники разного

уровня — 24 (15%),

ишан

ы — 22 (14%), представители среднего класса — 116

(69%); не указаны

вакифы

для 4х (2%). Коллективное передача земли и

прочего имущества в вакф представителями среднего слоя населения
получило широкое распространение, особенно во второй половине XIX века.
Это, очевидно, связано с ростом квартальных и сельских мечетей, а также
нужды их финансировании на счет самим общины (

каум

) тех мечетей.

Результаты исследования показывают, что в 60-80-х гг. XIX века

учреждения вакфных владений усилилась, а с началом так называемой
«ревизии вакфов», инициированной колониальными властями, в 1887 году
число вакфов, наоборот, резко сократилось. Этот процесс явно бросается в
глаза, если рассматривать средние показатели по декадам

103

. Так, в 30-х гг.

XIX века на каждый год приходится в среднем по 0,8 штук вакфов. В
следующих декадах данный показатель неукоснительно растет. В 40-х гг.
этого века он составляет 1,5 штук, в 50-х — 2, в 60-х — 3,3, в 70-х — 3,4, 80-х
— 4,7. А в 90-х наблюдается резкий спад — 0,2 штук. Между 1880–1887
годами данный показатель составлял 6,1 штук. Снижение показателя в
сравнительно короткое время объясняется резким сокращением организации
новых вакфов между 1888–1889 гг., то есть, только по одному вакфу на год.
(См.: Рис.1.).


background image

Рис. 1. Динамика учреждения вакфов в Ташкенте.

Сокращение вакфов, с одной стороны, связано с изменением отношения

действующего колониального режима и всего населения к вакфам. С другой
стороны, этот процесс можно увязать с изменениями в экономической
системе Российской империи. Известно, что между 1871 в 1893 гг. и в других
регионах Российской империи организация новых вакфов резко сократилась
по отношению к прежнему времени

104

. А в Хивинском ханстве и Бухарском

эмирате, наоборот, создание новых вакфов продолжалось. Очевидно, что
статус протектората не давал основания колониальным властям вмешиваться

103

В анализ включено восемь

вакф-нама

от 1833-1882 гг., короткие описания которых сохранились до

наших дней.

104

Положение о порядке заведывания могеметанскими установлениями и духовными вакуфами в Крыму. –

Симферополь: Таврическая губернская типография, 1893. – С. III.

50

в традиционные экономические и социально-благотворительные функции
института вакфов.

Далее мы остановились на вопросах о формах и видах жертвуемого

имущества. Посевные площади, сады и другие виды недвижимости (дворы,
сараи, лавки, бани, мельницы, водяные крупорушки) считались популярными
видами вакфной недвижимости. Хотя упоминаются т.н. «денежные вакфы»
(то есть пожертвование денег), однако такие случаи относительно
малочисленны по сравнению с Бухарой и Хивой — 4 из 167. По мнению Ф.
Шварца, в Хивинском ханстве стимулом для увеличения количества
денежных вакфов послужило развитие торговли и улучшение денежного
оборота

105

. Но малочисленность денежных вакфов в Ташкенте нельзя

объяснить этими факторами. Ибо даже в XIX веке, когда Ташкент стал
городом торговли и промышленности, денежные вакфы оставались
малочисленными по сравнению с Хивой и Бухарой. Дважды в качестве
вакфов передавались книги. Однако это не говорит о том, что «книжные
вакфы» не были распространены в регионе. Поскольку, судя по рукописям об
организации вакфов медресе Лашкар

биклар-биги

, Ишан-кули

дадха

,

хранящимся в фондах Центра восточных рукописей, книжные вакфы в
достаточной степени были достаточно популярны в Ташкенте. Например, в

вакф-нама

медресе Ишан-кули

дадха

от 1838 года, оригинал которого не


background image

сохранился, в числе других объектов упоминаются два сундука книг (по
другим источникам — более 80)

106

.

Основное внимание в третьем параграфе данной главы обращено на

выявление и уточнение значения и функций казийских документов в
деятельности вакфных хозяйств. В частности, изучены документы

бай‘-и

батт

,

хатти иджара

,

хатти икрар

,

хатти да‘ва

,

хукм

,

ривайат

и

хатти

вакалат

. Например, документы

бай‘-и батт

по содержанию можно

разделить на следующие разновидности:

1) документы о покупке вакфной администрацией недвижимости,

которой она распоряжается, за деньги. Их численность увеличивается с
второй половине XIX века;

2) документы о продаже вакфной администрацией недвижимости,

которой она распоряжается, с условием

истибдал

(обмен или покупка новых

видов недвижимости взамен старых);

3) документы о продаже частных владений, расположенных на

территориях вакфных земель.

Еще одна разновидность договора о купле-продаже —

бай‘-и джайиз

(или «

бай ал-вафо

», продажа недвижимости под залог). Этот вид занимает

постоянное место в теоретических трудах по исламской юриспруденции и
формулярников по составлению казийских документов Средней Азии,
созданных в XV–XIX веках. Такого рода сделки купли-продажи в практике
были широко распространени в Хивинском ханстве. Однако, среди

105

Schwarz

F. Bargeldstiftungen im Chanat von Chiva, 1840-19120 // Der Islam. Bd. 80. – Berlin-New York, 2003. – S. 84.

106

ЦГА РУз. Ф. 17, оп. 1, д. 32540, л. 3об.

51

исторических документов вакфных хозяйств в Ташкенте мы не обнаружили
сделки

бай‘-и джайиз.

Количество документов

бай‘-и джайиз

, относящихся к

частной собственности, также немногочисленно. Например, среди примерно
ста документов купли-продажи из фонда Кази-каляна Ташкента 20–80-х гг.
XIX века зафиксировано только три договора

бай‘-и джайиз

107

. В тетради

казиев Кукчинской части города, которую они вели в январе-июле 1887 года,
из 229 договоров о купле-продаже только 11 являются документами

бай‘-и

джайиз

108

. А в тетради казия этого же квартала от 1893 года зафиксировано,

что за вторую половину этого года рассмотрено 550 документов

бай‘-и батт

и

390 документов

бай‘-и джайиз

109

. Значит, в торговле частной собственностью

в Ташкенте во второй половине XIX века роль договоров

бай‘-и джайиз

постепенно росла. Это связано не только с экономической ситуацией, и
юридическими заключениями местных улемов.

Документы

хатти иджара

являют собой примеры договоров о передаче

вакфных имуществ в аренду. В вакфном хозяйстве Ташкента количество
арендных документов относительно немногочисленно по сравнению с
другими регионами. В ходе ревизии 1887 года выяснилось, что только 6 из
собранных 586 исторических документов, относящихся к вакфам, являются
арендными договорами

110

. В рамках диссертации изучено 28 арендных


background image

документов, относящихся к эпохе ханств и колониализма. Документы

хатти

да‘ва

и

хукм

имеют важное значение в изучении последствий внешних и

внутренних противоречий, имевших место в вакфных хозяйствах. Документы

хатти да‘ва

составляются ввиду наличия противоречий между вакфным

хозяйством с одной стороны и потомками вакфодателя, арендаторами и
другими физическими лицами с другой.

Хукмы

казия составлялись как

решение по рассмотрению претензий, ввиду реставрации старых

вакф-нама

,

для назначения

мутавалли

и по другим причинам. Исходя из сохранившихся

документов

хукм

, можно сделать вывод, что претензии решались не только в

пользу администрации вакфов. До нас дошли в основном документы

хукм

,

принадлежащие

мутавалли

.

Документы

ривайат

(фактически

фетва

) являются официальным

ответом муфтиев относительно тех или иных вопросов, в которых, для
аргументации вывода кадия, приводятся цитаты из произведений
мусульманской юриспруденции

111

. Начиная примерно с периода Шайбанидов

такие

документы,

предоставляющиеся

казиям,

стали

именоваться

ривайат

ами

112

.

Ривайаты

являются

самыми

распространенными

документами начала XIX – начале XX вв. Они также имеют особенное
значение в изучении повседневных социально-экономических проблем, с

107

ЦГА РУз. Ф. 164, оп. 1, д. 15, док. 18, 15, 54.

108

ЦВР. Рук. 6361, лл. 121б, 123б, 125а-127а, 129б-140б, 142а ва 144а.

109

ЦГА РУз. Ф. 364, оп. 1, д. 29, л. 545.

110

Благовещенский П.В. К вопросу о вакуфах в Сыр-Дарьинской области. – С. 23.

111

Isogai K. Seven Fatwa Documents from Early 20

th

Century Samarqand. The Function of Mufti in the Judicial

Proceedings Adopted at Central Asian Islamic Court // Annals of Japan Association for Middle East Studies. No 27- 1.
2011. – P. 262.

112

См.: ‘Азизан

Кази

(Мулла Ма

х

муд, XVI в.). Сиздах гандж. ЦВР. Рук. 2574/IV, л. 415аб.

52

которыми сталкивались простые люди. По результатам анализа документов
этого типа зафиксировано две формы

ривайат

ов, связанных с вакфными

отношениями.

Ривайаты

первой формы встречаются в конце текстов или на

краях документов

вакф-нама

,

бай‘-и батт

,

хатти иджара

и

хатти да‘ва

.

Подобные

ривайаты

, носящие второстепенный характер, выполняли

функцию обоснования соответствия шариату предмета сделки (по вакфу,
аренде, претензии, торговле). Вторая разновидность

ривайат

ов является

отдельным документом, призванным разрешить противоречия, возникшие в
вакфном хозяйстве.

Кроме того, в диссертации отдельно рассмотрены функции документы

хатти иджара

,

хатти икрар

,

хатти да‘ва

,

хукм

,

хатти вакалат

и даны

соответствующие выводы.

В

четвертой

главе диссертации под названием

«Традиции,

трансформация и проблемы Ташкентского вакфного хозяйства»

исследуется состояние вакфных хозяйств в XVI–XIX вв. Поскольку в научной
литературе до сих пор не было ясного представления о вакфных хозяйствах
Ташкента до XIX века. В ходе исследования мы предложили некоторые свои


background image

взгляды и заключения о деятельности вакфных хозяйств Ташкента
вышесказанного периода. В частности, это касается вакфных имуществ
Ходжа Ахрара в Ташкент, которое пережило процессы как расширения, так и
размелчения. Земли в Катта Казы-рабат и Кичик Казы-рабат (700

батман

ов),

переданные в вакф казием Зия ад-Дином в XVI веке, а также земли в Курук,
Юлгунлык-сай и Аччы (более 9100

десятин

), переданные в вакф

наместником Ташкента ‘Иса-биком

дадха

в 1836 году, были самыми

крупными владениями, обращенными к вакф в пользу медресе и Соборной
мечети Ходжа Ахрара в Ташкенте. Одновременно, вакфные имущества Ходжа
Ахрара в Ташкенте время от времени сокращались в связи с запустением
вакфных земель в бассейне Ахангаран. Эти владение управлялись
ташкентскими потомками Ходжа Ахрара по линии его младшего сына
Мухаммада-Йахйа (убит в 1500).

Значительние вакфные хозяйство периода Тимуридов, Шайбанидов и

Аштарханидов принадлежали потомкам крупных представителей суфизма,
живших в регионе в XII–XVIII вв. Среди них мазары Баба-Мачина (Баба
Мухаммад Хутани) и Шаха ‘Абд ал-Малик-баба владели значительными
землями еще в период Тимуридов. Многие исследователи считают что, этот
Шах ‘Абд ал-Малик-баба является дедом Занги-Ата (ум. в 1258). В ходе
изучения ряда генеалогий и исторических документов не обнаружено никаких
родственных связей Занги-Ата (

Занги-Ата б. Тадж-ходжа б. ‘Абд

ал-Малик-ходжа б. Мансур-Ата б. Арслан-баб

) с Шахом ‘Абд ал-Малик-баба

(

Шах ‘Абд л-Малик-баба б. ‘Убайд-Аллах- баба б. Рашид-хан б. Баба-хан б.

Амир ‘Абд-Аллах-хан – Авлия-Ата

)

113

. Напротив, наследственные вакфы при

этих мазарах управлялись двумя семействами из ходжей

‘алави

.

113

Генеалогии потомков Шах Абд ал-Малик-баба и Занги Ата. Личная коллекция Б. Касимханова, С. Алави,

Ж. Хашимова и др. (Ташкент).

53

Начиная с второй половине XVI века в средней и нижней течение реки

Ахангаран появились вакфные хозяйства при мазарах Шах Амир Фукара
вали, Саййид Мирак вали (Шах Мир Хусайн) и Шах Мир Хай вали. По
происхождению эти трое братьев были саййидами ветви

Гули сурх

и

считались потомками сирийца Шаха Ни‘мат-Аллаха вали (1330-1431). Один
из них — Шах Асад-Аллах, известный под именем Шах Амир Фукара вали
был последователем Махдуми А‘зама (ум. в 1542). Судя по семейным
генеалогиям, самаркандские потомки Шаха Ни‘мат-Аллаха вали происходили
от его старшего сына Саййида Халил-Аллаха, а ташкентские потомки — от
младшего сына Саййида Махмуда Гисуи

114

. После тяжелой с политико

экономической точки зрения эпохи в XVIII веке вакфные администрации этих
мазаров сумели восстановить и развить свои вакфные хозяйства при
поддержке Кокандских ханов.

Вакфные земли, принадлежавшие мазару Бабахан-ата — представителя

линии

Авлийа Карахани

– из ходжей ‘

алави

, расположенные в Урта-сарайе,


background image

также управлялись его потомками. В 90-х гг. XIX века управление над этими
вакфными землями было в руках у ‘Абу-л-Касим-хан ишана (ум. в 1892).
Полное имя другого персонажа — Парпи-ата – Саййид Шамс ад-Дин ибн
Саййид ‘Али-ходжа. Он жил примерно в XVIII веке (происхождение не
установлено). Вакфные земли его мазара в Паркенте, использовались
ходжами, притязание на потомство которых было подтверждено
соответствующими документами.

Среди вакфных субъектов в городе Ташкента XVI – начале XX вв. можно

упомянуть мазара Шайха Зайн ад-Дина-баба (1164-1259) и Ходжа
‘Алам-бардара (‘Абд ал-‘Азиз-баб, X в.). Вакфами мазара Шайха Зайн ад
Дина-баба владели две субгруппы его потомков

сиддики

и

сиддики-хусайни

. В

1745 и 1805 гг. в Ташкентском казихане рассматривались претензии этих
субгрупп относительно преемственности и доли от прибыли вакфных
земель

115

. В рассмотрении претензий активно участвовали потомки

известного йасавийского шайха ‘Алим-шайха Сиддики ‘Али-абади (1564-

1632), переехавшего из Ташкента в Самарканд в 70-х гг. XVI века, который

тоже был прямым потомком Шайха Зайн ад-Дина-баба. Некоторые люди
сумели получить документы о том, что являются потомками Ходжа ‘Алам
бардара либо имеют право на вакфные владения. Один из таких

йарлык

ов был

передан аштарханидом Субхан-кули-ханом (1681-1702)

мутавалли

по имени

Ходжа Я‘куб. Примечательно, что в ревизии 1887 года вакфных земель нет
упоминаний о вакфах мазаров Каффала Шаши (ум. в 976), Занги-Ата (ум. в
1258), Шайха ‘Умара Багистани (ум. в 1291) и его сына Шайха Хаванда
Тахура (ум. в 1359), относящихся ко времени ранее XIX века. Исторические
документы о них относятся ко времени Кокандского ханства.

Доходы вышеупомянутых вакфных имуществ распределялись между

общинами саййидов и ходжей в установленном порядке. Так, в конце XIX

114

Генеалогия потомков Саййид Мирак вали. Личная коллекция С. Сиддикова (г. Ташкент). Однако, в насаб намах
приводится разные версии о происхождение этих двух линий потомков Шаха Ни‘мат-Аллаха вали.

115

Генеалогия потомков Шайх Зайн ад-Дин-баба. Личная коллекция Б. Исмаилова (г. Ташкент).

54

века в деревнях Ходжа и Хан-абад Ташкентского уезда 6000 десятин вакфных
земель были в распоряжении потомков Шаха ‘Абд ал-Малика-баба в составе
138 семейств. За пределами Ташкента прибыль от вакфных земель в 5000
танапов на территории местности Тива-тартар была распределена между
потомками Шайха Зайн ад-Дина-баба в составе ста домов. А потомки Шайха
Хаванда Тахура –

умари

ходжа, делились в городе на четыре субгруппы:

юнусхан

,

мухаммад-ходжа

,

биш-бала

и

нияз-ходжа

. Каждая субгруппа

состоялся от 15 до 60 семейств.

Крупные

вакфи авлади

города Ташкента XVII века были основаны

Назар-бийем (1653) и Мулла Саййид Мухаммадом (1657). Но ввиду того, что
потомство

вакиф

ов оборвалось, в первой половине XIX века эти земли были

превращены

вакфи хайри

(благотворительный вакф)

.

В 1838 году вакфные

земли, принадлежавшие потомкам Назар-бийа, из-за отсутствия его прямых
потомков, по инициативе наместника Ташкента Лашкара

биклар-биги

, были


background image

переданы в собственность медресе Биклар-биги. Эта инициатива стала
причиной возражений со стороны группы улемов во главе Салих-бик

дадха

(тоже

ахунд

и

казы-аскар

), поскольку в подобном случае предписывалось, что

прибыль от вакфов Назар-бий должна тратиться на нужды неимущих города.

Одними из крупнейших

вакфи хайри

, относящихся ко времени

Шайбанидов, были земли, выделенные в пользу медресе Кукельдаш в 1569
году. По условиям

вакиф

а, преподаватель медресе назначался

мутаввалли

этих владений, и данная традиция в дальнейшем сохранялась. Интересно что,
сведения о донаторстве Кулбаба

кукелдаш

а (уб. 1598), которому приписана

постройка медресе в Ташкенте, названное тогда «Дарвиш-хан» (построенное
в годы независимого правления Дарвиш-хана), неточно. Достижение пика
политической карьеры и донаторская деятельность Кулбаба

кукелдаша

начинается с 80-годах XVI в., после смерти отца. Однако обнаруженные
факты доказывает что, медресе построено именно Дарвиш-ханом

116

. В начале

XVIII века медресе пережило серьезные экономические трудности и
лишилось своих вакфных земель, расположеных на территории местности
Аччы. В конце 50-х гг. XIX в. с восстановлением принадлежащих медресе
торговых лавок на базаре Чар-су и передачей их в аренду, медресе
восстановило свой прежний статус.

В эпоху Кокандского ханства в регионе сформировались новые вакфные

хозяйства. Наместники Ташкента ‘Иса-бик

дадха

, Лашкар

биклар-биги

, Мирза

Ахмад

куш-биги

, Канаат

аталык

, Нар-Мухаммад

куш-биги

, а также некторые

чиновники как Ишан-кули

дадха

, Махмуд

дастурханчи

, ‘Иса-ходжа

кази

калян

, Джуман-бий и др. передали городским медресе и кладбищам новые

вакфные владения. За счет ремонтирования старых мечетей и медресе и
постройки новых, а также передачи им вакфных владений, количество
вакфных хозяйств увеличилось в 3-4 раза по сравнению с XVIII веком. Но в
это время вакфные земли серьезно разукрупнились по сравнению с

116

См.: Султонов У.А. К истории образования и деятельности вакфной администрации медресе Кукельдаш

(ХVI – начало ХХ в.) // Восток. – Москва, 2013. – № 5. – С. 43-45.

55

предыдущими веками. Под влиянием природных и демографических
факторов увеличились случаи передачи в вакф лавок и их оснащения вместо
площадей. Примечателен в этом плане вывод Х. Гербера относительно
большей эффективности мелких вакфных владений в городах по сравнению с
деревенскими вакфами в Османской империи

117

. Причиной популярности

передачи в вакф мест для лавок (

ракаба

) и зданий (

ускуна

) в Ташкенте была

их эффективность по сравнению с крупными посевными площадями — их
малозатратность, выручка наличных денег и т.д. Этот процесс еще более
усилился

в

системе

нового

законодательства,

установленного

в

Туркестанском крае после 1867 года. А в окрестностях Ташкента
продолжалась передача в вакф небольших посевных площадей.

В третьем параграфе данной главы реформы Российской империи в


background image

сфере вакфа в Туркестане и проблемы, возникшие в связи с этим, изучены на
примере вакфных хозяйств Ташкента. Имперская администрация, занятая
военными мероприятиями в первой фазе подчинения Средней Азии, не
спешила претворять в жизнь большие изменения в сфере вакфа. Политика
М.Г. Черняева, занимавшего должность военного губернатора Туркестанской
области в 1865-1866 гг., выделяется лояльностью по отношению к вакфным
землям. После 1867 года администрация края организовала ряд ревизионных
комиссий в целях «облегчения» надзора и управления в сфере вакфа.
Комиссии, созданные в 1869 и 1887 гг., провели ревизию в вакфных
хозяйствах, и проверили их документацию

118

. В процессе ревизии документы

и имущества некторых вакфных хозяйств были ликвидированы (например,
вакфы медресы Барак-хан, Биклар-биги и Ходжа Ахрара и др.). Большинство
хозяйств обязали к уплате налога в пользу государства. В результате отмены
прав на вакфы в населенных местах и организации выборов

мутавалли

появилось ряд проблем в институте

мутавалли

, в распределении прибыли

между администрацией вакфов и арендующими. Эти проблемы существовали
и при ханствах, решения принимались на основе приказов правителей и
казиев. Однако новые правила, установленные колониальным режимом, и
«свобода сутяжничества» создала для продления этих проблем на долгие
годы. Это хорошо заметно на примере вакфных хозяйств при мазары Занги
Ата, Шайха Хаванда Тахура и Парпи-Ата. Кроме того, причины
возникновения внешних и внутренних проблем в вакфных хозяйствах,
ставших нормой в колониальный период, а также процессы их разрешения
раскрыты на примере мазаров Занги-Ата, Саййид Мирак-вали, Парпи-Ата.

Последний параграф четвертой главы посвящен изучению традиции

арендных отношений в вакфных владений. В исламском праве срок аренды
определялся разновидностью договоренности. В ханафитской правовой
практике арендные соглашения по вакфным владениям были двух типов —
обычные (краткосрочные) и сложные (долгосрочные). Дома и здания в
составе вакфных владений передавались в аренду на один год, посевные

117

Gerber H. The Public Sphere and Civil Society in the Ottoman Empire. – Р. 75-76.

118

Благовещенский П.В. К вопросу о вакуфах в Сыр-Дарьинской области. – С. 22.

56

площади могли арендоваться на срок до трех лет

119

. Установление срока

аренды вакфных земель от одного года до трех лет сформировалось в
Средней Азии в IX веке

120

. При этом преследовалась цель – не допустить

присвоения этих земель со стороны арендующих. Судя по изученным
арендным документам, в Ташкенте на практике применялись две
разновидности арендных соглашений —

иджара-йи тавила

и

иджара-йи

истихкар

(формы долгосрочной аренды).

Иджара-йи тавила

, хоть и признавалась некоторыми религиозными

юристами

нецелесообразной,

в

дальнейшем

получила

широкое

распространение в качестве многоголетнего арендного соглашения по


background image

частной и вакфной собственности. Поэтому арендные соглашения,
подразумевающие срок более трех лет, считались

иджара-йи тавила

. В

Хивинском ханстве и Османской империи было распространено арендование
на 70, 80 и 90 лет с условием ежегодного обновления

121

. Но в Ташкенте этот

срок не превышал 30 лет. Так, арендные соглашения медресе Ишан-кули

дадха

от 1860 года и мечети Махкама от 1871 года были составлены сроком

на 30 лет с условием ежегодного обновления

122

. Такие долгосрочные

договоры подписывались с согласия правителя города или казиев.

Иджара-йи истихкар

использовался в качестве одной из разновидностей

иджара-йи тавила

по долгосрочному арендованию целинных земель. В

процессе исследования был обнаружен только один документ данной
разновидности арендного договора. В этом соглашении, составленном в 1883
году между мутавалли мечети махалли Ходжа-куча и арендатором,
уговаривается, что арендатор благоустроит земли, вырастив деревья, после
кончины арендатора земли останутся в руках его потомков и мутавалли не
будет претендовать на них

123

. Соглашение обосновывается выдержками из

произведений «

Фатава

» Хайр ад-Дина Рамли (1585-1671) и «

Тахрир ал

ибарат

» Мухаммеда Абидин аш-Шами (1787-1836)

124

.

Кроме того, в диссертации подробно изучены объекты арендования –

разные виды вакфных имуществ, арендная плата (

аджр ал-мисл

,

аджр ал

мусамма

), социальная страта арендующих, и даны окончательные выводы.

ЗАКЛЮЧЕНИЕ

В диссертации впервые на основе более чем 700 исторических

документов, непосредственно относящихся к теме, изучено состояние
вакфного хозяйства Ташкентской историко-культурной области на

119

Krсsmárik. Das Waḳfrecht vom Standpunkte des Śari‛atrechtes nach der ḥanafitischen Schule. – S.

565.

120

Johansen. The Islamic Law on Land Tax and Rent. – Р. 34.

121

ЦВР. П. 59, док. 111-145; ЦГА РУз. Ф. 125, оп. 1, д. 489, док. 2, 3; Çizakça М. Awqaf in History and its

implications for Modern Islamic Economies // Islamic Economic Studies. Vol. 6. – №1. 1998. – Р. 58.

122

ЦГА РУз. Ф.

17, оп. 1, док. 32663, лл. 60, 63.

123

ЦГА РУз. Ф. 17, оп. 1, док. 32663, л. 23.

124

Например, соглашение, подписанное на тридцать лет с условием обновления каждые три года, оценено как

иджара-йи истехкар

. См.: Хайр ад-Дин Рамли. Фатава ал-Хайрийа. 2-том. – Матбаъ ал-Кубра, 1300/1882-83. –

С. 122, 128.

57

протяжении пяти веков, его традиции, проблемы и процессы трансформации.
В ходе исследования, по итогам изучения более 3000 исторических
документов Ташкента, а также, нарративных источников и архивных
материалов колониального периода были сделаны следующие выводы:

1. Несмотря на наличие нескольких исследований по изучению вакфного

землевладения в Средней Азии, имеется ряд вопросов по теме, которые ждали
своего решения или уточнения. В частности, природные и демографические
факторы, влияющие на формирование и развитие вакфной собственности,


background image

региональные особенности городов и деревень, денежные и книжные вакфы
доселе не формулировались в качестве проблемы. Институт вакфа
невозможно воспринимать только в рамках религиозного регламента.
Напроитив, в историко-культурном пространстве вакф являлся одним из
стимулов развития благоустройства, торговли, учебных заведений,
социальной защиты слоев населения в нижних стратах и т.п. Между тем, без
изучения такого рода аспектов в истории вакфных отношений невозможно
получить боле точное представление о существовании этого института.

2. Ташкентская историко-культурная область состояла из двух

административных единиц, расположенных в бассейне рек Чирчик и
Ахангаран (в X–XII вв. — Чач/Шаш и Иляк, в XV–XVIII вв. — Шаш/Ташкент
и Шахрухия, в XIX в. — Ташкент и Курама). В XVI–XIX вв. вакфные
хозяйства увеличивались и развивались в основном на территории города
Ташкента и бассейна реки Ахангаран, связывающий Ташкентский оазис с
Ферганской

долиной.

Это

развитие

связано

с

природными

и

демографическими условиями данной территории. Или, например, как
результат развития деревни Чиназ и освоения новых земель во второй
четверти XIX века у устья Чирчика, соединяющего его с Сырдарьей,
сформировались новые субъекты и объекты вакфов.

3. Что касается состава исторических документов, сформированных в

пределах вакфных хозяйств, изученных на примере вакфных хозяйств
Ташкента, показало существование трех основных групп – законодательных
актов (

фарман, йарлык, маншур, нишан, ҳукм-нама, инайат-нама, мубарак

нама

), документов делопроизводства (

буйрук, ариза, рапорт, иттифак-нама,

хисаб-нама-йи мутавали

,

шахадат-нама, ма’лум-нама, иджазат-нама, руй

хат, тилхат

) и казийских документов (

вакф-нама, бай‘-и батт

(

бай‘-и

джайиз

),

ҳукм, ривайат, хатти иджара, хатти икрар, хатти да‘ва, хатти

вакалат, хатти ибра

). Однако структура и функции самих документов

трансформировались со временем. Например, примерно с XVI в. в
среднеазиатской дипломатике появился документ

ривайат

взамен

фетва

.

Функция и круг использования

ривайат

была широкой, чем своего прототипа

— фетвы. В колониальном периоде в Туркестанском крае ограничилось
функции законадательных актов в системе документации вакфных
отнешений. Более того, в казийских судах и делопризводстве появилась и
трансформировалась

новая

группа

документов,

под

влиянием

бюрократической практики колониальных властей.

58

4. Вакфные хозяйства, существовавшие в Ташкенте до монгольского

завоевания, и их документы остаются неизвестными. В эпоху Тимуридов
кроме владений Ходжа Ахрара, вакфной недвижимостью владели мазары
Баба-Мачина и Шаха ‘Абд ал-Малик-баба. В период правления Шайбанидов и
Аштарханидов эти три вакфа расширились. В это время появились
смешанные вакфы (

хайри

и

авлади

) мазаров предводителей суфийских


background image

братств, живших в Ташкенте между XII–XVIII вв. (Шайх Зайн ад-Дин-баба,
Шах Амир Фукара вали, Шах Мир Хай вали, Саййид Мирак вали, Баба-хан

ата, Парпи-ата). Тогда же основаны благотворительный вакф медресе

Кукельдаш и несколько

вакфи авлади

(Мулла Саййид Мухаммад, Назар-бий,

Мухаммад-‘Иса).

5. Увеличение количества вакфов с XIX века связано с рядом

демографических факторов. Наряду со средневековыми деревнями типа
Пскента и Паркента вакфные хозяйства появились также в новооснованных
населенных пунктах Чиназ, Занги-ата, Тилав, Кираучи, Аблик, Тама, Той
типа и др. В результате расширения города Ташкента старые мечети и
медресе были отремонтированы, построены новые. Это, в свою очередь,
привело к организации новых вакфных хозяйств. Наряду с крупными
вакными владениями представителей высшего сословия появилась вакфная
недвижимость средних и маленьких размеров, основанная представителями
простого населения среднего звена.

6. В течении изученного периода – пять веков – вакфные хозяйства в

Ташкенте пережили ряд изменений. Если в ранние периоды главным
источником организации новых вакфов была передача целых деревень или
крупных посевных площадей представителям высшего сословия, то начиная с
XIX века, в большей степени практиковалась передача в вакф торговых и
ремесленных лавок или мест, выделенных для них. Эти процессы в городе и
деревне связаны с сокращением земельных ресурсов, пригодных для вакфов и
широкими возможностями передачи в вакф лавок. Что касается земельных
пожертвований, то они так же естественно дробились. По нашему
заключению, произошло это из-за отсутствия государственной структуры для
освоения новых земель, которая служила бы источником крупных вакфов, а
также отсутствие зажиточного сословия, способного в одиночку передавать
значительные площади в вакф. Такое развитие вакфных отношений еще
больше усилилось с момента вступления в силу новых положений,
установленных в Туркестанском крае после 1867 года.

7. В вакфном хозяйстве Ташкента можно отметить несколько

особенностей,

появившихся

в

результате

социально-экономических

процессов и под влиянием подходов местных улемов. Отсутствие практики

бай‘-и джайиз

в вакфных отношениях, малочисленность

вакфи авлоди

,

денежных вакфов и женщин-

вакиф

ов можно выделить в качестве

региональных особенностей вакфного землевладения в Ташкенте, которые
выделяются на фоне вакфных отношений в других регионах.

8. Реформы проведенных в вакфном вопросе после 1867 года изменили

59

многовековые традиции. В результате ликвидации прав на вакфные владения
на территории населенных пунктов и внедрения налогов в пользу государства
появились серьезные противоречия между арендаторами и вакфной
администрацией. Организация выборов

мутавалли

стала поводом усиления


background image

противоречий во внутренней системе администраций вакфов.

В конце исследования по итогам достигнутых научных результатов

изложены следующие рекомендации и размышления:

– с учетом важности исторических документов в качестве юридико

исторических источников изучения истории государственности Узбекистана
целесообразно публиковать их каталоги или вводить их в научный оборот
путем создания краткой базы данных;

– для формирования правильного представления о традициях вакфного

землевладения в Средней Азии и его региональных особенностях
целесообразно исследовать эти вопросы в региональном разрезе, в частности,
с акцентированием внимания, на сравнительном изучении остающихся за
пределами научного интереса Хорезмского оазиса, Сурхандарьи, Кашкадарьи,
Ферганской долины, а также древних городов соседних республик.

– в изучении истории архитектурных памятников Ташкента и

республики в целом, а также работах по их реставрации целесообразно
обращать отдельное внимание на исследование исторических документов,
относящихся к истории данных объектов.

60

SCIENTIFIC COUNCIL NUMBER 14.07.2016. ТАR.01.06 ON AWARD OF

SCIENTIFIC DEGREE OF DOCTOR OF SCIENCES AT NATIONAL

UNIVERSITY OF UZBEKISTAN, COORDINATION AND

METHODOLOGY CENTER ON THE UZBEKISTAN’S


background image

CONTEMPORARY HISTORY ISSUES, INSTITUTE OF HISTORY,

KARAKALPAK RESEARCH INSTITUTE OF SOCIAL SCIENCES,

CENTER FOR ORIENTAL MANUSCRIPTS AT THE TASHKENT STATE

INSTITUTE OF ORIENTAL STUDIES

C

AL-BERUNI CENTER FOR ORIENTAL MANUSCRIPTS AT THE

TASHKENT STATE INSTITUTE OF ORIENTAL STUDIES

SULTONOV UKTAMBEK ABDULGANIEVICH

TRADITIONS, REFORMS AND PROBLEMS IN THE TASHKENT WAQF

ECONOMY (ON THE BASIS OF HISTORICAL DOCUMENTS XVI –

EARLY XX CENTURIES)

07.00.07 – Historiography, Source studies and methods of historical researches

ABSTRACT OF DOCTORAL DISSERTATION

Tashkent – 2016

61

The theme of the doctoral dissertation is registered by the Supreme Attestation

Comission at the Cabinet of Ministers of the Republic of Uzbekistan on 30.09.2014/В2014.5.
Tar162.


background image

Doctoral dissertation has been prepared in the al-Beruni Center for Oriental Manuscripts at the Tashkent

State Institute of Oriental Studies.

The abstract of dissertation is posted in three (Uzbek, Russian, English) languages on the website of

Scientific Council (

http://ik-tarix.nuu.uz

) an on Informational-educational portal «ZiyoNet» (

www.ziyonet.uz

).

Scientific consultant Babadjanov Baxtiyor Miraimovich

Doctor of historical sciences

Official opponents: Iskhakov Mirsodik Mirsultanovich

Doctor of historical sciences, professor

Agzamova Gulchekhra Azizovna

Doctor of historical sciences

Florian Schwarz

Doctor of historical sciences, professor

Leading organization: Tashkent Islamic University

Defence of dissertation will be held on «____» «______________» 2016 at ____ at the meeting of the

Scientific Council Number 14.07.2016. Таr.01.06 on award of scientific degree of doctor of sciences at
National University of Uzbekistan, Coordination and Methodology Center on the Uzbekistan’s Contemporary
History Issues, Instute og History, Karakalpak Researches Institute of Social Sciences, at the Center for

Oriental Manuscripts at the Tashkent State Institute of Oriental Studies. Adress: 100174, Тashkent, University
street, 4. Head building, 2

nd

floor. Hall of meetings. Тel.: (99871)227-12-24; fax: (99871)246-53-21,

(99871)246-02-24; e-mail:

nauka@nuu.uz

National University of Uzbekistan.

Doctoral dissertation can be found in the found in the informational-source Center of the National

University of Uzbekistan (registration number ____). Adress: 100174, Тashkent, University street, 4. Head
building.

Abstarct of dissertstion is distributed on «_____» _____________ 2016.

(Protocol at the registr № ______ dated «_____» _____________ 2016).

A.A. Mavrulov

Chairman of the Scientific Council of awarding the

Science degree of Doctor of sciences,

Doctor of historical sciences, professor

Kh.E. Yunusova

Acadimic secretary of scientific Council by awarding

Science degree of Doctor of sciences,

Doctor of historical sciences

S.B. Shadmanova

Chairman of scientific seminar by awarding

Science degree of Doctor of sciences,

Doctor of historical sciences

62


background image

Introduction (Annotation of doctoral dissertation)

Significance and necessity of the dissertation topic.

In the processes of

integration of world community, Uzbekistan has been recognized as one of the
cradles of civilization. Especially, right after the country gained its independence,
has being paid a distinct attention to studying the history of national statehood and
rich cultural-spiritual heritage. Another important point is that the religion of Islam,
through its presence in the region for 1300 years, it was absorbed into the values
and traditions of our people. As I.A.Karimov truly emphasized: «... we can never
imagine our nation apart from this sacred religion. The roots of religious values and
concepts of Islamic life are so deep that without them we lose ourselves»

125

. One

expression of those values is the institution of waqf, which was eliminated in 1928.
However, waqf as an integral part of our values and a part of our unbroken history
should be explored. This is because the history of Uzbekstan, including the history
of statehood, education, social protection, improvement, agriculture and economic
structure were directly related to the waqf ownership.

Nowadays it is very obvious that to discover the history of Uzbekistan based

on original sources has become one of the crucial tasks of historical science. In
accordance with Decree no. 2204 of the President of the Republic of Uzbekistan
«On Further Optimization of the Structure of Academy of Science of the Republic
of Uzbekistan and Measures to Strengthen the Integration of Academic Knowledge
of the Republic and Higher Education» on July 8, 2014, the Center for Oriental
Manuscripts named after Abu Rayhon Beruniy was established under the Tashkent
State Institute of Oriental Studies based on the Institute of Oriental Studies of the
Academy of Sciences

126

. In this decree, special attention is paid to the investigation

of historical documents and to efforts towards introducing them to the academic
community, together with oriental manuscripts. Of course, this is not surprising,
because several kinds of historical documents are considered important historical
legal sources for studying statehood, the history of social and economic relations
and issues of cultural and spiritual life.

Announcement of Tashkent as the «Capital of Islamic Culture» by UNESCO

in 2007 and the Decree no. 828 of the President of the Republic of Uzbekistan «On
Preparation and Implementation of Celebration of 2200 Years of Anniversary of
Tashkent City» of April 2, 2008

127

, raised the investigations on the history of

Tashkent to a new level. At the same time, it came with new responsibilities for
historians such as the introduction of new sources on the topic and shedding light
on untapped aspects of the history of Tashkent.

125

Каримов И.А. Аллоҳ қалбимизда ва юрагимизда. «Туркистон-пресс» ахборот агентлиги мухбирининг

саволларига жавоблар. – Т.: Ўзбекистон, 1999. – Б. 5.

126

Ўзбекистон Республикаси Қонунлар тўплами. 2014 йил, 32-сон. 396-модда.

127

Каримов И.А. Ўзбек халқининг ислом маданияти ривожига қўшган ҳиссасининг юксак эътирофи.

Президент Ислом Каримовнинг «Туркистон-пресс» нодавлат ахборот агентлиги мухбирига берган интервьюси
// Халқ сўзи. 2007 йил, 23 февраль; Ўзбекистон Республикаси Олий Мажлиси палаталарининг ахборотномаси.


background image

2008 йил, 4-сон, 223-модда;11-сон, 618-модда.

63

The research understaken for this dissertation serves to implement the tasks

stated in the regulatory documents mentioned above, and as defined by the
Government of the Republic of Uzbekistan.

Relevance of research to the priority areas of science and technology

development of the Republic.

The dissertation was implemented in accordance

with the development of priority trend I. «Development of democratic and legal
society with moral and cultural values, formation of innovative economy of science
and technology».

Review of foreign scientific research in the field of the dissertation

128

.

Investigations on Central Asian waqf ownership have been undertaken in leading
scientific research centers around the world, in particular in the Department of Near
Eastern Languages and Literature of New York University, Department of Near
Eastern Studies of Princeton University (U.S.A), Institute of Islamic studies of
Martin-Luther-University and Department of Oriental and Islamic Studies of Ruhr
University Bochum (Germany), Department of Asian Studies of Otemon-Gakuin
University (Japan), Department of Near and Middle Eastern Civilizations of
Toronto University (Canada), Institute of Iranian Studies of Austrian Academy of
Science (Austria), Center of Oriental Manuscripts and Instute of History
(Uzbekistan).

As a result of the research analyses in the above mentioned institutions on the

history of Central Asian waqf ownership, following scientific results were
obtained

129

: it was proven the social-economic basis of the activities of Khwājah

Aḥrār (1404-1490) waqf properties (New York University, U.S.A); was enlightened
the lives in cities and historical topography in 16

th

-17

th

centuries based on waqf

documents (Princeton University, U.S.A); was clarified the features of

waqf-nāmah

s of Bukhara region during 19

th

-20

th

centuries (Martin-Luther

Universität, Germany); was identified the reasons of the growth of cash waqf in
Khiva Khanate (Ruhr Universität Bochum, Germany); was revealed the role of the
waqf properties of ‘Alīshīr Nawāī (1441-1501) and Muḥammad Pārsā (1348-1420)
in the development of cultural life (Toronto University, Canada); was scientifically
proven the traditions of constituting the final part of Central Asian

waqf-nāmah

s

(Otemon-Gakuin University, Japan); was enlightened the reasons of social-judicial
problems of the waqf economies in Turkistan (Institut für Iranistik, Austria).

At present time the researches on the history of Central Asian waqf economies

are being conducted on the following priority fields: enlightening the organizational
aspects of the management of the waqf economy; the usage of the cash waqf and
the impact of the waqf institute in the development of economic and cultural life.

The degree of study of the problem.

The subject of waqf has been studied by

historians around the world historiography for long time. Specifically, the history
of waqf relations in Central Asia has been studied for nearly a century and half.
Therefore, it is better to divide existing literature on the subject into two parts. The


background image

128

http://www.nyu.edu, http://www.princeton.edu, http://www.uni-halle.de, https://www.ruhr-uni-bochum.de,

https://www.otemon.ac.jp, https://www.utoronto.ca, http://www.oeaw.ac.at

129

In the English version of the abstract by writing the names and terms from Arabic, Persian, Turkic and Russian

languages I used transliteration system of the USA Library of Congress.

64

first part includes the works that are dedicated to the legal or theoretical issues
pertaining to waqf ownership. Although the studies in this category are not
necessarily focussed directly on Central Asian waqf ownership, because of their
belonging to the same Ḥanafī School (

madhhab

) and because of geographical

proximity, it is important to study such connections and comparisons can be
legitimately made. For instance, in his article, J. Krсsmárik studied waqf on the
basis of the major scholars of Ḥanafī School

130

. Moreover, B. Johanson’s research

on land tax and tenure affairs, which cover waqf ownership, is also considered a
seminal work

131

. Scholars such as F. Köprülü, J. Schacht, K.S. Ann Lambton,

M.Gil and N. Oberauer studied the formation of the earliest waqf properties and
their legal status

132

. Also M. Shatzmiller and A. Layish studied public (

waqf-i

khairī

) and family waqf (

waqf-i awlādī

) ownership

133

, C. Werner, H. Gerber and M.

Hoexter looked at the role of waqf properties in social lives of cities

134

, J.E.

Mandaville and M. Ҫizakҫa studied the development of cash waqfs

135

.

The second category covers the studies that are devoted directly to the history

of Central Asian waqf ownership. In the dissertation, based on the approaches to
waqf issues, the studies in this category are further sub-divided into four groups,
related to: the colonial period (A.L. Kun, V.P. Nalivkin, V.L. Vyatkin), the Soviet
period (P.P. Ivanov, O.D. Chekhovich, R.N. Nabiev, R.G. Mukminova, Z.A.
Kutbaev, G.A. Juraeva, A. Shaykhova), the post-independence period (G.A.
Juraeva, O. Jalilov, I.A. Alimov, S.D. Boltaboev, B.B. Mallaboev end etc.) and
foreign studies (R.D.Mc Chesney, E.M. Subtelny, Jo-Ann Gross, F. Schwarz, P.
Sartori, I. Kenichi and Ph. Reichmuth).

Connection of the dissertation topic with scientific-research works.

This

dissertation has been undertaken within the scope of the fundamental project on
FA-F1-027: «Studying the written sources of Central Asia: Source and Textual
studies» which was carried out in the Center for Oriental Manuscripts named after
Abu Rayhon Beruniy established under the Tashkent State Oriental Institute.

130

Krсsmárik J. Das Waḳfrecht vom Standpunkte des Śari‛atrechtes nach der ḥanafitischen Schule // Zeitschrift der

Deutschen Morgenländischen Gesellschaft. Band 45. – Leipzig, 1891. Қайта нашр: – Wiesbaden, Lessing Druckerei,
1968. – S. 511-576.

131

Johanson B. The Islamic Law on Land Tax and Rent: The Peasants' Loss of Property Rights as Interpreted in the

Hanafite Legal Literature of the Mamluk and Ottoman Periods. – London-New York-Sydney, 1988. – 143 p.

132

Köprülü F. Vakɪf müessesesinin hukukî mahiyeti ve tairhî tekâmülü // Vakɪflar dergisi. Sayi II. – Ankara, 1942. – S.
1-33; Schacht J. Early Doctrines on Waqf // 60. Doğum Yili Münasebetiyle Fuad Köprülü Armağanı. – Istanbul,
1953. New edition: – Ankara: Türk Tarih Kurumu Basimevi, 2010. – P. 443-452; Lambton Ann K.S. Awqaf in Persia:
6

th

–8

th

/12

th

–14

th

Centuries // Islamic Law and Society. 1997. – №4-3. – Р. 298-318; Gil M. The Earliest Waqf

Foundations // Journal of Near Eastern Studies. Vol. 57. No.2. 1998. – P. 125-140; Oberauer N. Early Doctrines on
Waqf Revisited: The Evolution of Islamic Endowment Law in the 2nd Century AH // Islamic Law and Society. No
20/1-2. 2013. – P. 1-47.

133

Shatzmiller М. Islamic Institutions and Property Rights: The Case of the «Public Good» Waqf // Journal of the


background image

Economic and Social History of the Orient. Vol. 44. No 1. 2001. – Р. 44-74; Layish А. The Family Waqf and the
Shar’ī Law of Succession in Modern // Islamic Law and Society. Vol. 4. No 3. 1997. – Р. 352-388.

134

Werner C. An

Iranian Town in Transition. A Social and Economic History of the Elites of Tabriz, 1747-1848. – Wiesbaden:
Harrassowitz Verlag, 2000. – 419 p.; Gerber Н. The Public Sphere and Civil Society in the Ottoman Empire // The
Public Sphere in Muslim Societies. – State University of New York, 2002. – Р. 65-82; Hoexter М. The Waqf and the
Public Sphere // The Public Sphere in Muslim Societies. – P. 119-138.

135

Jon E. Mandaville. The Cash Waqf Controversy in the Ottoman Empire // International Journal of Middle East

Studies. Vol.10. No 3 (Aug.). 1979. – Р. 289-308; Çizakça M. Cash Waqfs of Bursa, 1555-1823 // Journal of the
Economic and Social History of the Orient. Vol.38. No 3. 1995. – Р. 313-354 and etc.

65

The aim of the research

is to explore the changes, traditions and problems of

waqf households in Tashkent in the 16

th

- early 20

th

centuries based on historical

documents.

The tasks of the research:

To analyze the studies on the history of Central Asian waqf affairs and to draw

general conclusions;

To define the preservation conditions and quantity of the historical documents

on Tashkent waqf households and to introduce new documents on socio-political,
economic and cultural life to the scientific community;

To investigate the paleographic and diplomatic features of the historical

documents related to waqf ownership of the territory under study; To describe the
reasons, functions and working principles historical documents on the waqf
ownership;

To investigate the sociopolitical and administrative-territorial condition of the

Tashkent historical-cultural region during the 16

th

-19

th

centuries; To investigate the

activities of

qāḍī

courts in the region, exploring the changes during the periods of

Khanates and Colonial times;

To explore the condition of the public (

waqf-i khairī

) and family (

waqf-i

awlādī

) waqfs, administrative traditions and economic problems (purchase and

sale, rent, tax) during the 16

th

- early 20

th

centuries;

To investigate the reforms introduced in the field of waqf during the colonial

times and their effects on internal and external problems.

The object of the research

is the waqf economies of the Tashkent historical

cultural region.

Subject of the research

is the history and transformation of Tashkent waqf

economies and social-economic relations connected with them.

Methods of the research

. During the research, the author made extensive use

of various methods including, microhistory, prosopography, comparative analysis
and statistical analysis.

Scientific novelty of the research work

is as follows:

Transformation of paleographic and diplomatic features of historical

documents were explained, particularly document papers and writing style,
languages and structure of documents were investigated;

The reasons of the formation of legal acts on waqf sphere, their function and

importance for the management of the waqf economy were identified; It is revealed
that downsizing and decreasing of arable waqf lands in Tashkent region which


background image

began in the second half of the 19

th

century with reduction of land resources were

linked with the changing of social structure of waqf founders; Based on statistical
analyses of the

waqf-nāmah

s, declining of the establishment of new waqfs as a

consequence of changing attitudes of the government and population towards a
waqf property, after the investigations of the waqf properties in 1887, was verified;

In the waqf ownership of Tashkent, unlike other parts of Central Asia, the

absence of mortgage conditional sale –

bai‘-i jā’īz

– in practice, less popularity of

66

cash waqf endowments and

waqf-i awlādī

, unlike Khivan khanate and Bukharan

emirate, were proven;

Practical results of the research work:

During the research, 167

waqf-nāmah

, 62

bai‘-i bātt

(deed of sale), 60

ḥukm

(court order)

,

42

riwāyah

(fatwa document), 39

khaṭṭ-i iqrār

(acknowledgement

letter), 28

khaṭṭ-i ijārah

(rent contract), 6

khaṭṭ-i wakālat

(attorney letter), 3

khaṭṭ-i

da‘wā

(claim) and 72 legal acts or royal deeds (

farmān, yārlīq, manshūr, nishān,

ḥukm-nāmah, ‘ināyat-nāmah, mubārak-nāmah

) that related to Tashkent waqf

households during the 16

th

– early 20

th

centuries were identified;

An information database, which brings clarification on the historical

documents in the field of administrative condition, historical topography,
architectural objects and their localisations and activity of historic figures of the
region during the 16

th

-19

th

centuries, the period hardly prescribed in the historical

sources, was created.

The reliability of the results of research.

The history of Tashkent waqf

ownership is based on the research conducted on related documents in

qāḍī

courts,

government administrative courts and legal acts as well. The first group of these
documents are directly related to the Tashkent historical-cultural territory and
located in state institutions and private collections in Tashkent

136

, Samarkand

137

and

Saint-Petersburg

138

. The second group of documentsconsist of historical documents

related to Bukhara, Samarkand, Khorazm, Qashqadarya and Fergana valley
territories. These documents are used to make comparative study of the particular
issue and to draw necessary conclusions

139

.

Theoretical and practical significance of the study.

Theoretical significance

of the study is explained with its use in methodologic approaches in studying the
history Central Asian waqf ownership and improving theoretical conclusions on
waqf relations.

The practical significance of the study is that it can serve to enhance the

implementation of purposeful government programs devoted for studying the

136

O’zbekiston Respublikasi Markaziy davlat arxivi (O’zRMDA) / Central State Archive of the Republic of

Uzbekistan. Fonds I-1, I-17, I-36, I-47, I-164,I-336, I-362-366, R-34, R-2678; Abu Rayhon Beruniy nomidagi Sharq
qo’lyozmalari markazi (ShQM) / al-Beruniy Center for Oriental Manuscripts. Historical documents. D. 20; D. 71,
doc. 508, 511; D. 72, doc. 516; D.75, 521; Riwāyātlār. ShQM. MS 9530; Majmua‘-yi maḥḍarāt-i fārsī. ShQM. MS
6102; Kūkchah qāḍīlārī daftarī. ShQM. MS 6361; Chernjayūf sawāllarigā kāmissiyalār jawābī. ShQM. MS 1644/2;
Tāshkand shahrī qāḍīlārī rapārtlārī (1901). ShQM. MS 6113; O’zbekiston tarixi davlat muzeyi (O’zTDM) / State


background image

Museum of History of Uzbekistan. Historical documents №№1-14, 22-83.

137

Samarqand davlat birlashgan tarixiy-me’moriy va badiiy muzey-qo’riqxonasi (Samarqand M-Q) / Samarqand

State United Historical-Architectural and Art Reserve Museum. Historical documents №№511, 976, 1115, 1116,
1119, 1124, 1129 etc.

138

Кун А.Л. Личный архив / Архив востоковедов. Институт восточных рукописей РАН. Санкт-Петербург. Ф.

33, оп. 1, д. 174, 175.

139

ShQM. Historical documents. D.1-17, 20-35, 39-86; ShQM. H.Sulaymonov fond. Historical documents.

№№1766, 1769, 3320; Riwāyātlār. ShQM. H.Sulaymonov fond. MS 353/I; O’zRMDA. Fonds I-1, I-18, I-19, I-47, I
125, I-126, I-323, R-2678; O’zbekiston milliy universiteti nodir asarlar muzeyi fondi (O’zMUMF) / Rare books
Museum of National University of Uzbekistan. Historical documents. MS В09/315. – 138 f.; Jung (Bukhara).
O’zMUMF. MS В09-307/2. – 270 f.; Mīr Muḥammad munshī. Jāme’ al-inshā. O’zMUMF. MS В09/256/1. – 71 f.;
Samarqand M-Q. Historical documents №№1072, 1077, 1078, 1113-1123 and etc.; Кун А.Л. Личный архив. Ф. 33,
оп. 1, д. 160, 165, 196; Российская Национальная библиотека. Санкт-Петербург (РНБ). Ф. 940, д. 5, 7, 9, 123,
126; Ф. 1236, д. 50, 58.

67

history of Statehood in Uzbekistan, the improvement of spirituality of the society
and the investigation and reconstruction of cultural heritage objects as well.

Implementation of the research results.

The results of the dissertation were introduced in an effort to develop an

online database of Central Asian documents in the Asnad.org project at the
University of Marburg, Germany, which developed in an attempt to alleviate
difficulties in doing research and gaining primary access to the historical Persian
documents in the Muslim Orient (the Letter from University of Marburg оn
10.06.2016). For instance, more than 10 documents, related to the Tashkent region,
were analyzed and their digital texts placed in the official internet site of the project
(asnad.org). The project gives opportunity to promote and simplify the exploration
of the Central Asian historical documents in the global arena.

The research results had been used in comparative study of waqf properties in

Bukharan emirate and Khivan khanate with the those in Tashkent during the
fundamental project of FA-F8-043-«History of Bukharan emirate and Khivan
khanate in last quarter of the 19

th

century and the beginning of the 20

th

century»

(2007-2011) at the History Institute of the Academy of Science of the Republic
Uzbekistan (the Letter FTQ-0313/489 from Committee for Coordination of Science
and Technologies Development). Implementation of the scientific results gave the
research team the opportunity to interpret legal acts, the chancellery system and
qāḍī documents as juridic document and written sources, as well as wider analyses
of waqf ownership in socio-economic life of Central Asia.

The results of research into nine architectural heritage sites in Tashkent city

and province were included in the database of passport-information of the
architectural monuments of Principle Scientific-Production Department for the
preservation and utilization of objects of cultural heritage under the Ministry of
Culture and Sport of the Republic of Uzbekistan (the Letter №01-11-08-1670 from
Ministry of Culture and Sport Affairs RUz. on 25.03.2016). This new information
made great contributions for the proper maintenance of the architectural
monuments, promoting the original histories of these sites and the development
tourism industry in the region.

The results obtained also were used to shed light on the history of mosque and

madrasa by the Committee on Religious Affairs under the Cabinet of Ministries of


background image

the Republic of Uzbekistan (the Letter №3383 from Committee on Religious
Affairs on 17.06.2016). In particular, it gave an opportunity to explore the history
of mosque and madrasahs in Tashkent city and region based on historical sources
and through the creation of their official web pages.

The approbation of the research results.

Results of the research were presented

in 20 scientific conferences, including 7 international conferences: «Problems of

the Study of the Doctrine and Legacy of Khoja Ahmad Yasavi» (Turkistan,

Kazakhstan 2008), «Uzbekiston poytakhti Toshkent 2200 yoshda» (Tashkent,

2009), «Social History of Modern Central Asia. A Focus on Arabic script

Documents 18

th

-20

th

centuries» (Halle, Germany 2009), «Uluslararasi Hoca Ahmed

Yesevi Semposyumu» (Istanbul, Turkey 2010), «31

st

German Congress of

68

Oriental Studies» (Marburg, Germany 2010), «Istochnikovedenie i istoriografiya

stran Azii i Afriki» (Saint-Petersburg, Russia 2011), «Problemy diplomatiki,
kodikologii i aktovoi arkheografii» (Moscow, Russia 2012) and 13 scientific
practical conferences in the Republic of Uzbekistan.

Publication of the research results.

On the topic of the dissertation overall

62 scientific works were published, of these, two monographs and 12 scientific
article were published in the journals recommended by the Supreme Attestation
Commission of the Republic of Uzbekistan for publishing basic scientific results of
doctoral dissertations, including 10 national and 2 international journals.

The volume and the structure of the dissertation.

The dissertation consists

of an introduction, four chapters, conclusion, the list of references and appendices
pages. The size of research constituent of the dissertation is 254 pages.

THE MAIN CONTENT OF THE DISSERTATION

The significance of the topic in the introduction part determines the aim and

goals, objects and subjects of the present study. The study shows its concordance
with the development of priority trends of science and technology in the Republic
of Uzbekistan and demonstrates its scientific contribution and results. Based on
consistent results of the study, the research manifests its theoretical and practical
significance explicitly. Practical implementation of the research results, its
approbation, results, published works and steps of structure of dissertation are
mentioned.

The first chapter of the dissertation,

«Historiography of the waqf ownership

in Central Asia and theoretical issues of studying the field related historical
documents»

, was dedicated to the historiography of the field, preservation

conditions of the related historical documents and their paleographic and
diplomatic analyses. Waqf ownership of the Central Asia is visibly understudied
compared to the state of the field in other Islamic countries

140

. Nevertheless, the

studies implemented in this field until now are different based on their goals and
aims. Therefore, the state of the research is analyzed by dividing it into 4 different


background image

chronological groups such as colonial, soviet, post-soviet era and foreign
researchers and concluded accordingly. Although the first group of publications
was scientific in character, their authors (A.L. Kuhn, N.P. Ostroumov, V.P.
Nalivkin, and V.L. Viatkin) wrote their works in an era of colonialism and were
partially influenced by Russian Orientalist ideology. Some members of these group
of scholars paid attention to the utilization of statistical facts for sheding light on
waqf issues (P.I. Khomutov, A. Moskal’tsev, P.V. Blagoveshchenski, M.N.
Rostislavov, A.P. Khoroshkhin and etc.). The only link between them was their
attempts to find «positive» solution to the existing issues of the waqf system.

The second group of studies were implemented in 1918-1928 as part of the

measures adopted for finding solutions in the context of waqf reforms (V.L. Viatkin

140

See: Hoexter M. Waqf Studies in the Twentieth Century: The State of the Art // Journal of the Economic and

Social History of the Orient. 1998. Vol. 41. – №4. – P. 473-495.

69

and P.P. Ivanov). In the second half of the 20

th

century, the fields of archeography,

diplomatics and medieval history were developed (O.D. Chekhovich, R.G.
Mukminova, Z.A. Kutibaev, R.N. Nabiev, B.A. Qozoqov, A. Shaykhova, G.A.
Juraeva and etc.). Thus, a number of studies were undertaken in the field of Central
Asian waqf ownership in the former Soviet Union Republics (O.G. Bolshakov, J.Z.
Buniatov, T.B. Gasanov, E.A. Davidovich, V.K. Shukhovtsov, A. Kushmatov)

During the post-Soviet era, the field of waqf studies attracted much broader

attention and the volume of studies increased (G.A. Juraeva, O. Jalilov, I.A.
Alimov, S.D. Boltaboev, B.B. Mallaboev, H. Turaev, E.E. Karimov and etc.).
Consequently, scholarly knowledge of waqf was enriched with the discovery and
analyses of new documents related to the khanates and the colonial times under the
Turkestan Governor-Generalship. However, studies were limited in their
chronological scope within the 19

th

century and the beginning of the 20

th

century.

Studies of the foreign scholars have covered the issues of waqf ownership at

the pre-Mongols and the Tīmūrids periods (M. Khadr, E.C. Bosworth, E.M.
Subtelny, Jo-Ann Gross), the role of waqf ownership in social and cultural-spiritual
life R.D. Mc Chesney, J. Paul, D. DeWeese, F. Schwarz, L. Stacy) and the
problems of

waqf-nāmah

s (Ph. Reichmuth, I. Kenichi). Some works devoted on the

reforms and state of waqf ownership during 1867-1928 years were also published
(P. Sartori, N. Pianciola, D. Yaroshevski, S.N. Abashin, P.P. Litvinov, T. Welsford,
B. Penati).

In the second paragraph of first chapter preserving conditions of the numerous

historical documents related Tashkent waqf households from Central State Archive
of the Republic of Uzbekistan, al-Beruni Center for Oriental Manuscripts,
Samarqand State United Historical-Architectural and Art Reserve Museum, the
State Museum of History of Uzbekistan, and Institute of Oriental Manuscripts of
the Russian Academy of Science in Saint Petersburg and private collections have
been analyzed. During the process of undertaking research in above mentioned
archives, more than 3000 historical documents of the Tashkent historical region,


background image

written in Persian and Turkic languages with Arabic scripts, were analyzed. In a
result, 700 documents of more than twenty different types which are directly
related to the Tashkent region during the time period of the 16

th

– early 20

th

centuries

were selected. These are 167

waqf-nāmah

s, 62

bay‘-i bātt

, 60

ḥukm

, 42

riwāyah

,

39

khaṭṭ-i iqrār

, 28

khaṭṭ-i ijārah

, 6

khaṭṭ-i wakālat

, 3

khaṭṭ-i da‘wā

and 72 legal

acts (

yārlīq, manshūr, nishān, ḥukm-nāmah, ‘ināyat-nāmah, mubārak nāmah

), as

well as 122 petition letters (

‘arīẓah, ‘arẓ, ‘arẓ-nāmah

) related to colonial time, 44

reports from

qāḍī

s (

rābūrṭ

- russ.

raport

), 17 reference papers (

ma‘lūm-nāmah

-

russ.

spravka

), 12 receipt (

tīl-khaṭṭ

), 7 agreement letters (

ittifāq nāmah

- russ.

prigovor’

), 7 report from

mutawallī

(

ḥisāb-nāmah-yi mutawallī

), 7 list (

rūy-khaṭṭ

),

dozens of permissions orders (

ijāzat-nāmah, shaḥādat-nāmah

) of the heads of

volost’

s and

uyezd

s.

Paleographic features of the Central Asian documents in Arabic alphabet have

not been studied compare to its analogues in Minor Asia or Iran. In fact, in doing
research on diplomatics, implementation of paleographic analyzes of the documents

70

in the earlier stages of the research works would be an expedient

141

. The

effectiveness of this approach in the Islamic diplomatics was proven in the
researches of the scholars such as L. Fekete, H. Busse, M. Gronke and H.
Hermann

142

. Therefore, in the third section of of this chapter, essential paleographic

(external) and diplomatics (internal) features of historical document were analyzed.
Because, making correct decisions based on these signs is one of the crucial means
in determining the time period and the region that the document was belong. By
considering this aspect of the issue, in this dissertation, special attention was given
to the types of papers measures, style, language, construction of context and
utilization of seals of the historical documents related to waqf economies.

According to the results, during the 16

th

-18

th

centuries in Central Asia, mostly

traditional papers of Samarkand, Bukhara and Herat were used and partially
brought from Europe. Starting from a second quarter of 19

th

century Khūqand

papers and since the 60s of the 19

th

century Russian/European factory-made papers

were widespread. The dimensions of the documents developed according to their
type and the time.

Yārlīq

s of the 16

th

-19

th

centuries were bigger and

nishān

s,

ḥukm

nāmah

s and ‘

ināyat-nāmah

s were smaller than

yārlīq

s. Dimensions of the

waqf

nāmah

s of the notables’ families during the 16

th

-18

th

centuries were longer as scroll

and starting from the 19

th

century it considerably decreased and shapes of the paper

changed. However, unlike

waqf-nāmah

s, dimensions of the

riwāyah

papers were

increased 2-3 times in the 19

th

century. Style and language of the documents also

changed frequently. Starting from the 16

th

century,

naskh

and

thulth

writing styles

which were prevailed in the Royal and

qāḍī

chancellery’s were gradually changed

with

nasta‘līq

style. At the end of 17

th

century this process was completed.

According to the different reasons, the documents written in

thulth

,

dīwānī

and

shikastah

are often present in this period of time

143

. However, it was not rare case


background image

as it can be seen in any region which had experienced the changing of writing
style

144

. Starting from 19

th

century,

nasta‘līq

as more convenient style was

prevailed in the region.

During the Shībanid/Abū’l-Khayrid dynasty (1500-1599), legal acts in

Tashkent, unlike in the other districts, were in Turkic and Persian and

qāḍī

documents were written in Persian. The reason for this was considerably higher
position of Turkic language in the Tashkent compared to other regions. During the
Ashtarkhanids /Tūqay-Tīmūrids (1599-1747) and in the Khūqand khanate (Mīngs,

141

Special analyses of paleographic and diplomatic features of the historical documents was introduced by J.

Mabillon (17

th

century) for the first time. See: Duranti L. Diplomatics: New Uses for an Old Science (I) // Achivaria.

28 (Summer). 1989. – P. 13.

142

See: Fekete L. Einführung in die Osmanisch-Türkische Diplomatik der Türkischen Botmässigkeit in Ungarn. –

Budapest, 1926. – S. X-XXIII; Fekete L. Einführung in die Persische Paläographie. 101 persische Dokumente. –
Budapest, 1977. – S. 15-62; Busse H. Untersuchungen zum Islamischen Kanzleiwesen. An Hand Turkmenischer und
Safawidischer Urkunden. – Kairo, 1959. – S. 1-77; Busse H. Untersuchungen zum Islamischen Kanzleiwesen. An
Hand Turkmenischer und Safawidischer Urkunden. – Kairo, 1959. – S. 1-77; Gronke M. Arabische und persische
Privaturkunden des 12. und 13. Jahrhunderts aus Ardabil (Aserbeidschan). Islamkundliche Untersuchungen. Band 72.
– Berlin Klaus Schwarz Verlag, 1982. – S. 3-81; Hermann G. Persische Urkunden der Mongolenzeit. Text und
Bildteil. – Wiesbaden: Harrassowitz Verlag, 2004. – S. 5-42.

143

ShQM. D. 59, doc. 89; D. 29, doc. 38; O’zRMDA. F. 17, op. 1, d. 32663, l. 1; Samarqand M-Q. Doc. 1129.

144

Busse H. Untersuchungen zum Islamischen Kanzleiwesen. – S. 28.

71

1709-1876), legal acts and courts documents were written in Persian language.

After 1865, Turkic (Uzbek) language was chosen as a mediatory language between
the state administration and the population. However, transition process to Turkic
language was not easy for

qāḍī

-courts. Because, it was almost impossible to

quickly set to practice the Turkic equivalent of Arab-Persian legal phrases that
developed through the centuries. Therefore bilingualism appeared in court records.

Seals and stamps (

tamghah

) in the diplomatic are essential primarily for

juridical assertion of the documents. Information on the repertory of the seals is
important as written source. In the dissertation, descriptions of seals and labels of
officials in the rulers, courts, governors and various other posts that often present in
the historical documents related to waqf economies were studied. Concluding
remarks were given about their evolution, chronology and utilization traditions.

When mentioned as an internal signs of the documents it means internal parts

of the documents. Specialists urge to divide the Central Asian documents into three
(initial, main div and conclusion) parts

145

. One of the important features of the

internal parts of the documents are utilization of explication texts obtained from

Qur’an

,

hadith

s and poems. Verses from Qur’an and hadiths were used to justify

the particular document in terms of the Islamic creeds. For instance, a hadith
mentioning when a Muslim dies all his deeds come to end except ongoing charity,
beneficial knowledge and righteous child, has strong presence in Central Asian

waqf-nāmah

s since the 16

th

century (may be even earlier). Hemistiches and

distiches mostly, in the introductory part of the

waqf-nāmah

s of the members of the

upper class, functioned as consultatory together with esthetic decoration of the
documents. Supposedly, approximately since the time of the Tīmūrids, two


background image

particular poems became popular in

waqf-nāmah

writing. First of them is:

Nigār-i man ki ba maktab na-raft wa khaṭṭ na-nawisht,

Ba ghamza-yi mas’alaāmūz ṣad mudarris shud.

This distich was encountered in

waqf-nāmah

s of 15

th

century – Ishratkhānah

and Khwājah Aḥrār’

146

. Afterwards, it was used in the

waqf-nāmah

s of madrasahs

(in Tashkent in the

waqf-nāmah

s of ‘Īsā-bīk

dādkhwāh

, 1855; ‘Īsā-khwājah

qāḍī

kalān

, 1847; Fāḍil-bīk

dastūrkhwānchī

, 1855; Mīrzā Aḥmad

qūsh-bīgī

, 1857). In

this distich which was originated from Ḥāfiẓ Shirāzī (1325-1390), prophet
Muḥammad (sav) was mentioned.

The second poem is in Persian-Arabic and related to two
authors:

Khayma-yi uns ma-zan bar dar-i īn kuhnah rabāṭ

147

.

Innamā al-dunyā fanā’un laysa li-d-dunyā thubūtun,
Innamā al-dunyā ka-bayti nasjataḥu al-‘ankabūt.

The Persian hemistich in the first part is related to famous poet Khwājah

Kermānī (1280-1352). In some occasions this hemistich comes alone in the
documents. The latter, an Arabic distich is quite popular and supposedly written by

145

Чехович О.Д. Задачи среднеазиатской дипломатики // Народы Азии и Африки. 1969. – №6. – С. 81;

Казаков Б.А. Документальные памятники Средней Азии. – Т.: Узбекистан, 1987. – С. 56.

146

ShQM. D. 72, doc.

516/1, 515.

147

Full version:

Khaima-yi uns ma-zan bar dar-i īn kuhnah rabāṭ; Ki asāsash hama bī mawqi’ wa bī bunyād ast.

72

Ḥaḍrat ‘Alī (appr. 600-661)

148

. Above mentioned poems, together or individually,

appears in the

waqf-nāmah

s written outside Tashkent, including Bukharan emirate,

Khūqand and Khiva khanates during the 18

th

-19

th

centuries

149

. Following distich

written in the genre of consultatory is also often used in

waqf-nāmah

s writing:

Ḥayyāt-i rūzgār ba bālā-yi hīch kas,
Pīrāhanī na-dūcht ki ū-rā qabā na-kard.

Current distich was taken with some changes from the dīwāns of famous

poets’ Ḥāqānī (1121-1190) and Shams Tabrīzī (appr. 1185-1248)

150

. O.D.

Chekhovich paid attention to the sale documents which in Bukhara they began with
introduction part and in Fergana Valley with prescription of the object. According
to her, starting from the 17

th

century, Ferganian style was absorbed by some of the

Bukharan documents

151

. However, these assumptions are controversial in terms of

waqf-nāmah

and

bai‘-i bātt

documents. Primarily, it is challenging task to identify

the place of origin and territories where it spread later. Because, the former style
mentioned by O.D. Chekhovich was widespread outside of Bukhara, in the
territories of Tashkent, Shahrisabz, Samarkand, Khorazm

152

. Special peculiarities

attached to the texts of the

bai‘-i bātt

documents created in Tashkent Shar‘ia courts

at the end of the 18

th

century and the first quarter of the 19

th

century. These features

are explained with existence of special vacant place at the top of the document for
seals to be stamped

153

. At the end of the 18

th

century and the beginning of 19

th

century Central Asian Shar‘ia court documents experienced some contextual


background image

changes. Particularly, traditions of writing

riwāyah

about correctness of the

agreement on the edge or at the end of

waqf-nāmah

or

bai‘-i bātt

documents during

the 17

th

-18

th

centuries and listing of the names who were present during the

agreement were ceased from utilization in the 19

th

century.

In the second chapter,

«Tashkent historical-cultural region and the

documents related to the administrative structure»

, firstly socio-political and

administrative position of Tashkent region during the 16

th

-19

th

centuries are studied

based on narrative sources and historical documents. Strategically important
geographic location of the Tashkent oasis was essential asset and gave great
opportunities to the governors Suyūnch-khwājah-khans (1503-1509, 1512-1525)
clan of Shībanid dynasty. After Suyūnch-khwājah-khān his sons Kīldī Muḥammad
sulṭān (1525-1533) and Nawrūz Aḥmad – Barāq-khān (1533-1551), sons of Barāq
khān – Darwīsh-khān (1551-1579) and Bābā sulṭān (1579-1582) came to power in
Tashkent administration (

mulk-i Tāshkand

). The Tashkent administrative region

consisted of the central (Tashkent, Shāhrukhīyah), northern (Yasī/Turkistān,
Sighnāq, Sabrān, Sayrām) and eastern (Akhsī, Andījān) territories. Its ruler was

148

Amir al-Mu‘minin ‘Alī ibn Abū Ṭālib. Dīwān. 1988. – P. 30.

149

‘Alī Khwārazmī. Jawāmī‘ al-‘Alīyah. ShQM. MS 9138, f. 59а; ShQM. D. 4, doc. 5; O’zRMDA. F. 19, op. 1, d.

34727; ShQM. D. 74 end etc.

150

Ḥāqānī:

Khayyāṭ-i rūzgār ba bālā-yi hīch kas, Pīrāhanī na-dūcht ki ākhir qabā na-kard.

Tabrīzī:

Khayyāṭ-i rūzgār ba bālā-yi hīch mard, Pīrāhanī na-dūcht ki ān rā qabā na-kard.

151

Чехович О.Д. Задачи среднеазиатской дипломатики. – С. 82.

152

Jawāmī al-‘Alīyah. f. 59а; O’zRMDA. F. 17, op. 1, d. 32601; O’zRMDA. F. 164, op. 1, d. 15, l. 2; РНБ. Фонд

940, д. 5, 7; ShQM. D. 71, doc. 510.

153

O’zRMDA. F. 164, op. 1, d. 14. l. 118; d. 15, ll. 3-5; O’zTDM., doc. 79.

73

called «king of Tashkent» (

pādisāh-i Tāshkand

) and «ruler of Tashkent» (

wālī-yi

Tāshkand

)

154

. During the period Ashtarkhanid rule, the territory under Tashkenti

administration decreased as an administrative unit. In this time, the princes who
appointed for Tashkent administration controlled the region that included Tashkent
oasis and Turkistān.

The dissertation includes the analyses of the political and economic crisis in

Tashkent during the second half of the 18

th

century, independent state of Yūnus

khwājah (1787-1803), administrative and territorial changes of Tashkent during its
time under the Khūqand khanate. For example, at the end of the 18

th

century,

Qūramah province was created in the territory of Shāhrukhīyah. There were 24
fortresses in Qūramah province and the Kīrāwchī fortress was considered as the
place of residence of the governor

155

. Qūramah province also included Āblīq,

Tīlāw, Tamah, Būkah fortresses which all of their rulers were appointed. Turkistān,
Chimkent, Awlīyā-Ātа and Āq-Masjīd were considered northern administrative
centers and their governors were appointed by ruler of Khūqand khanate or
governor of Tashkent.

Second section of this chapter also includes the analyzes the

yārlīq

-type of

documents, which were given to the waqf administrations by the rulers of


background image

Shībanids (1500-1599), Ashtarkhanids (1599-1747), Manghits (1747-1920), Mīngs
(1709-1876) and local governors. These

yārlīq

-type of documents were analyzed as

legal acts and they comprise of:

sūz, farmān, yārlīq, ḥukm-nāmah, parwānchah,

nishān, manshūr, ‘ināyat-nāmah

and

‘ināyat-nāmah

. According to L. Fekete,

although these types of documents are called in different names in Arabic (

ḥukm

,

amr

), Persian (

farmān, nishān, parwānah

) and Turkic (

sūz, yārlīq, būyrūq

), their

meanings and goals are the same

156

. The scarcity of

yārlīq

-type documents in the

Tashkent waqf administration before the 19

th

century does not mean their non

existence in the region. Because, the content of the

yārlīq

s which related to the

period of the Shībanids and Ashtarkhanids were rewritten by the colonial court
administrators. For example, 10 of the 14 rewritten documents of Shaykh Zain ad
Dīn-bābā shrine in Tashkent, 15

yārlīq

s of Ibrāḥīm-shaykh shrine in Tūy-tīpah,

approximately 37 documents of Bābā Māchīn shrine in Parkent were considered as

yārlīq

-type of documents of the 16

th

-18

th

centuries

157

.

Preserved original legal acts of the 16

th

18

th

centuries were given by ‘Abd

Allāh-khān (1583-1598), Imām-qūlī-khān (1611-1641), Subkhān-qūlī-khān (1681-
1702), ‘Ubayd Allāh-khān (1702-1711), Shāh Murād-bī (1785-1800) and by other
local governors as well. For the period of the Khūqand khanate,

yarlīq

s and

ināyat-nāmah

s which were given by all khans starting from Nārbūtah-bī (1763-

1798) and ‘Umar-khān (1809-1822) until Sulṭān Sayyid-khān (1863-1865) and also

the governors of Tashkent and Quramah are preserved sufficiently. According to
the analyses of legal acts, these documents cover following three aspects of waqf
ownership:

154

Muqīmī. ‘Аbd Allah-nāmah. ShQM. MS 3901, ff. 10b-11а.

155

‘Аbd al-Ghafūr. Ẓafar-nāmah-yi Khudāyār-khānī. ShQM. MS 598, f. 53b.

156

Fekete L. Einführung in die Persische Paläographie. – S. 26

157

O’zRMDA. F. 17, op. 1, d. 32538, l. 7оb-8; d. 32556, l. 4.

74

1) acknowledgment of particular object (land, water-works and other type of

immovable properties) as a waqf;

2) relieving the waqf lands of particular tax and obligations;

3) аppointment of

mutawallī

, indicating his (her) authority and

responsibilities;

4) determination of distribution of waqf revenue.
Third paragraph of the second chapter is devoted to administrative and official

structural documents. These types of documents pertain to Colonial administration
of Tashkent during the 1865-1917 were divided into two different periods. The first
period is related to the administration of M.G. Cherniaev (1828-1898), military
governor of Turkestan province (1865-1867) which was created under the
Orenburg General-Governorship in February 12, 1865. The waqf-related
documents of this period such as decrees, orders and other type of resolution
documents were written in Persian and Turkic languages and endorsed by the
oriental stamps of M.G. Cherniaev. In this time, Chief justice (

qāḍī-kalān

) of

Tashkent, Ḥakīm-khwājah ishān (d. 1870) also had large authority. He could


background image

produce the historical documents of waqf households himself or together with M.G.
Cherniaev.

The second round of documents are related to the state courts of the Turkestan

General-Governorship (1867-1917) which was established in July 11, 1867. These
documents represent the attitudes of the state organizations and inter-relations of
waqf administrations with General-Governor, provincial governor, heads of
Tashkent city and districts and district justices as well. Moreover, during this time,
some of the historical documents of the waqf ownership had been restructured and
the new kinds appeared. Especially preexisted format of the petition (

‘arḍah-dāsht

)

document was converted into the new form and meaning with the mixture of
Russian (European) business procedures and traditional documentation culture.
Since then, these documents became known with

‘arīḍah

,

‘arḍ-nāmah

,

‘arḍ

and

remained one of the most circulated documents among all hierarchies of the state
organizations. In waqf ownership, these document were mostly used by three
different social groups – waqf administrators (

mutawallī

and their agents),

economic beneficiaries of waqf household (descendants of founder -

wāqīf

,

mudarris

,

imām

and

muezzin

) and users of waqf property (leaser -

mustā’jir

,

sharecropper -

kārandah

) to address higher government officials (heads of city,

chief of provincial administration -

volost’

,

uyezd

,

oblast’

governors and General

Governor). In this section, alliance agreements (

ittifāq-nāmah

) of various active

social groups of the colonial time,

qādī

s’ reports (

rāburṭ

- Russ. raport), certificate

(

shahādat-nāmah

), dozens of permissions (

ijāzat-nāmah

), registries of waqf

properties (

rūy-khaṭṭ

), accounting books of the

mutawallī

s (

ḥisāb-nāmah-yi

mutawallī

) are special studied-closely analyzed.

In the third chapter,

«

Qāḍī

court documents about waqf relations: content,

function and

modus operandi

»

the author focuses on

qāḍī

documents that related

to waqf ownership, their content, functions and

modus operandi

. The first section

examines the history of

qāḍī

courts in the Tashkent city and province. The activities

75

of

qāḍī

courts are investigated on the basis of

yārlīq

-type of documents

appointment documents of Tashkent

qāḍī

s and

muftī

s on a post, documents of

colonial state courts and sphragistical data. P. Sartori studied

qāḍī

positions and

their mandates based on 6

yārlīq

s on appointment of

qāḍī

s in Tashkent during

1821-1864 and gave his opinion about them

158

. In the present dissertation, the

author identifies and analyzes numerous sphragistic materials and 15

yārlīq

-type of

documents which were given by rulers of Khūqand and Tashkent governors during
1810-1864 years to appoint

qāḍī

s and

muftī

s in Tashkent. The results reveal that

there were separate activities of

qāḍī

-

kalān, qāḍī al-quḍāt

,

qāḍī

and

qāḍī ‘askar

in

Tashkent city and the province. Sometimes, these positions were given together
with

ra’is

and

ṣadr

positions. Their mandates and jurisdictions were defined by

khans or governors.

Muftī

s and their leader

a‘lam

s were actively present beside the

qāḍī

s.

Qāḍī

s,

a‘lam

s and

muftī

s, besides their job, also taught as

mudarris

and

administered waqf properties as

mutawallī

s.


background image

It is clear that after the reforms of judiciary system of Turkestan in 1867,

three-year election system was established

159

. Thus, since 1867, the four regular

courthouses were emerged in Sībzār, Shaykh Khwāwand Ṭāhūr, Bīshyāghāch and
Kūkchah districts (

dahah

) of Tashkent city. In the courthouses permanent registers

of transactions and decisions (

kniga aktov, kniga resheniy; akt daftar, ḥukm daftar

)

were established. After the death of Ḥakīm-khwājah

qāḍī

-

kalān

, a chief justice, in

1870, this position was permanently demolished. In 1884, according to the
suggestions of Commission for Establishment of Religious Administration in
Turkestan, four

qāḍī

s were appointed in Tashkent city (including Nīyāz-bīk and

Zangī āta villages) and eleven

qāḍī

s to Qūramah

uyezd

(

Kuraminski uyezd

, after

1887

Tashkentski uyezd

)

160

. It was determined that every

qāḍī

was assisted with one

a‘lam

and two

muftī

s. Later, it was prohibited for

qāḍī

,

a’lam

and

muftī

s to perform

the activities as

mudarris

es and

mutawallī

s

161

. The assembly’s of

qāḍī

s (

s’’ezd

kaziev

), in the form of collegial nature, was consisted of district

qāḍī

s in Tashkent

and

volost’ qāḍī

s in the province. Their leader was called

ṣadr-nīshīn

who usually

elected among them.

Qāḍī

s of the Tashkent city held meetings twice a week and

those in the province had four times in a month.

In this chapter,

waqf-nāmah

s and other historical documents related

qāḍī

-court

are analyzed in separate section. The author identified 167

waqf-nāmah

s (original

and duplicate) which are directly related to the topic. From them, 129

waqf-nāmah

s

from Tashkent city and 38

waqf-nāmah

s are from provincial areas. The number of

waqf-nāmah

s in our possession is very close to the ones in the 80’s of the 19

th

century. During his inspection of

waqf-nāmah

s in Tashkent city and the province in

1887, P.V. Blagoveshchenski registered 109 in the city and 94 in the province

158

Sartori P. Behind a Petition: Why Muslims’ Appeals Increased in Turkestan under Russian Rule // Asiatische

Studien / Études Asiatiques. LXIII/2. 2009. – Р. 7-8.

159

See: Sartori P. Judicial Elections as a Colonial Reform. The Qadis and Biys in Tashkent, 1868-1883 // Cahiers du

Monde russe, 49/1, Janvier-mars. 2008. – Р. 79-100.

160

O’zRMDA. F. 1, op. 11, d. 326, ll. 46ob, 48ob-49.

161

O’zRMDA. F. 17, op. 1, d. 14938, l. 1-1ob.

76

waqf-nāmah

s respectively

162

. There is no big difference (129 to 109) between the

waqf-nāmah

s of the waqf economies within the territory of the city. The small

difference was emerged with the creation of about a dozen of

waqf-nāmah

s after

1887. The difference in numbers of provincial

waqf-nāmah

s (38 to 94) was

appeared as P.V. Blagoveshchenski included in his calculations the documents of
Khujand and Bīk-ābād territories which was later excluded from Tashkent

uyezd

.

Among the old

waqf-nāmah

s of the Tashkent region, we have information

about the

waqf-nāmah

of Khwājah Aḥrār, created before his death in 1490 to the

benefit of Tashkent Friday mosque and madrasah. In her works, O.D. Chekhovich
used duplicate version of the year 1533 of this

waqf-nāmah

. As she could not locate

the version of 1875, she had to use the content that published by V.V. Bartol’d

163

.

During my research, I found and analyzed the 1875 version of this

waqf-nāmah


background image

together with 1923 version which was copied in the Tashkent city Waqf department
in the Central Archive of the Republic of Uzbekistan. However, the fate of the
original copies of some

waqf-nāmah

s still remains unknown. Nevertheless, in the

1880’s, the brief translations of those

waqf-nāmah

s were recorded. For example,

1423 versions of the Shāh ‘Abd al-Malik-bābā shrine in Urta-sarāy and 1556
version of Bābā-Māchīn shrine in Parkent are among the recorded

waqf-nāmah

s

164

.

Original versions of the

waqf-nāmah

s of the Shībanid Darwīsh-khan in 1569

to the benefit of Kūkaldāsh madrasah and family waqfs of Mullāh Sayyid
Muḥammad in 1657 and Muḥammad-‘Īsā, son of ṣūfī poet Mawlānā Kharabātī
(16

th

-17

th

centuries) in 1635 are well preserved. Copy versions of

waqf-nāmah

s of

the properties of Naẓar-bī in 1653 to the benefit of his descendants and

waqf

nāmah

s of Ishān-gudhar neighborhood mosque which were made in 1748 and 1749

are preserved.

The existence of large of numbers of

waqf-nāmah

s of Tashkent historical

region in our possession allows us to produce reliable conclusions through their
statistical analyses. For instance, of these

waqf-nāmah

s, 66 of them were produced

from the 16

th

century till 1865 and 101

waqf-nāmah

s are related to the period of

1865-1917. Beneficiaries of these

waqf-nāmah

s are as following: 117 mosques, 29

madrasahs, 11 recitation houses (

qārī-khānah

), 4 shrines (

mazār

s), 2

khānaqāh

s, 1

recitation for khwājahs (

khatm-i khwājagān

) and 3 of them for the benefits of

descendants (

waqf-i awlād

). Special waqf properties that allocated for

khatm-i

khwājagān

are rare in other areas of the Central Asia (usually they were included in

the mosque waqfs). However, family waqfs in Tashkent (2%) are unique with their
extremely small number compared to the ones in the territories of Khiva and
Bukhara. During the 19

th

century, there were no waqf properties allocated as family

waqf by the stipulations of the waqf-founder. Moreover, the number of registered
female

wāqīf

s (overall 5%) is considerably small compared to the neighboring

162

Благовещенский П.В. К вопросу о вакуфах в Сыр-Дарьинской области // Сборник материалов для

статистики Сыр-Дарьинской области. – Т.: Типо-Литография С.И.Лахтина, 1891. – С. 23.

163

Чехович О.Д.

Самаркандские документы XV–XVI вв. (О владениях Ходжи Ахрара в Средней Азии и Афганистане).
Факсимиле, критический текст, перевод, введение, примечания и указатели О.Д. Чехович. – М.: Наука, 1974

.

С. 43.

164

O’zRMDA. F. 17, op. 1, d. 32539, ll. 2ob-3; d. 32538, l. 25.

77

areas. Meanwhile, in the Ottoman Empire, the contribution of the female

wāqīf

s

reached to 25-40% of overall

wāqīf

s

165

. Our analyses also reveal the changing

processes in social strata of founders of waqf properties. Contribution among the

wāqīf

s was as following: rulers and various functionaries – 24 (15%),

ishān

s – 22

(14%), middle class population – 116 (69%), unknowns – 4 (2%). Collaborative
endowment making custom among the middle class population was notably begun
to increase after the second half of the 19

th

century.

The results of statistical analyses confirm that establishment of waqf

endowments during the period of 1860-1880 increased several times compared to
previous times, however it decreased sharply after the investigation of waqf


background image

properties in 1887

166

. This process can be clearly viewed by observing the average

number waqf establishments through the decades after the period of time when it
increased sharply. For example, there were 8 new endowments established annually
during the 30’s of the 19

th

century, 1.5 in 40’s, 2 in 50’s, 3.3 in 60’s, 3.4 in 70’s, 4.7

in 80’s and 0.2 in 90’s of the same century. In fact, waqf establishment rate was 6.1
in a year during the period of 1880-1887, however, the reason of sharp fall of this
rate during this decade was the result of sudden decrease in endowment making in
1888-89 (only 2 waqfs in two years) (See: Figure 1.).

Figure 1. Dynamics of waqf establishment in Tashkent.

Another reason behind the fall of the establishment of new waqfs was the

changing attitude of the existing regime and population to the waqf property. On
the other hand, this process may be echoed by the ongoing changes in the economic
system of the Russian Empire. Because, acute decline in establishment of waqfs
was noted in the other territories of the Russian empire in 1871 and 1893 compared
to the past

167

. On the contrary, a new waqf establishment deeds was continued as

usual in Khiva and Bukhara.

In Tashkent, arable lands, orchards and other immovable properties - courtyard

property, barn, shop, bathhouse, watermill and oil mill were considered

165

Roded R. Quantitative analysis of Waqf endowment deeds: a pilot Project // The Journal of Ottoman Studies. IX.

– Istanbul, 1989. – P. 60, 68.

166

Calculation includes 8

waqf-nāmah

s relate to the period of 1833-1882 which have brief descriptions.

167

Положение о порядке заведывания могеметанскими установлениями и духовными вакуфами в Крыму. –
Симферополь: Таврическая губернская типография, 1893. – С. III.

78

popular types of the properties for waqf endowment making. Although the money
waqf properties were noted, cash waqf endowment making (only 4 out of 167) was
very small compare to Bukhara and Khiva. According to F. Schwarz, the expansion
of trade and improvement of money circulation caused to increase of chash waqf
endowments in Khiva khanate

168

. However, it is impossible to justify the reasons of

limited presence of cash waqfs in Tashkent with these factors. Because, cash waqf
endowments could not get popularized as much as in Khiva or Bukhara even during
the times when Tashkent became the industrial and trade center in the second half
of the 19

th

century. There are two cases of endowment of books in

waqf-nāmah

s.


background image

However, it does not let to conclude that book waqf endowment was not prevailed
in the region. Because, according to the manuscripts which were endowed to the
madrasahs of Lashkar

bīklar-bīgī

and Ishān-qūlī

dādkhwāh

, book waqf endowment

was usual case in Tashkent. For instance, the facsimile

waqf-nāmah

of Ishān-qūlī

dādkhwāh

in 1838 reveals that together with other properties, two chests of books

(other sources confirm more than 80 books) also made waqf

169

.

In the third chapter the main attention was drawn to the importance of the

qāḍī

documents, and their function and

modus operandi

on waqf ownership. On this

basis,

bai‘-i bātt, khaṭṭ-i ijārah, khaṭṭ-i iqrār, khaṭṭ-i da‘wā, ḥukm, riwāyah

and

khaṭṭ-i wakālat

documents were analyzed. Especially,

bai‘-i bātt

(final sale

agreement) documents on waqf matters in accordance with their meaning as
follows:

1)

bai‘-i bātt

documents of the properties which waqf administration

purchased on their own capital. The number of these documents started increasing
after the second half of the 19

th

century;

2)

bai‘-i bātt

documents of the properties which waqf administration sold

accordingly with

istibdāl

(renewing or exchange) conditions;

3)

bai‘-i bātt

documents about the sale of the private properties in waqf lands.

Another type of the purchase and sale agreement was

bai‘-i jā’īz

(mortgage

conditional sale), mostly prevailed in Khiva khanate. Waqf related

bai‘-i jā’īz

document is not encountered in Tashkent region.

Bai‘-i jā’īz

documents of private

properties are rarely seen as well. For instance, there are only three

bai‘-i jā’īz

agreements encountered among 100 sale documents from

Qāḍī

-

kalān

collection of

Tashkent during 1820-1880

170

. 11

bai‘-i jā’īz

agreements are encountered among

229 sale transactions that recorded in the January-July register of the

qāḍī

s of

Kūkchah district in 1887

171

. Again, the same district

qāḍī

records reveal that during

the second half of the 1893, 550

bai‘-i bātt

and 390

bai‘-i jā’īz

transactions were

registered

172

. All these show that, the number of

bai‘-i jā’īz

agreements in private

property sales gradually increased during the second half of the 19

th

century. This

168

Schwarz F. Bargeldstiftungen im Chanat von Chiva, 1840-1920 // Der Islam. Bd. 80. – Berlin-New York, 2003.

– S. 84.

169

O’zRMDA. F. 17, op. 1, d. 32540, l. 3ob.

170

O’zRMDA. F. 164, op. 1, d. 15, ll. 18, 15, 54.

171

Kūkchah qāḍīlārī daftarī, ff. 121b, 123b, 125а-127а, 129b-140b, 142а, 144а.

172

O’zRMDA. F. 364, op. 1, d. 29, l. 545.

79

change was not correlated with the economic situation of the region but closely

linked with religious viewpoints of the local ‘Ulamā.

Khaṭṭ-i ijārah

documents are considered a written agreement about the renting

of waqf property. On peculiarity of

ijārah

documents of waqf ownership in

Tashkent region is in its less quantity compared to the ones in other regions. For
example, during the investigations in 1887, only 6

ijārah

agreements were found

among 586 waqf related documents of Sirdarya

oblast’

173

. In the dissertation, 28


background image

ijārah

agreements, related to the periods of Khūqand khanate and Colonial times,

are analyzed. Lawsuit (

da‘wā

) and judgement (

ḥukm

) documents have special

significance in analyzing the internal and external conflicts in waqf administration.
Lawsuit documents were created as a result of conflicts between waqf
administrators and the descendants of the

wāqif

, renters of waqf property and other

physical entities. Verdicts of

qāḍī

s were developed based on the results of the

lawsuits, renewal of old

waqf-nāmah

s, appointment of

mutawallī

s and other related

reasons. Based on preserved verdict documents, one should not conclude that the
lawsuits of these parties were only settled for the benefit of the waqf administrators.
Because, in most cases, only the verdict documents that related to the

mutawallī

s

are preserved to this date.

Riwāyah

(

fatwa

) is the document which considered official concluding answer

of muftis on the solution of the particular matter that contains citations from fiqh
books as a proof

174

. Since the times of Shībanids, these types of documents that

were submitted to the courts were called

riwāyah

175

. Riwāyah

s, widespread in the

19

th

– early 20

th

century, are considered one of the important documents in studying

the daily socio-economic issues of the population. During the analyses of this
document, there are two types of

riwāyah

s observed. The first type of

riwāyah

s

often comes on the edges and at the end of the documents such as

waqf-nāmah

,

bai‘-i bātt

and

khaṭṭ-i ijārah

. The main function of these

riwāyah

s was to prove the

accordance of the verdict (waqf, claim, rent, sale) to the Shar‘ia laws. The second
type is special

riwāyah

that created on particular conflict on

waqf

administration.

Besides that, during the research, the documents such as acknowledgement (

khaṭṭ-i

iqrār

) and attorney letter (

khaṭṭ-i wakālat

) were given special analytical look and

concluding remarks on their function in the documentary system of waqf ownership
are made.

In the fourth chapter of the dissertation,

«Traditions, transformation and

problems of Tashkent waqf economy»

, conditions of waqf households in 16

th

-19

th

centuries were analyzed. The reason was that there was not clear perception about
the waqf ownerships before the 19

th

century. During our research work, we tried to

put forward several new scientific views on the activities of waqf economies for the
aforementioned period. For instance, it is clarified by us that during this time, the
waqf properties of Khwājah Aḥrār in Tashkent were faced to enlarging and

173

Благовещенский П.В. К вопросу о вакуфах в Сыр-Дарьинской области. – С. 23.

174

Isogai K. Seven Fatwa Documents from Early 20

th

Century Samarqand. The Function of Mufti in the Judicial

Proceedings Adopted at Central Asian Islamic Court // Annals of Japan Association for Middle East Studies. No 27- 1.
2011. – P. 262.

175

See: Azīzān Qāḍī (Мullāh Maḥmūd, 16

th

century). Sīzdah ganj. ShQM. MS. 2574/4, f. 415аb.

80

Библиографические ссылки

Султонов Ў.А. Мухаммад Солиҳхўжа ва унинг «Тарихи жадидайи Тошканд» асари. - Тошкент: Ўзбекистон, 2009. - 272 б.

Султонов Ў.А. Тошкент масжидлари тарихи. - Тошкент: Янги аср авлоди, 2010,-160 6.

Султонов Ў.А. Тошкент Қўқон хонлиги таркибида («Тарихи жадидайи Тошканд» ва «Хулосат ул-аҳвол» асарларидаги маълумотлар таҳлили) // «O‘zbekiston tarixi» илмий журнали. - Тошкент, 2007. - №2. - Б. 57-67. (07.00.00 №6).

Султонов Ў.А. Тошкент қадамжойлари ва мозорлари // «Имом ал-Бухорий сабоқлари» илмий журнали. - Тошкент, 2007. - №2. - Б. 101-105. (07.00.00 №17).

Султонов Ў.А. Қаффол Шоший мозори вакфномалари // «0’zbekiston tarixi» илмий журнали. - Тошкент, 2009. - №1. - Б. 36-41. (07.00.00 №6).

Султонов Ў.А. Тошкент шахрида масжидлар фаолияти хусусида (XIX-XX аср бошлари) // «Шаркшунослик» илмий журнали. - Тошкент, 2009. -№14. - Б. 123-134. (07.00.00 №10).

Султонов Ў.А. Қўкон хонлиги вақф муносабатларига дойр хужжатлар тадкиқи муаммолари // «Шаркшунослик» илмий журнали. - Тошкент, 2011,-№15.-Б. 144-150. (07.00.00 №10).

Султонов Ў.А. Шайх Хованд Таҳур курдирган масжид хакида // Тошкент ислом университета илмий-таҳлилий ахбороти (ЎзР ВМ ТИУ). -Тошкент, 2012.-№2.-Б. 50-53. (07.00.00 №21).

Султонов Ў.А. Тошкент вакф хўжалигида ижара муносабатлари (Кўкалдош мадрасаси вакф маъмурияти ижара хужжатлари тахдили) // «O‘zbekiston tarixi» илмий журнали. - Тошкент, 2012. - №2. - Б. 35-46. (07.00.00 №6).

Султонов Ў.А. Кўкалдош мадрасасининг кадимий вакфномаси ва унинг асосчиси хусусида // «Имом Бухорий сабоклари» илмий журнали. -Тошкент, 2012.-№2.-Б. 134-137. (07.00.00 №17).

Султонов У .А. Анализ вакуфных документов мечети Каллахана в г. Ташкенте (XIX в.) // «ЎзМУ хабарлари» илмий журнали. - Тошкент. 2013. Махсус сон. - Б. 59-61. (07.00.00 №22).

Султонов Ў.А. Тошкент мулки Шайбонийлар даврида: Суюнчхожахон хонадони бошқаруви ҳақида айрим мулоҳазалар (XVI аср) // «Шаркшунослик» илмий журнали. - Тошкент, 2014. - №17. - Б. 7-14. (07.00.00 №10).

Султонов Ў.А. Тошкент вакф хўжалигига оид ёрликлар // «Имом Бухорий сабоклари» илмий журнали. - Тошкент, 2015. - №3. - Б. 52-55. (07.00.00 №17).

Sultonov U.A. Waqf Administration in Tashkent Prior to and After the Russian Conquest: A Focus on Rent Contracts for the Kukeldas Madrasa // Der Islam. -Hamburg, 2012. Bd. 88.-P. 324-351. (SCImago№41. 0.189).

Султонов У.А. К истории образования и деятельности вакфной администрации медресе Кукельдаш (XVI - начало XX в.) И Восток / Oriens. Инет. Вост. РАН. - Москва. 2013. - № 5. - С. 43-53. (07.00.00 №16).

Султонов Ў.А. XIX асрдаги Тошкент жомеъ масжидлари // «Ўзбекистоннинг ислом цивилизациясига кўшган хиссаси» мавзуида ўтказилган Халкаро конференция материаллари. - Тошкент, 2007. - Б. 265-267.

Султонов Ў.А. Тошкентнинг XIX асрдаги маънавий-маърифий хаёти тарихидан (Мухаммад Солиҳхўжанинг «Тарихи жадидайи Тошканд» асари асосида) // Тошкент 2007 йилда ислом маданияти пойтахти. Тошкент коллекцияларида ислом қўлёзмалари. - Тошкент, 2007. - Б. 16-18, 41-42, 64-66 (ўзбек, рус ва инглиз тилларида). (О.Бўриев билан ҳаммуаллифликда).

Султонов Ў.А. Тошкент козихона ҳужжатларини ўрганиш муаммолари ва истикболлари (ЎзР МДА фонди) // Республика ёш олимлар тўплами. -Тошкент, 2008. - Б. 94-95.

Султонов У.А. Ташкентские мазары представителей ясавия (сведение вакфных документов XIX - начала XX века) // Problems of the Study of the Doctrine and Legacy of Khoja Ahmad Yasavi. - Алмати: Арис, 2008. - С. 254-257.

Султонов Ў.А. Тошкент - Қўқон сиёсий муносабатларига дойр // «ЎзМУ хабарлари» илмий журнали. Тарих (махсус сон). - Тошкент, 2009. - Б. 84-87 (А.Ерметов билан ҳаммуаллифликда).

Султонов Ў.А. Ялангқари масжиди вақфномаси хусусида И Ўзбекистон пойтахти Тошкент 2200 ёшда. Халқаро илмий конференция материаллари. - Тошкент, 2009. - Б. 217-219.

Султонов Ў.А. Тошкент вақфномалари шаҳар меъморий ёдгорликларини ўрганишга дойр манба сифатида (XIX - XX аср бошлари) И «Ўзбекистон тарихининг долзарб масалалари: асосий йўналишлар ва ёндашувлар» мавзуидаги Республика Ёш олимларининг биринчи илмий конференцияси материаллари. - Тошкент, 2009. - Б. 48-52.

Султонов Ў.А. Қўкон хони Султон Саъидхоннинг Тошкентдаги бир вакфномаси хусусида // Фарғона водийси тарихи янги тадкиқотларда. -Фарғона, 2009. - Б. 194-199.

Султонов Ў.А. Азизлархон эшон масжиди // «Мозийдан садо» илмий журнали. - Тошкент, 2009. - №2. - Б. 28-29.

Султонов Ў.А. Азизлар масжиди // Тошкент. Энциклопедия. - Тошкент, 2009. - Б. 54.

Султонов Ў.А. Бекларбеги мадрасаси //Тошкент. Энциклопедия. - Б. 109.

Султонов Ў.А. Жуманбий мадрасаси // Тошкент. Энциклопедия. -Б. 220.

Султонов Ў.А. Исахожа қози мадрасаси // Тошкент. Энциклопедия. - Б. 258.

Султонов Ў.А. Махмуд дастурхончи мадрасаси // Тошкент. Энциклопедия. - Б. 329.

Султонов Ў.А. Масжидлар // Тошкент. Энциклопедия. - Б. 319-322.

Султонов Ў.А. Мухаммад Каримхўжа мадрасаси // Тошкент. Энциклопедия. - Б. 382.

Султонов Ў.А. Тошкент қамали (1852 й.) // Тошкент. Энциклопедия. - Б. 550.

Султонов Ў.А. Тошкент қўзғолони (1847 й.) // Тошкент. Энциклопедия. -Б. 550-551.

Султонов Ў.А. Хотинмасжид // Тошкент. Энциклопедия. - Б. 614.

Султонов Ў.А. Эшонкули додхох мадрасаси // Тошкент. Энциклопедия. -Б. 668.

Султонов Ў.А. Қозихона // Тошкент. Энциклопедия. - Б. 735-736.

Султонов Ў.А. Қосимбой Қоратутий мадрасаси // Тошкент. Энциклопедия. - Б. 740.

Sultonov U.A. Waqf-Dokumcnt die Moschce Azizlarkhan ishan: eine historischc und komparative Forschung (XIX Jh.) // 2010, 20-24 September. Marburg (Deutschland). 31. Deutscheorientalisten Tag http://dot20IO.de/indcx.php7ID_scitcM 194&sprache=l

Султонов Ў.А. Архив хужжатлари генеологик манба сифатида (XIX - XX аср бошлари) // Тарих фани ва архив иши:интеграция муаммолари. Акад. Я.Ғуломов номидаги «Узбек халқи ва унинг давлатчилиги тарихи» Республика илмий семинари материаллари тўплами. - Тошкент: Фан, 2010.-Б. 129-135.

Султонов Ў.А. Салимсоқхон - Тошкентнинг мустақил ҳокими (1846-1847) // Юксак маънавиятли ёшлар - Буюк келажак пойдевори. «Баркамол авлод йили»га багишланган Республика илмий-амалий конференция материаллари. - Бухоро, 2010. - Б. 109-116.

Султонов Ў.А. Тошкентдаги Хожа Ахрор мадрасасининг XIX асрга оид бир вакфномаси хусусида И «Темурийлар тарихига оид манбалар: тавсиф, таржима, тадкикот» мавзуидаги Республика илмий-амалий конференцияси материаллари. 5-китоб. - Тошкент: Akadcmnashr, 2011. -Б. 171-176.

Султонов Ў.А. Тошкент қозихонасига тегишли туркий-ўзбек тилидаги хужжатлар (XIX - XX аср бошлари) // «Туркология» илмий журнали. -Туркистон, 2011. - №1-2. - Б. 101-106.

Султонов Ў.А. Тошкент масжидлари ва уларнинг вакф мулклари тарихига дойр архив хужжатлар И «Ўзбекистон тарихи ва маданияти» мавзуидаги Республика илмий-амалий анжуман материаллар. - Тошкент: Tafakkur, 2011.-Б. 268-271.

Султонов У.А. Коллекция вакфных документов по истории Ташкента XIX - начала XX вв. // XXVI-Международная конференция «Источниковедение и историография стран Азии и Африки» -Модернизация и традиции. Санкт-Петербург, 20-22 апрель 2011 г. - С. 122-123.

Султонов У.А. Мечеть Музаффарбай-нугая в Ташкенте (по данным вакфных документов XIX века) // Оренбургское магометанское духовное собрание и духовное развитие татарского народа в последней четверти XVIII - начале XX вв. - Казань, 2011. - С. 160-162.

Султонов У.А. Вопросы изучение актовых материалов по истории вакфных отношений Центральной Азии (ташкентские документы XVI -начала XX вв.) // Проблемы дипломатики, кодикологии и актовой археографии. Материалы XXIV международной научной конференции. -Москва, 2012.-С. 507-509.

Sultonov U.A. Ta$kentteki Yeseviyye Tarikati Mensuplannin Mezarlari // Uluslararasi Носа Ahmed Yesevi Sempozyumu Bildirileri. - Bagcilar/Istanbul, 2012.-S. 90-94.

Султонов Ў.А. Вақф ускуналар хусусида И Ёш шарқшуносларнинг академик У.Каримов номидаги X илмий-амалий конференцияси тезислари. - Тошкент, 2013. - Б. 49-52.

Султонов Ў.А. Ахмад Яссавий мозори вакф хўжалиги бошқарувига доир (А.Л.Кун шахсий архивидаги ҳужжатлар тахдили) // Марказий Осиё тарихи замонавий медиевистика талкинида». Проф. Р.Г. Мукминованинг 90 йиллигига бағишланган конференция материаллари. - Тошкент, 2013. -Б. 312-328.

Sultonov U.A. Muin Halife Baba ve Ta$kent tasawuf muhiti И Uluslararasi Somuncu Baba ve Huliisi Efendi Sempozuyumu Bildirileri. - Malatiya: Nasyhat, 2013. - S. 368-378 (379-388).

Султонов Ў.А. Тошкентнинг XIX аср ижтимоий-иқтисодий маданий-маънавий ҳаётига оид вакфномалар (форс тилидан таржима) // Ўзбекистон тарихи. Хрестоматия. 3-жилд (XVI-XIX асрлар). - Тошкент: Фан ва технологиялар нашриёти, 2014. - Б. 112-122.

Султонов Ў.А. Тошкент мадрасаларининг вакф мулкларига оид ҳужжатлар // Ўзбекистон тарихи. Хрестоматия. 4-жилд (1860-1917 йиллар). - Тошкент: Наврўз, 2014.-Б. 143-161.

Султонов Ў.А. Темурий Шохрух мирзога нисбат берилган бир вакфноманинг тарихий аҳамияти хақида // Темурийлар даври: тадкиқотлар ва муаммолар. 7-китоб. - Тошкент: Навруз, 2014. - Б. 124-129.

Султонов Ў.А. Шарқшунослик института фондида сақланаётган 6361-рақамли қози дафтари ҳақида // Ёш шарқшуносларнинг академик У.Каримов номидаги XI илмий-амалий конференцияси тезислари. -Тошкент, 2014. - Б. 41-45.

Султонов У.А. Русский востоковед А.Л.Кун и его коллекция исторических документов мазара Ахмад Йасави // Восточный архив. Инет. Вост. РАН. - Москва. 2014. - № 1. - С. 76-83.

Султонов У.А. Новые данные об истории Хотинмасжид (вакфный документ 1833 г.) // «Арашан» гуманитардык институтунун илимий журналы / «Ara?an» Sosiyal Bilimler Enstitiisu Ilmi dergisi. - Ош: ОшМГУ, 2015. - №17-18. - С. 137-141.

Султонов Ў.А. Тошкент мадрасаларининг вақф китоблари масаласига доир // «Имом Бухорий сабоқлари» илмий журнали. - Тошкент, 2015. -№2. - Б. 3-7. (Ш.Зиёдов билан ҳаммуаллифликда).

Султонов Ў.А. Қўкон хонлиги даврида Тошкент қозиларини тайинлаш хақидаги ёрликлар тахдили // «Фарғона водийси янги тадқикотларда» мавзуидаги Республика илмий-амалий конференция материаллари. -Андижон, 2015.-Б. 131-133.

Султонов Ў.А. Тошкент вақф хўжаликларининг колониал давр хисоботлари // Академик У.Каримов номидаги ёш шарқшунослар XII илмий-амалий конференцияси тезислари. - Тошкент, 2015. - Б. 30-34.

Sultonov U.A. The Khwajahs of Tashkent and their Role in the local Administration // International Symposium on Culture of Governance in the Central and Western Asia. - Istanbul, 2015. - S. 10-13.

Султонов У.А. К вопросу жалованные грамоты казахских ханов переданный мазара Ахмад Йасави (конец XVI - XVII вв.) // Исламская духовность, рациональность и этнокультурные традиции как факторы противодействия религиозному экстремизму. - Астана, 2016. - С. 90-97.

Султонов Ў.А. Шарк давлатлари дипломатикасига оид норматив хужжатларнинг айрим хусусиятлари ҳақида // Хорижий Шарк мамлакатлари тарихий жараёнлари ва уларни ўрганишнинг долзарб муаммолари. - Тошкент, 2016. - Б. 123-128.