The development of poetics of a short story genre in russian and uzbek literature of the late XX – early XXI centuries

Abstract

The urgency and relevance of the theme of the dissertation. The revelation of general regularities of world literary process and national specificity of certain literatures at the modem stage under conditions of their interaction on the level of development of poetics genre is one of the fundamental tasks of world comparative studies. The necessity of scientific analysis of evolution of a modem short story in Uzbek and Russian literature as a genre reflecting general regularities of literature development and state of culture is conditioned by tendencies of logical comprehension of development of world literature.
«The main task is included not only in giving the knowledge to young generation, but, first of all, in educating boys and girls as harmonically developed personalities who can take a sober view of events and phenomena occurring in the world and live with a feeling of devotion to their native land, their country, deserving of such a high honour as a citizen of independent Uzbekistan»1. Therefore, the objective analysis of development of modem literatures in Uzbekistan and other countries constituting world literature and culture, as well as the problem of specificity of genre paradigm of a literary process of the late XX - early XXI centuries conditions the priority of addressing to this theme considering its significance in the process of formation of national self-consciousness.
Modem literature both in Uzbekistan and in Russia is developing in situation of permanent uncertainty and pluralism of ideas, crisis of hierarchies, «society of risk», which lead to transformation of narration means, blurring of literary phenomena and relativity of literary concepts, renovation of forms, styles, and genres. Nowadays genre becomes an experimental literary platform where polar conceptions of a human being and world, authors’ aesthetic innovations are realized, change of ideological and ethical coordinates is marked. Today the leading role in Russian and Uzbek literature is played by narrative genres. It is easy to notice that there arc more short stories, also like the texts of other small genres, than works of larger volume.2 Fragmcntarincss, brevity (and this is one of the main features of a short story) become a specificity of reality in the late XX - early XXI centuries, which arc not reflected with distinct connections in bigger epic genres. And only a short story could fix common contours of modem life, idea, «seed» of a character as it is in its competence to work with such splintered, sketched material. Some conclusions concerning a short story became axiomatic that allows taking them as granted. However, on the agenda the problem of revealing the most substantial aspects of genre evolution of small prose in both Uzbek and Russian literature is still remaining.
The present dissertational research to some degree serves for the realization of tasks issued in the Decree of the President of the Republic of Uzbekistan PP-451 dated August 25, 2006 «On developing of efficiency of propaganda of the national idea and spiritual-enlightenment work»; the Decree UP-1271 dated January 27, 2010 «On the state program «Barkamol avlod yili» »; the Decree UP-4797 dated May 13, 2016 «On Establishment of the Tashkent state university of the Uzbek language and literature named after Alisher Navoi» and some other legal documents related in this activity.
The aim of the research is to investigate the phenomenon of a short story in Russian and Uzbek literatures of the late XX - early XXI centuries in the process of substantiating a complete picture of short story development in content and formal aspects of genre poetics.
The scientific novelty of the research is defined by the following:
the poetics of modem Russian and Uzbek short story in the prism of the triad «author-narrator-character» was systematized, which allowed defining the short story of the late XX - early XXI centuries as an aesthetic phenomenon in a contemporary literary process of Uzbekistan and Russia;
it was proved that subjectively-opened position in relation to the objective reality obtains the quality of a leading principle organizing an artistic wholeness of a contemporary Uzbek and Russian short story;
the classification of the types of author’s «Self» in a contemporary short story in accordance with this or that specificity of author’s presentation was elaborated;
the phenomenon of genre transformation of a contemporary short story was typologically revealed; as well as the typology of a detail according to the functional-semantic principle in the structure of contemporary short stories in the prism of the triad «author-narrator-charactcr» and problematic-thematic fields of modem literary process was determined;
it was proved that a contemporary Uzbek and Russian short story is a specific phenomenon conditioned by the peculiarities of development of a literary process of its country and world literature on the whole, which allows consideration of aesthetic, ethic, and philosophic aspect of literature at the modem stage.
Conclusion
1. The context of development of a short story in Russia and Uzbekistan is such a condition of a literary process of the late XX - early XXI centuries, when it is realized as an originative platform for artistic experiments, approbation, inversions of aesthetic orientations on all levels of artistic-literary system. On the background of pluralism of ideas, styles, and forms the process of consideration of objective reality occurs by the way of realization of different writing styles, mixing of incompatible modes, techniques at times, which, finally, defined the character of modem short story.
2. Russian and Uzbek literature nowadays in some of their characteristics arc homologous and go through the same levels of development, which we schematically defined as «pcrturbation-climatc-arcna». At the same time, Uzbek and Russian literatures have specific peculiarities. In particular, in the process of development of Uzbek literature in the late XX - early XXI centuries it is possible to define three conceptually significant periods: transitional (1985-1990), re-oricntation-analytical (1991-2000), period Verdandi (synthesis of past, future, and present) (since 2001 till nowadays).
3. Simultaneous and multidirectional existence of different writing styles led to the complicated, sometimes discrepant correlation and interaction of constituent elements of art systems and subsystems, dominant of which is genre. A special role is assigned to the short story.
4. The topicality of modern short story is conditioned by its harmony with the spirit of the time, competence to see the main contradiction defining the existence of a human being and epoch. The genre of a short story in modem chaotic, often absurd, world is able to fix what the author thinks the moment of authenticity. Conciseness, small form, concentration (often) on micro-fragment of objective reality allow revealing this point of authenticity.
5. The analysis of short stories reflecting problematic-thematic fields of modem literature, variants of extrapolation of aesthetic tendencies of prose in 1960-1980s in the prism of the triad «author-narrator-character» revealed the development of a short story from objective writing style to synthetic matrix (objective-subjective) and further to the subjective model of narration where the author’s «Self» can be divided into three types which we defined as introverted, juvenile-retrospective, and lyrical. In our opinion, the most important vector of evolution of a short story is connected with a special positioning of modern author. First of all, an author has a chance to choose the subject and narration means more than before. Coping with modem reality, when crisis is perceived as a norm, a modem short story often inclined to existentially motivated writing logics. Nowadays, a short story is a verbal imprint of author’s or somebody else «Self».
6. With differentiating of searches of narration organization such kinds of experiments occur: when the form is losing touch with content, or vice versa, in other words they arc problematically contrasted from the viewpoint of traditions. As a result, there arc novels with informative content of a short story and short stories of the volume of tale or novel. Prose mutates into poetics; the phenomenon of poezoproze (poetry-prose) appears. In modem literature a practice «non finite» is widely spread; the borders of a short story, a diary note, post in a social network arc eliminated.
7. Broadening of ways of depicting of human beings occurs in a short story. The analysis of modem art practice allows us to speak about the fact that «new conception of personality» is revealed in a specific perspective. Nowadays the elimination/crisis of a person’s or personality’s identity is observed. The problem of main character is solved originally: the main task is his self-identity.
8. Author’s category with his special vision changed genre pattern of a short story, which, at the expense of transformational processes (hybridization and minimization), combines the features of epic-documentary, folklore, lyrical, drama, and publicistic discourses. Modem short story experiments with both composition and plot. The composition becomes complicated, assumes the nature of figurative-multilayer character. The plot, being dynamic, being also complicated, assumes a branchy structure at the expense of contamination and plot lines.
9. The dominant feature of form-content matrix of the story is a detail which functions arc broadened not only while describing the reality of the late XX - early XXI century, tendencies of development of modem society, but also in the process of fixation of existential crisis of a contemporary becoming one of the main parts of author’s thinking.
10. Dctails-symbols, emotional details, charactcrologic, naturalistic, sensible, and psychological details, assuming a hypersemantized quality through which author’s expression obtains rather «capsule» character or inert-defective, and sometimes psychological-traumatic direction, reveal the sense which is necessary for the author, conceptualize the reality and evaluate it. Psychological detail is the most essential in the stories with a certain type of author’s «Self» as it shows dynamics of change of author’s vision: from thoughts transfer, feeling, and emotional state to implicit, contemplative, associative discourse.
11. Above-stated peculiarities anyway influence on the architecture of modem short story and denote that the algorithm of analysis of modem short story poetics can be constructed only on conditions of consideration of canonic features and form typology (means, ways, levels) fixation of important, culminated moments defined as original elements of objective reality.

Source type: Abstracts
Years of coverage from 1992
inLibrary
Google Scholar
Branch of knowledge
CC BY f
1-92
165

Downloads

Download data is not yet available.
To share
Kamilova С. (2023). The development of poetics of a short story genre in russian and uzbek literature of the late XX – early XXI centuries. Catalog of Abstracts, 1(1), 1–92. Retrieved from https://inlibrary.uz/index.php/autoabstract/article/view/49064
Crossref
Сrossref
Scopus
Scopus

Abstract

The urgency and relevance of the theme of the dissertation. The revelation of general regularities of world literary process and national specificity of certain literatures at the modem stage under conditions of their interaction on the level of development of poetics genre is one of the fundamental tasks of world comparative studies. The necessity of scientific analysis of evolution of a modem short story in Uzbek and Russian literature as a genre reflecting general regularities of literature development and state of culture is conditioned by tendencies of logical comprehension of development of world literature.
«The main task is included not only in giving the knowledge to young generation, but, first of all, in educating boys and girls as harmonically developed personalities who can take a sober view of events and phenomena occurring in the world and live with a feeling of devotion to their native land, their country, deserving of such a high honour as a citizen of independent Uzbekistan»1. Therefore, the objective analysis of development of modem literatures in Uzbekistan and other countries constituting world literature and culture, as well as the problem of specificity of genre paradigm of a literary process of the late XX - early XXI centuries conditions the priority of addressing to this theme considering its significance in the process of formation of national self-consciousness.
Modem literature both in Uzbekistan and in Russia is developing in situation of permanent uncertainty and pluralism of ideas, crisis of hierarchies, «society of risk», which lead to transformation of narration means, blurring of literary phenomena and relativity of literary concepts, renovation of forms, styles, and genres. Nowadays genre becomes an experimental literary platform where polar conceptions of a human being and world, authors’ aesthetic innovations are realized, change of ideological and ethical coordinates is marked. Today the leading role in Russian and Uzbek literature is played by narrative genres. It is easy to notice that there arc more short stories, also like the texts of other small genres, than works of larger volume.2 Fragmcntarincss, brevity (and this is one of the main features of a short story) become a specificity of reality in the late XX - early XXI centuries, which arc not reflected with distinct connections in bigger epic genres. And only a short story could fix common contours of modem life, idea, «seed» of a character as it is in its competence to work with such splintered, sketched material. Some conclusions concerning a short story became axiomatic that allows taking them as granted. However, on the agenda the problem of revealing the most substantial aspects of genre evolution of small prose in both Uzbek and Russian literature is still remaining.
The present dissertational research to some degree serves for the realization of tasks issued in the Decree of the President of the Republic of Uzbekistan PP-451 dated August 25, 2006 «On developing of efficiency of propaganda of the national idea and spiritual-enlightenment work»; the Decree UP-1271 dated January 27, 2010 «On the state program «Barkamol avlod yili» »; the Decree UP-4797 dated May 13, 2016 «On Establishment of the Tashkent state university of the Uzbek language and literature named after Alisher Navoi» and some other legal documents related in this activity.
The aim of the research is to investigate the phenomenon of a short story in Russian and Uzbek literatures of the late XX - early XXI centuries in the process of substantiating a complete picture of short story development in content and formal aspects of genre poetics.
The scientific novelty of the research is defined by the following:
the poetics of modem Russian and Uzbek short story in the prism of the triad «author-narrator-character» was systematized, which allowed defining the short story of the late XX - early XXI centuries as an aesthetic phenomenon in a contemporary literary process of Uzbekistan and Russia;
it was proved that subjectively-opened position in relation to the objective reality obtains the quality of a leading principle organizing an artistic wholeness of a contemporary Uzbek and Russian short story;
the classification of the types of author’s «Self» in a contemporary short story in accordance with this or that specificity of author’s presentation was elaborated;
the phenomenon of genre transformation of a contemporary short story was typologically revealed; as well as the typology of a detail according to the functional-semantic principle in the structure of contemporary short stories in the prism of the triad «author-narrator-charactcr» and problematic-thematic fields of modem literary process was determined;
it was proved that a contemporary Uzbek and Russian short story is a specific phenomenon conditioned by the peculiarities of development of a literary process of its country and world literature on the whole, which allows consideration of aesthetic, ethic, and philosophic aspect of literature at the modem stage.
Conclusion
1. The context of development of a short story in Russia and Uzbekistan is such a condition of a literary process of the late XX - early XXI centuries, when it is realized as an originative platform for artistic experiments, approbation, inversions of aesthetic orientations on all levels of artistic-literary system. On the background of pluralism of ideas, styles, and forms the process of consideration of objective reality occurs by the way of realization of different writing styles, mixing of incompatible modes, techniques at times, which, finally, defined the character of modem short story.
2. Russian and Uzbek literature nowadays in some of their characteristics arc homologous and go through the same levels of development, which we schematically defined as «pcrturbation-climatc-arcna». At the same time, Uzbek and Russian literatures have specific peculiarities. In particular, in the process of development of Uzbek literature in the late XX - early XXI centuries it is possible to define three conceptually significant periods: transitional (1985-1990), re-oricntation-analytical (1991-2000), period Verdandi (synthesis of past, future, and present) (since 2001 till nowadays).
3. Simultaneous and multidirectional existence of different writing styles led to the complicated, sometimes discrepant correlation and interaction of constituent elements of art systems and subsystems, dominant of which is genre. A special role is assigned to the short story.
4. The topicality of modern short story is conditioned by its harmony with the spirit of the time, competence to see the main contradiction defining the existence of a human being and epoch. The genre of a short story in modem chaotic, often absurd, world is able to fix what the author thinks the moment of authenticity. Conciseness, small form, concentration (often) on micro-fragment of objective reality allow revealing this point of authenticity.
5. The analysis of short stories reflecting problematic-thematic fields of modem literature, variants of extrapolation of aesthetic tendencies of prose in 1960-1980s in the prism of the triad «author-narrator-character» revealed the development of a short story from objective writing style to synthetic matrix (objective-subjective) and further to the subjective model of narration where the author’s «Self» can be divided into three types which we defined as introverted, juvenile-retrospective, and lyrical. In our opinion, the most important vector of evolution of a short story is connected with a special positioning of modern author. First of all, an author has a chance to choose the subject and narration means more than before. Coping with modem reality, when crisis is perceived as a norm, a modem short story often inclined to existentially motivated writing logics. Nowadays, a short story is a verbal imprint of author’s or somebody else «Self».
6. With differentiating of searches of narration organization such kinds of experiments occur: when the form is losing touch with content, or vice versa, in other words they arc problematically contrasted from the viewpoint of traditions. As a result, there arc novels with informative content of a short story and short stories of the volume of tale or novel. Prose mutates into poetics; the phenomenon of poezoproze (poetry-prose) appears. In modem literature a practice «non finite» is widely spread; the borders of a short story, a diary note, post in a social network arc eliminated.
7. Broadening of ways of depicting of human beings occurs in a short story. The analysis of modem art practice allows us to speak about the fact that «new conception of personality» is revealed in a specific perspective. Nowadays the elimination/crisis of a person’s or personality’s identity is observed. The problem of main character is solved originally: the main task is his self-identity.
8. Author’s category with his special vision changed genre pattern of a short story, which, at the expense of transformational processes (hybridization and minimization), combines the features of epic-documentary, folklore, lyrical, drama, and publicistic discourses. Modem short story experiments with both composition and plot. The composition becomes complicated, assumes the nature of figurative-multilayer character. The plot, being dynamic, being also complicated, assumes a branchy structure at the expense of contamination and plot lines.
9. The dominant feature of form-content matrix of the story is a detail which functions arc broadened not only while describing the reality of the late XX - early XXI century, tendencies of development of modem society, but also in the process of fixation of existential crisis of a contemporary becoming one of the main parts of author’s thinking.
10. Dctails-symbols, emotional details, charactcrologic, naturalistic, sensible, and psychological details, assuming a hypersemantized quality through which author’s expression obtains rather «capsule» character or inert-defective, and sometimes psychological-traumatic direction, reveal the sense which is necessary for the author, conceptualize the reality and evaluate it. Psychological detail is the most essential in the stories with a certain type of author’s «Self» as it shows dynamics of change of author’s vision: from thoughts transfer, feeling, and emotional state to implicit, contemplative, associative discourse.
11. Above-stated peculiarities anyway influence on the architecture of modem short story and denote that the algorithm of analysis of modem short story poetics can be constructed only on conditions of consideration of canonic features and form typology (means, ways, levels) fixation of important, culminated moments defined as original elements of objective reality.


background image

ТОШКЕНТ ДАВЛАТ ШАРҚШУНОСЛИК ИНСТИТУТИ, ЎЗБЕКИСТОН
ДАВЛАТ ЖАҲОН ТИЛЛАРИ УНИВЕРСИТЕТИ, ЎЗБЕКИСТОН
МИЛЛИЙ УНИВЕРСИТЕТИ ҲУЗУРИДАГИ ФАН ДОКТОРИ ИЛМИЙ
ДАРАЖАСИНИ БЕРУВЧИ
14.07.2016. FIL.09.01. РАҚАМЛИ ИЛМИЙ КЕНГАШ
ЎЗБЕКИСТОН МИЛЛИЙ УНИВЕРСИТЕТИ

КАМИЛОВА САОДАТ ЭРГАШЕВНА

ХХ АСР ОХИРИ – XXI АСР БОШЛАРИ РУС ВА ЎЗБЕК АДАБИЁТИДА
ҲИКОЯ ЖАНРИ ПОЭТИКАСИНИНГ РИВОЖИ

10.00.06 – Қиѐсий адабиѐтшунослик, чоғиштирма тилшунослик, таржимашунослик
(филология фанлари)

ДОКТОРЛИК ДИССЕРТАЦИЯСИ АВТОРЕФЕРАТИ

Тошкент - 2016 йил

1

УДК: 821.161.1+32 «19-20»


background image

821.512.1+32 «19-20»

Докторлик диссертацияси автореферати мундарижаси

Оглавление автореферата докторской диссертации

Content of the abstract of doctoral dissertation

Камилова Саодат Эргашевна

ХХ аср охири – XXI аср бошлари рус ва ўзбек

адабиѐтида ҳикоя жанри поэтикасининг ривожи........................................ 3

Камилова Саодат Эргашевна

Развитие поэтики жанра рассказа в русской и узбекской литературе конца
ХХ - начала XXI века ......................................................................... 33

Kamilova Saodat Ergashevna

The development of poetics of a short story genre in russian and uzbek
literature of the late XX – early XXI centuries ............................................... 63

Эълон қилинган ишлар рўйхати

Список опубликованных работ
List of publihed works.........................................................................................89

2

ТОШКЕНТ ДАВЛАТ ШАРҚШУНОСЛИК ИНСТИТУТИ,


background image

ЎЗБЕКИСТОН ДАВЛАТ ЖАҲОН ТИЛЛАРИ УНИВЕРСИТЕТИ,
ЎЗБЕКИСТОН МИЛЛИЙ УНИВЕРСИТЕТИ ҲУЗУРИДАГИ ФАН
ДОКТОРИ ИЛМИЙ ДАРАЖАСИНИ БЕРУВЧИ
14.07.2016. FIL.09.01. РАҚАМЛИ ИЛМИЙ КЕНГАШ
ЎЗБЕКИСТОН МИЛЛИЙ УНИВЕРСИТЕТИ

КАМИЛОВА САОДАТ ЭРГАШЕВНА

ХХ АСР ОХИРИ – XXI АСР БОШЛАРИ РУС ВА ЎЗБЕК
АДАБИЁТИДА ҲИКОЯ ЖАНРИ ПОЭТИКАСИНИНГ РИВОЖИ

10.00.06 – Қиѐсий адабиѐтшунослик, чоғиштирма тилшунослик,
таржимашунослик
(филология фанлари)

ДОКТОРЛИК ДИССЕРТАЦИЯСИ АВТОРЕФЕРАТИ

Тошкент - 2016 йил

3

Докторлик диссертацияси мавзуси Ўзбекистон Республикаси Вазирлар

Маҳкамаси ҳузуридаги Олий аттестация комиссиясида 31.03.2016/В2016. Fil 92 рақам
билан рўйхатга олинган.


background image

Докторлик диссертацияси Мирзо Улуғбек номидаги Ўзбекистон Миллий университетида

бажарилган.

Диссертация автореферати уч тилда (рус, ўзбек, инглиз) илмий кенгаш веб-саҳифасининг

www.tashgiv.uz ҳамда «Ziyonet» ахборот-таълим портали www.ziyonet.uz манзилига жойлаштирилган

Расмий оппонентлар: Пардаева Зулфия Жураевна

филология фанлари доктори


Ермолин Евгений Анатольевич

педагогика фанлари доктори, профессор (ЯГПУ,

Россия)

Каримов Баходир Нурметович

филология фанлари доктори, профессор

Етакчи ташкилот: Фарғона давлат университети

Диссертация ҳимояси Тошкент давлат шарқшунослик институти, Ўзбекистон давлат жаҳон

тиллари университети, Ўзбекистон Миллий университети ҳузуридаги фан доктори илмий
даражасини берувчи 14.07.2016. Fil.09.01. рақамли Илмий кенгашнинг 2016 йил « ___» «_______»
соат 10.00 даги мажлисида бўлиб ўтади (Манзил: 100047, Тошкент, Шаҳрисабз кўчаси, 16-уй. Тел.:
(99871) 233-45-21; факс: (99871) 233-52-24; e-mail: sharq_ilmiy@mail.ru)

Докторлик диссертацияси билан Тошкент давлат шарқшунослик институтининг Ахборот ресурс

марказида танишиш мумкин (___ рақами билан рўйхатга олинган). Манзил: 100047, Тошкент,
Шаҳрисабз кўчаси, 16-уй. Тел.: (99871) 233-45-21.

Диссертация автореферати 2016 йил «_____» _________ куни тарқатилди.

(2016 йил «___»________даги _____ рақамли реестр баѐнномаси).

А.М.Маннонов

фан доктори илмий даражасини берувчи Илмий

кенгаш раиси, филол.ф.д., профессор

Қ.Ш.Омонов

фан доктори илмий даражасини берувчи Илмий

кенгаш котиби, филол.ф.д.

Г.Х.Боқиева

фан доктори илмий даражасини берувчи Илмий

кенгаш қошидаги илмий семинар раиси,

филол.ф.д., профессор

4

КИРИШ (докторлик диссертацияси аннотацияси)


background image

Диссертация мавзусининг долзарблиги ва зарурати.

Ҳозирги даврда,

ўзаро таъсирланиш муҳитида жаҳон адабий жараѐни ва муайян адабиѐтнинг
миллий ўзига хослигини жанр поэтикаси тараққиѐти нуқтаи назаридан умумий
қонуниятларини аниқлаш замонавий жаҳон компаративистикасининг асосий
вазифаларидан бири ҳисобланади. Маданият ва адабиѐтнинг умумий
қонуниятларини ўзида акс эттирувчи замонавий ўзбек ва рус адабиѐтидаги
ҳикоя ривожини жанр сифатида илмий таҳлилга тортиш жаҳон адабиѐтининг
ҳаракатланиш мантиғини тушунишимизга ѐрдам беради.

«

Асосий вазифамиз – ѐш авлодга фақат билим беришдан иборат эмас,

балки бугун дунѐда юз бераѐтган воқеа-ҳодисалардан тўғри хулоса чиқара
оладиган, ўз ери, ўз юртига садоқат туйғуси билан яшайдиган, Ўзбекистон
фуқароси деган шарафли номга ҳар томонлама муносиб бўлган инсонларни
тарбиялаш – барчамизнинг муқаддас бурчимиздир»

1

. Шу сабабли дунѐ

адабиѐти ва маданиятининг асосини ташкил этувчи Ўзбекистон ва бошқа
халқлар замонавий адабиѐти тараққиѐтини холисона таҳлил қилиш, шунингдек,
ХХ аср охири – ХХI бошлари адабий жараѐнида жанр парадигмасининг ўзига
хос хусусиятлари масаласи, унинг миллий ўзликни англашнинг шаклланиш
жараѐнидаги аҳамиятини ҳисобга олиш мазкур мавзуга мурожаат қилиш
муҳимлигини кўрсатади.

Ўрганилаѐтган замонавий миллий адабиѐтлар узлуксиз мавҳумлик ва

ғоялар хилма-хиллиги, иерархиялар бўҳрони,

«

таваккал жамият» ҳолатида

ҳаракатланиб бормоқда. Бу ҳолат баѐн воситаларининг трансформацияси,
адабий ҳодисалар чегараларининг ўзгариши ва адабиѐтшуносликка оид
тушунчаларининг

нисбийлашуви,

шакллар,

услублар,

жанрларнинг

янгиланишига олиб келмоқда. Бугунги кунда жанр адабиѐтнинг инсон ва
дунѐнинг бир-бирига зид тамойилларини амалга оширадиган, муаллифнинг
ахлоқий янгиликлари татбиқ этиладиган ҳамда мафкуравий ва ахлоқий
йўналишларнинг

алмашинувини

белгилайдиган

тажриба

майдонига

айланмоқда. Мазкур миллий адабиѐтларда ҳам баѐн асосига қурилган жанрлар
асосий роль ўйнамоқда. Бошқа кичик жанрлар каби ҳикоянинг нисбатан йирик
асарлардан анчагина кўплигини пайқаш қийин эмас

2

. Ҳаѐтнинг бир парчаси

сифатида вужудга келган ҳикоянинг энг асосий белгиларидан бири ихчамлик
бўлиб, ХХ аср охири – ХХI боши воқелигининг ўзига хос хусусиятига
айланмоқдаки, бу хусусиятни йирик эпик жанрларга нисбатан қўллаб
бўлмайди. Фақат ҳикоягина замонавий ҳаѐтнинг умумий шакли, ташқи
кўриниши, асосий ғоялари, характерли хусусиятини акс эттира олади. Ҳикояда

1

Каримов И.А. Ўзбекистон Республикаси Президентининг Ўзбекистон ўқитувчи ва мураббийларига байрам

табриги. 30.09.2015. – Ўзбекистон Республикаси Президентининг матбуот хизмати. [Электрон манба]. – URL:
http://press-service.uz/ru/news/5186/ (мурожаат санаси: 16.02.2016).

2

Ўзбекистон Республикаси Ёзувчилар уюшмаси замонавий наср бўлимининг йиллик ҳисоботларига кўра, 2012

йилда турли адабий нашрларда 52 та ҳикоя эълон қилинган, 2013 йили эса уларнинг сони 267 тага етди. Қаранг:
Янги авлод овози (суҳбат) // Шарқ юлдузи. – 2013, № 1-5; Юрий Казаков номидаги йилнинг энг яхши ҳикояси
танлови маълумотларига кўра, унда йиллик қатнашчилар сони 100 дан 300 га қадар ортган (www. magazines.
russ. Ru/ project/kazak/).


background image

5

ана шундай кичик детал ва эскиз материали билан ишлаш имконияти мавжуд.

Ҳикояга нисбатан берилган баъзи хулосалар исботга муҳтож бўлмаган
ҳақиқатга айланиб улгурганлиги туфайли уларни мавжудлик белгиси сифатида
қабул қилиш имконини беради. Шундай бўлса-да, кун тартибида ҳам рус, ҳам
ўзбек адабиѐтида кичик насрнинг жанр сифатидаги тараққиѐт поғоналарига хос
аҳамиятга молик жиҳатларни аниқлаш муаммоси ўз ечимини кутмоқда.

Ўзбекистон Республикаси Президентининг 2006 йил 25 августдаги ПҚ

451-сон «Миллий ғоя ва маънавий-маърифий ишлар тарғиботи самарасини
ошириш тўғрисида»ги Қарори, 2010 йил 27 январдаги ПҚ-1271-сон «Баркамол
авлод йили» Давлат дастури ҳақида»ги Фармони, 2016 йил 13 майдаги ПФ
4797-сон «Алишер Навоий номидаги Тошкент давлат ўзбек тили ва адабиѐти
университетини ташкил этиш тўғрисда»ги Фармони ҳамда мазкур фаолиятга
тегишли бошқа меъѐрий-ҳуқуқий ҳужжатларда белгиланган вазифаларни
амалга оширишга мазкур тадқиқот муайян даражада хизмат қилади.

Тадқиқотнинг республика фан ва технологиялари ривожланиши нинг

устувор йўналишларига боғлиқлиги.

Диссертация тадқиқоти республика фан

ва технологиялари тараққиѐтининг I. «Демократик ва ҳуқуқий жамиятни

маънавий-ахлоқий ва маданий ривожлантириш, инновацион иқтисодиѐтни

шакллантириш» устувор йўналишига мувофиқ бажарилган.

Диссертация мавзуси бўйича хорижий илмий-тадқиқотлар шарҳи

1

.

Ҳикоянинг жанр хусусиятлари, кичик наср поэтикаси ва унинг тараққиѐти,
замонавий адабий жараѐнга оид илмий тадқиқотлар дунѐнинг қуйидаги етакчи
илмий марказлари ва олий таълим муассасаларида амалга оширилади:
University of Cambridge, University of Harvard (АҚШ), University of Edinburg
(Шотландия), Linnéuniversitetet (Швеция), Москва давлат университети,
Ярославл давлат педагогика университети (Россия), Беларус давлат
университети (Беларус), Қозоқ миллий университети (Қозоғистон), Ўзбекистон
Миллий университети, Тошкент давлат ўзбек тили ва адабиѐти университети
(Ўзбекистон).

Жаҳонда ҳикоя жанри бўйича олиб борилган тадқиқотлар асосида бир

қатор илмий натижалар қўлга киритилган, жумладан, адабиѐтшуносликда жанр
ҳақидаги тасаввурлар ўзгариши билан боғлиқ замонавий адабиѐт тадқиқотига
филологик жиҳатдан ѐндашиш тамойиллари асослаб берилган (University of
Cambridge); Жан Бодриярнинг симулякр (воқеликда асли йўқ нарсанинг
«нусхаси» сифатида қараш) назарияси, Жак Дерриднинг деконструкцияси
(қолипни бузиш орқали тушунишга интилиш), Мишел Фуконинг «билимлар
археологияси» асосида швед адабиѐтида замонавий кичик наср поэтикасининг
ўзига хос хусусиятлари аниқланган (Linnéuniversitetet); замонавий насрда
биринчи шахс томонидан ҳикоя қилинишнинг жорий усуллари ишлаб чиқилган
(University of Edinburg); адабиѐтда «қонуниятлар ва қонунга зид ҳолатлар»ни
очиб берадиган, анъанавий реалистик насрнинг ролида анъаналар бузилиши
исбот қилинган (Москва давлат университети); адабиѐтшуносликнинг асосий


background image

1

Диссертация мавзуси бўйича халқаро илмий тадқиқотлар шарҳи: www. cam.ac.uk, www.fas.harvard.edu,

www.ed.ac.uk, www.lnu.se, www.msu.ru, www.urfu.ru, www.asu.edu.ru, www.yspu.org, www.chuvsu.ru, www.bsu.by,
www.kaznpu.kz, www.nuu.uz ва бошқа манбалар асосида тайѐрланган.

6

муаммолари спектрида нарратив (ўқувчига тақдим қилинган воқеалар кетма

кетлигини ўзаро боғлиқликда баѐн қилиш) қарашлар ишлаб чиқилган:
яхлитлик, образлилик, ифодалилик, асарнинг кўпсатҳлилик назарияси;
замонавий асарларнинг яхлит эстетик таҳлили методологияси назарий
жиҳатдан асосланган (Белорус давлат университети); бадиий деталлар назарий
таснифи барча зиддиятларни ҳисобга олган ҳолда ва кичик насрда тадқиқ ва
детални тасвирлаш усулларига урғу берувчи шакл ҳамда муаллиф индивидуал
услубининг вазифадорлиги орқали илмий тавсифланган (Қозоғистон миллий
университети); ҳозирги адабий жараѐнда европа ва шарқ адабиѐтларининг
ҳамкорлик аспектлари ишлаб чиқилган (Ўзбекистон Миллий университети);
ҳозирги ўзбек насрида модернизм поэтикаси тизимга солинган (Тошкент давлат
ўзбек тили ва адабиѐти университети).

Ҳозирги вақтда дунѐ адабиѐтшунослигида ҳикоя жанрига доир қатор,

жумладан, қуйидаги устувор йўналишларида тадқиқотлар олиб борилмоқда:
замонавий адабиѐт поэтикасининг турли даражалардаги анъанавий ва янги
эстетиканинг ўзаро алоқадорлиги механизмларини ишлаб чиқиш; ХХ аср охири
насрида содир бўлган бадиий шакл яратиш жараѐнлари, улардаги услубий
кўринишларини ўрганиш ва тавсифлаш; фикционал (ясама) ва нофикционал
матндаги ровий «мен»и ва персонаж «мен»и нарративнинг асосий қоидалари
лойиҳасини ишлаб чиқиш; нутқ субъекти / ҳаракат субъектининг ўзини
идентификациялаш мезонларини аниқлаш.

Муаммонинг ўрганилганлик даражаси.

Ҳикоя жанр хусусиятларининг

назарий асослари ХХ асрнинг 20-30-йилларида Россияда И.Виноградов,
Б.Эйхенбаум, В.Шкловский, В.Гоффеншефер тадқиқотларида ишлаб чиқилган.
ХХ асрнинг ўрталаридан бошлаб илмий қарашлар ҳикоя жанрини бошқа кичик
жанрлар (новелла, очерк)дан фарқлашга ва уни структур-семантик тушунишга
қаратилди (В.Скобелев, Ф.Головенченко) ва ҳикоянинг ички жиҳатини
таснифлашлашга йўналтирилди (А.Метченко, С.Петрова, П.Выходцев)

1

.

Олимлар ҳикояни тадқиқ этиш ва жанр типологиясини ишлаб чиқишда

асосан хронологик тамойилга таянишмоқда. «Русский рассказ // Очерки
истории жанра» («Рус ҳикояси // Жанр тарихи очерклари») муаллифлари
қуйидагича тасниф қиладилар: инқилобнинг илк йиллари ҳикоялари
(Н.Грознова, В.Гречнев); 20-йиллар иккинчи ярми ҳикоялари (В.Бузник,
Л.Ершов, А.Бритиков); 30-йиллар ҳикоялари (А.Смородин, А.Иезуитов,
Л.Ершов, А.Бритиков); уруш даври ҳикоялари (В.Шошин); урушдан кейинги
давр ҳикоялари (В.Гречнев); 50-йиллар ҳикоялари (А.Павловский). ХХ аср
иккинчи ярмида ҳикоя жанрлари типологияси Н.Гуляев, А.Богданов,
Л.Юдкевич томонидан ишланди. Улар Г.Поспеловнинг ҳикояларни «очерк

1

Қаранг: Теория литературных жанров (под редакцией Н.Д. Тамарченко). – М.: Издательский центр


background image

«Академия», 2011; Борев Ю.Б. Эстетика. Теория литературы: энциклопедический словарь терминов. – М.:ООО
«Изд-во АСТ», 2003; Теория литературы: Роды и жанры. - М.: ИМЛИ РАН, 2003; Чернец Л.В. Литературные
жанры: проблемы типологии и поэтики. – М, 1982; Скобелев В.П. Поэтика рассказа. – Воронеж, 1982; Нинов
А.А. Современный рассказ: Из наблюдений над русской прозой (1956-1966). – Л.: Худож. лит., 1969; Огнев А.В.
Современный русский рассказ: 50-70-е годы. – М.: Просвещение, 1978.

7

(тавсифий-баѐний) ва новеллистик (тўқнашув-баѐнчилик) тури»

1

га ажратган

назарий тадқиқотларига таяндилар.

Ўзбекистонда ҳикоя жанрини тадқиқ этиш, асосан, икки йўналишда

амалга оширилмоқда: муайян тарихий даврда эпик жанрлар ҳолатининг умумий
таҳлили (Н.Владимирова, М.Султонова, Х.Досмухамедов); бадиий метод ва
услуб нуқтаи назаридан (И.Султон, У.Норматов, Н.Раҳимжонов, Б.Назаров). ХХ
аср охирларида ўзбек адабиѐтшунослари шарқ адабиѐти жанрлари поэтикасини
фаол тадқиқ қилдилар, ҳикоя жанри назарияси маданиятшунослик йўналишида
талқин этди (Ҳ.Болтабоев, Д.Қуронов)

2

.

ХХ аср охири – ХХI аср боши рус ва ўзбек адабиѐтида, рус ҳикоясининг

жанр хусусиятлари ҳақида қатор тадқиқотлар мавжуд бўлса ҳам

3

, ҳикоя жанри

поэтикаси ривожи муаммоси қиѐсий жиҳатдан ўта муҳим бўлишига қарамай
жиддий тарихий-адабий комплекс тадқиқот сифатида четда қолди,.

Бир қатор тадқиқотларда ҳикоя у ѐки бу замонавий ѐзувчи ижодининг

умумий контекстида таҳлил қилинади

4

.

Ҳозирги рус насри бўйича ҳикоя ўзига хос тамойиллари ва умуман, наср

тараққиѐтининг умумий муаммолари контекстидаги таҳлили амалга оширилган
илмий тадқиқотлар

5

муҳим аҳамият касб этади. Лекин бу тадқиқотлар

муаллифлари ҳикоя жанри тараққиѐтининг яхлит кўрсатишни назарда
тутмаганлар. Адабий танқид методологияси ва катта аҳамиятга молик
замонавий ҳикоялар ҳозирги адабий жараѐннинг фараз қилинаѐтган концептуал
шакллари призмасидаги эмпирик таҳлилини Н.Иванова, М.Ремизова,
А.Латынина, Е.Ермолин

6

ишларида кўриш мумкин. Юқорида айтилганларни

1

Литературная энциклопедия терминов и понятий / Гл. ред. и сост. А.Н. Николюкин.

М.:.НПК «Интелвак»,

2001

. –

С. 318.

2

Владимирова Н.В. Развитие узбекской прозы ХХ века и вопросы художественного перевода. –Т.: Фан, 2011;

Досмухамедов Х.Н. Ҳозирги ўзбек ҳикоясида бадиий тафаккурнинг янгилаши (80-йилларнинг иккинчи ярми ва
90-йилларнинг аввалидаги ҳикоялар мисолида): филол. фан номз. дисс. – Т., 1995; Izzat Sulton. Adabiyot nazariasi.
– Uqituvchi: NMIU, 2005; Норматова Ш. Поэтика рассказов А. Каххара (Мастерство повествования, своеобразие
сюжетно-композиционного построения). – Автореф. дисс…канд.филол.наук. – Т., 1990; Назаров Б., Рахимжонов
Н. Ўзбек ҳикоячилигининг жанр хусусиятлари // Адабий турлар ва жанрлар (тарихий ва назариясига оид). 3
томлик. – Т., 1991. Т.1: Эпос. – Т.: Фан, 1991; Болтабоев Х. Наср ва услуб. – Т.: Фан, 1992; Адабиѐт
энциклопедияси. – Т.: Mumtoz soʻz, 2015; Куронов Д., Мамажонов З., Шералиева М. Адабиѐтшунослик луғати. –
Т.: Akademnashr, 2010.

3

Сизых О. Поэтика русского рассказа конца ХХ – начала ХХI века. – М. Флинта, 2015. – 176 с.

4

Кудрявцева Р.А.

Генезис и динамика поэтики марийского рассказа в контексте литератур народов Поволжья. – Дис... докт. филол.
наук. – Чебоксары, 2009; Гайфиева Г.Р. Поэтика жанра рассказа в татарской прозе конца ХХ – начала ХХI века. –
Дис… канд. филол. наук. – Казань, 2010; Матыжева А.К. Новелла и рассказ в адыгейской литературе 20-90-х
годов ХХ века. – Автореф… канд. филол. наук. – Майкоп, 2008; Пантелеева Т.Г. Поэтика удмуртского рассказа:
автореф. дис. ... канд. филол. наук / Т.Г. Пантелеева. – Чебоксары, 2006 ва бошқалар.

5

Мокрова М.В. Жанр

рассказа в творчестве Б.М. Екимова: традиции и новаторство. – Дис… канд. филол. наук. – Волгоград, 2003;
Ефременков А. С. Особенности психологического анализа в рассказах В. Маканина 1970- 1990-х годов. –


background image

Автореф. дис… канд. филол. наук. – Тверь, 2006; Вершинина М. А. Автор и герой в прозе В. Маканина
1990-2000-х годов. – Автореф. дис… канд. филол. наук. – Волгоград 2011; Пушкарь Т. А. Типология и поэтика
женской прозы: гендерный аспект: на материале рассказов Т. Толстой, Л. Петрушевской, Л. Улицкой. – Дис…
канд. филол. наук. – Ставрополь, 2007; Бударина А.Н. Жанр рассказа в творчестве А. Кабакова. – Вестник ТГПУ.,
2010, №4 (22). – С. 204-210 ва бошқалар.

6

Иванова Н. Точка зрения. О прозе последних лет. – М.: Сов. писатель. – 1988; Ремизова М. Только текст.

Постсоветская проза и ее отражение в литературной критике. – М., 2007; Латынина А. Большая антология
рассказа. Заметки о премии имени Ю. Казакова // Новый мир, 2012. – №3; Ермолин Е. Медиумы безвременья:
Литература в эпоху постмодерна, или Трансавангард. – М.: Время, 2015.

8

умумлаштирадиган бўлсак, замонавий ҳикоя жанри ҳар томонлама чуқур

комплекс усулда илмий таҳлил этилишдан мосуво қолган.

Ўзбек адабиѐтшунослигида замонавий миллий ҳикоя поэтикасининг ҳар

томонлама комплекс таҳлили амалга оширилмаган. Ҳикоя борасидаги нисбатан
муфассал ишлардан бири Н.Владимировнинг тадқиқоти ҳисобланади

1

. Бу

тадқиқотда

ўзбек

адабиѐтида

ҳикоя

жанрининг

шаклланиш

ва

ривожланишининг умумий тарихи ѐритилган. «Ўзбек адабиѐти тарихи»
кўпжилдлигидаги ва «Адабий тур ва жанрлар (тарихий ва назариясига оид)»

2

китобидаги ҳикоя жанри билан боғлиқ кузатишлар ХХ асрнинг иккинчи ярми
ўзбек ҳикояси шарҳига бағишланган. Уларда ҳикоя жанрининг динамикаси
кузатилган, унинг асосий тараққиѐт йўналишлари, миллий анъаналарни англаш
призмаси

орқали

ҳаққоний

воқеликни

тасвирлашнинг хусусиятлари

аниқланган.

Ўзбек адабиѐтшуносларининг ХХ асрнинг иккинчи ярми наср жанри

ривожининг методологик

3

, тарихий-адабий ва аналитик муаммоларига

бағишланган тадқиқотлари муҳим аҳамиятга эга. ХХ асрнинг иккинчи ярми
ўзбек ҳикоячилиги қатор тадқиқотларда

4

бир ѐки бир неча ѐзувчиларнинг ижоди

контекстида, тадқиқ этилаѐтган носир ижоди хусусиятларини аниқлашга кўмак
берадиган таҳлиллар амалга оширилган.

Айрим замонавий ўзбек ҳикояларининг таҳлилини «Ўзбек тили ва

адабиѐти», «Шарқ юлдузи», «Звезда Востока», «Таффаккур» журналларидаги
мақолаларда, шунингдек, илмий анжуманлар материалларида ҳам кузатиш
мумкин. Р.Раҳмат, М.Шералиева, Ф.Хамроев, Г.Гарипова, О.Хегай, Н.Ильин
мақолаларида Ҳ.Султон, Э.Аъзамов, Х.Дўстмуҳаммад, У.Ҳамдам ҳикоялари
таҳлил қилинган. Бу мақолаларда, асосан, замонавий ўзбек адабиѐтининг
умумий ҳодисалари бўлган мифологизм, метафорика ва модерн тамойиллар
тадқиқ этилган. Б.Каримовнинг «ХХ аср ўзбек ҳикояси антологияси»

5

га ѐзган

1

Владимирова Н.В. Развитие жанра рассказа в узбекской литературе. – Дис. … докт. филол. наук. – Т., 1980;

Владимирова Н.В. Развитие узбекской прозы ХХ века и вопросы художественного перевода. – Т., 2011.

2

История

узбекской литературы. – Т.: Фан, 1994; Адабий турлар ва жанрлар (тарихий ва назариясига оид). Уч томлик. – Т.,
1991.

3

Мирзаев И. Человеческий фактор и художественное мышление. Основные тенденции развития современной

узбекской прозы. – Т.: Фан, 1990; Шарафиддинов О. Ижодни англаш бахти. – Т.: Шарқ, 2005; Норматов У. Давр
туйғуси. – Т., 1987; Солижонов Й. ХХ асрнинг 80-90-йиллари ўзбек насрида бадиий нутқ поэтикаси: Филолог.
фанлари д-ри … дисс. – Т.: ЎзРФАТАИ, 2002; Досмухамедов Х. Ҳозирги ўзбек ҳикоясида бадиий тафаккурнинг
янгилаши (80-йилларнинг иккинчи ярми ва 90-йилларнинг аввалидаги ҳикоялар мисолида): Филол. фанлари


background image

номз ... дисс. – Т., 1995; Пардаева З. Ҳозирги ўзбек романчилигининг тараққиѐт тамойиллари: Филол. фанлари
д-ри … дисс. – Т.: ЎзРФАТАИ, 2003; Йўлдошев Қ.Ёниқ сўз. – Т., 2006; Расулов А. Роман поэтикаси талқини. – Т.,
2007; Касымова З.А. Концепция мира человека в призме традиций национальной и мировой литературы. – Т.,
2008 ва бошқалар.

4

Каримов Н. Особенности развития узбекской литературы ХХ века и идеология национальной независимости. –

Автореф. дис. … докт. филол. наук. – Т., 1993; Болтабоев Х. Наср ва услуб. – Т.: Фан, 1992; Дустмухаммад
Хуршид. Йил ҳикоялари: ютуқлар ва изланишлар // Тил ва адабиѐт таълими, 2011, №7. – 27-31б.; Шарафутдинова
М. Особенности повествовательной структуры узбекского романа ХХ века в контексте мировой литературы –
Автореф… докт. филол. наук. – Т., 2010; Хегай О. Русская проза рубежа ХХ - ХХI

веков: современное состояние и тенденции развития. – Т., 2012; Сыздыкбаев Н. Художественный неомифологизм
в литературе второй половины ХХ века. – Т., 2012; Гарипова Г. Художественная модель бытия в литературе ХХ
века. – Т., 2012.

5

ХХ аср ўзбек ҳикояси антологияси. – Т., 2009.

9

кириш мақоласида ХХ аср ўзбек ҳикоясининг тараққиѐти муаллифлар
шахсияти концепцияси призмаси орқали кўрсатиб берилган.

Номи тилга олинган тадқиқотлар жуда катта фактик ва назарий-таҳлилий

материалга эга бўлиб, икки аср чегарасидаги адабий жараѐн, хусусан, ҳикоя
жанри поэтикаси ҳақида илмий хулосалар беради. Аммо тадқиқотчиларнинг ўз
олдига қўйган бошқа мақсадлари натижасида ХХ аср охири – ХХI бошлари
ҳикоя жанри поэтикаси ривожининг концептуал муаммоси тилга олинган
тадқиқотларда ҳам назардан четда қолган.

Диссертация мавзусининг диссертация бажарилаѐтган олий таълим

муассасасининг илмий-тадқиқот ишлари билан боғлиқлиги.

Диссертация

тадқиқоти Ўзбекистон Миллий университетида амалга оширилаѐтган илмий
тадқиқотлар, «Жаҳон адабиѐти» кафедраси томонидан ишланаѐтган «Замонавий
адабиѐтшуносликнинг долзарб муаммолари», «ХХ – ХХI асрлар чегарасида
адабий жараѐн» ва «Филологик таҳлил ва матн талқини муаммолари» комплекс
мавзулари доирасида бажарилган.

Тадқиқотнинг мақсади

ХХ аср охири – ХХI аср боши рус ва ўзбек

адабиѐтида жанр поэтикасининг мазмун ва шаклий жиҳатларида ҳикоя
тараққиѐтининг яхлит кўринишини асослаш ҳамда ҳикоя феноменини
аниқлашдан иборат.

Тадқиқотнинг вазифалари

қуйидагилардан иборат

:

Ўзбекистон ва Россияда ХХ аср охири

ХХI аср бошлари адабиѐтининг

тараққиѐти ва маданий ҳолати типологик қонуниятлар йўналишларини
ўзгартириши призмасида ҳикоянинг тадрижий тараққиѐт шартлари ва жанр
хусусиятларини тавсифлаш;

замонавий рус ва ўзбек ҳикоясидаги адабий-типологик ўхшашлик /

фарқлиликларнинг кўриниши сифатида муаллиф, ровий ва қаҳрамон ўзаро
алоқалари хусусиятларини очиб бериш;

«муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлиги таҳлили контекстида ХХ аср 60-80-

йиллари насри эстетик тамойиллари экстраполяцияси вариантлари сифатида
муаммо-мавзуий соҳаларни акс эттирувчи замонавий рус ва ўзбек ҳикояларини
таҳлилга тортиш;

муаллиф «мен»и хусусияти ва замонавий рус ва ўзбек ҳикоясида унинг

тасвирини аниқлаш;

эмпирик материал билан белгиланган замонавий рус ва ўзбек ҳикоясидаги


background image

муаллиф «мен»ининг турлари таснифини ишлаб чиқиш; замонавий рус ва ўзбек
ҳикоясида шакл ҳосил қилиш тамойилларини тадқиқ қилиш;

турли жанр қолиплари билан диалог жиҳатдан рус ва ўзбек адабиѐтларида

ХХ аср охири – ХХI аср боши ҳикоясининг жанр ўзгаришлари табиатини
таҳлил қилиш;

муаллиф «мен»ининг призмасида бадиий детал ишлашининг ўзига

ҳосликларини очиб бериш ва жанр тараққиѐти жараѐнида борлиқнинг
кульминацион лаҳзаларини қайд этиш шакллари типологиясини ажратиш
орқали замонавий рус ва ўзбек ҳикоясида шакл ҳосил қилишда деталнинг
ролини тадқиқ этиш.

10

Тадқиқотнинг объекти

сифатида ХХ асрнинг охириги ва XXІ асрнинг

биринчи ўн йиллигида матбуотда эълон қилинган рус ва ўзбек ѐзувчиларининг
ҳикоялари

1

ташкил этади.

Тадқиқотнинг предмети

сифатида поэтиканинг асосий йўналишлари

нуқтаи назаридан ХХ аср охири - XXI аср бошлари рус ва ўзбек ҳикояси
поэтикасининг тадрижи ва мазмуний динамикаси белгиланди.

Тадқиқот усуллари.

Мазкур тадқиқот методологиясини қиѐсий

типологик, қиѐсий-тарихий, структур-семантик таҳлил ҳамда герменевтик
принциплари (матн талқини) ва матннинг адабий таҳлил усуллари ташкил
этади.

Тадқиқотнинг илмий янгилиги

қуйидагилардан иборат:

«муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлиги призмасида замонавий рус ва ўзбек

ҳикояси поэтикаси тизимга солинганлиги ХХ аср охири – ХХI аср боши
ҳикояларини ҳозирги адабий жараѐндаги эстетик феномен сифатида эканлиги
исботланган;

субъектив-очиқ позиция ҳақиқий воқеликка нисбатан замонавий ўзбек ва

рус ҳикоясининг яхлитлигини таъминловчи етакчи принципга айланиб бориши
исботланган;

замонавий ҳикояда муаллифлик даъвосининг у ѐки бу хусусиятига

мувофиқ тарзда «мен»и турлари асосланган;

замонавий ҳикоя жанр ўзгариш феномени типологик жиҳатдан

аниқланган, шунингдек, «муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлиги хусусияти ва
ҳозирги адабий жараѐннинг муаммо-мавзуий соҳаси призмасида замонавий
ҳикоялар тизимидаги функционал-семантик белги асосида деталь типологияси
аниқланган;

замонавий ўзбек ва рус ҳикояси миллий ва умуман дунѐ адабиѐти адабий

жараѐни ривожи хусусиятлари билан белгиланадиган ўзига хос ҳодиса эканлиги
исботланган.

Тадқиқотнинг амалий натижалари

қуйидагилардан иборат: ҳозирги

адабий жараѐннинг тўлақонли концептуал моделини яратиш бўйича ўзбек
адабиѐтшунослиги методологик базаси тўлдирилган; ХХ – ХХI асрлар
чегарасида ҳикоя жанри тараққиѐтининг яхлит манзараси ишлаб чиқилган;

замонавий рус ва ўзбек ҳикояси поэтикаси ҳақидаги тасаввур


background image

кенгайтирилган;

1

Кичик насрга оид қатор асарлардан шарҳ ва таҳлил учун манба танлаб олишда биз, субъективликдан тўлиқ воз

кечиш имкони бўлмаса-да, муайян тамойилларга таяндик. Таҳлил учун жанр структураси билан ажралиб
турадиган ва у ѐки бу даражада бадиий қимматга эга, у ѐки бу даражада мутахассислар томонидан баҳоланган ва
умум эътироф этилган асарлар танлаб олинди: кичик наср асосий муаммо-мавзуий соҳасига тўғри келадиган рус
ва ўзбек ҳикоялари; йилнинг энг яхши ҳикояси учун бериладиган Юрий Казаков номидаги адабий мукофотининг
2000-2011 йиллар давомида мукофот рўйхатига кирган рус ҳикоялари, шунингдек, асрлар чегараси адабиѐти
тараққиѐтида муҳим рол ўйнаган 90-йиллар ҳикоялари; ҳикоя жанри ижодида асосий йўналишга эга ўзбек
ѐзувчиларининг ҳикоялари ҳамда мазмуни муҳимлиги ва бадиий шаклининг янгилиги билан ажралиб турадиган
асарлар (бу муаллифларнинг ижоди кам ўрганилган ѐки тадқиқот объекти бўлмаган) олинган.

11

замонавий ўзбек ҳикояларининг рус тилига таржимаси амалга оширилган

ва «Река души моей» антологияси (замонавий ўзбек ѐзувчиларининг ҳикоялари)
сифатида нашр қилинган;

рус ва ўзбек ҳикоясининг қиѐсий тадқиқи нафақат адабиѐтшунослик,

балки маданиятшунослик жиҳатдан ҳам аҳамиятига эга эканлиги ва
миллатлараро маданий алоқаларни ривожлантириш, бағрикенглик, ўз ва ўзга
маданиятга ҳурмат билан қарашга ѐрдам бериши мумкинлиги аниқланган;

адабиѐтшуносликда ХХ – ХХI асрлар чегарасида рус ва ўзбек

адабиѐтидаги кичик наср поэтикасини ўрганишда муаллиф «мен»ининг
интроверт тури, муаллиф «мен»ининг ювенал-ретроспектив тури каби
истилоҳларни қўллаш тавсия этилган.

Тадқиқот натижаларининг ишончлилиги

усуллар, ѐндашувлар ва илмий ва

бадиий манбалардан олинган маълумотларнинг фойдаланилгани, ўзбек ва рус

ҳикояларининг адабий таҳлили қиѐсий-тарихий, қиѐсий-типологик методлар

асосида олиб борилганлиги, амалиѐтга хулоса ва тавсиялар татбиқ

қилинганлиги, тегишли ташкилотлардан олинган тасдиқлар билан асосланади.

Тадқиқот натижаларининг илмий ва амалий аҳамияти.

Тадқиқот

натижаларининг илмий аҳамияти жанр назарияси, назарий поэтика, адабий
компаративистика, ХХ – ХХI чегараси адабиѐти тарихи, адабий танқид бўйича
назарий ишларни яратишда; олий таълим муассасаларида ўқитиладиган
адабиѐтшуносликка оид назарий фанлар учун дарслик ва ўқув қўлланмаларни
такомиллаштириш учун манба сифатида мазкур тадқиқот натижалари татбиқ
этилиши мумкин. Диссертациянинг назарий хулосалари турли миллий
адабиѐтларда жанр поэтикасини тадқиқ этишда манба бўлиб хизмат қилади.

Тадқиқот натижаларнинг амалий аҳамияти бадиий асар таҳлилида

компаративистик усуллар яратишда, адабиѐтшунослик луғатларидаги мавжуд
шарҳ ва изоҳларни такомиллаштиришда, кичик насрда детал типологиясини
яратишда қўлланилиши билан белгиланади. Бундан ташқари, рус ва ўзбек
ҳикояларининг қиѐсий тадқиқи маданиятшунослик жиҳатидан ҳам муҳим
аҳамиятга эга. Тадқиқот давомида олинган натижалар миллий мустақиллик
ғоясини сингдириш ва баркамол шахсни шакллантиришда ҳам муҳим аҳамиятга
молик.

Тадқиқот натижаларининг жорий қилиниши

. ХХ – XXI асрлар рус ва


background image

ўзбек адабиѐтларида ҳикоя жанри поэтикаси тараққиѐти таҳлилида ишлаб
чиқилган методик ва амалий таклифлари асосида:

ўқувчиларда филологик, эстетик тафаккурни ривожлантиришнинг адабий

хусусиятлари ва омиллари, замонавий ўзбек адабиѐтини тушуниш маданиятини
таркиб топтириш механизмлари ва ахборий-дидактик таъминоти ҳамда қиѐсий
адабий ѐндашув асосида ҳозирги ўзбек адабиѐтини ўрганишнинг амалий
технологик жиҳатлари лицей ва коллеж талабалари (рус гуруҳлари учун) учун
яратилган «Узбекская литература» (№220-3, 2012) дарслигига сингдирилган. Бу
эса ижтимоий-гуманитар, эстетик ва маънавий-аҳлоқий тарбия турларини
ташкил этишнинг қиѐсий-адабий ѐндашуви орқали бўлажак ўқувчиларни
филологик тайѐрлаш самарадорлигини ошириш имконини берган;

12

5А120101

«Адабиѐтшунослик

(рус адабиѐти)» магистратура

мутахассислиги Давлат таълим стандарти (O’zstandart давлат агентлигида 2014
йил 7 августда O’zDSt 36.12.12:2014 №4810-сон билан рўйхатга олинган)
мазмунига

татбиқ

этилган.

Татбиқ

этилган

материаллар

жанрни

адабиѐтшунослик категорияси, ХХI аср бошларида жанрий диспозиция
сифатида аниқлашга; замонавий рус адабиѐтида янги жанрлар, муаллиф «мен»и
турлари мавжудлигини тасдиқлаш; замонавий адабий компаративистиканинг
хусусиятларини аниқлашга хизмат қилган;

5120100 – «Филология ва тилларни ўқитиш (рус тили)» бакалавриат

йўналиши Давлат таълим стандарти (O’zstandart давлат агентлигида 2014 йил
10 октябрда O’zDSt 36.15.50:2014 №5172-сон билан рўйхатга олинган)
мазмунига татбиқ этилган. Татбиқ этилган материаллар замонавий асарларни
адабий

таҳлил

қилишга

ўргатиш;

замонавий

ҳикояда

жанрлар

трансформациясини аниқлаш; замонавий бадиий асарларни қиѐсий-типологик
таҳлил учун танлаш муаммосини ҳал қилиш; замонавий адабиѐтда эпик
жанрлар тавсифи муаммосини ҳал қилишга ѐрдам берган;

адабий метод ва усуллар тизими Ўзбекистон Миллий университетида

бажарилган ОТ-Ф8-151 – «Адабиѐт энциклопедияси» фундаментал лойиҳасида
ҳикоя жанрининг назарий тамойилларини ѐритиш, шунингдек, ҳикоя жанрини
миллий адабиѐтлардаги адабиѐтшунослик категорияси сифатида таърифлаш
қисмларига жорий қилинди (Фан ва технологияларни ривожлантиришни
мувофиқлаштириш қўмитасининг ФТК-03-13/662-сонли далолатномаси).
Натижада компаративистик метод замонавий рус ва ўзбек адабиѐтини жаҳон
адабий жараѐни тараққиѐти контекстида самарали тадқиқ этиш мумкинлигини
кўрсатган

.

Тадқиқот натижаларининг апробацияси.

Тадқиқот натижалари 11 та

илмий-амалий конференция ва семинарларда, жумладан, «Мир Востока и мир
Запада в филологическом, историческом и культурологическом аспектах»
(Тошкент-Самарканд, 2012), «Вопросы. Ответы. Гипотезы: наука XXI век»
(Польша, 2014) мавзуларидаги халқаро ҳамда «Узлуксиз таълим тизимида ўқув
ижодий фаолиятни фаоллаштиришнинг назарий ва амалий асослари» (Тошкент,


background image

2008); «Виноградовские чтения в Узбекистане» (Тошкент, 2012, 2014);
«Хорижий тилшунослик, адабиѐтшунослик ва ўқитиш услубияти масалалари»
(Жиззах, 2009); «Текст и контекст» (Тошкент, 2013); «Ўзбек адабиѐти
масалалари» (Тошкент, 2013); «Наука и искусство» (Тошкент, 2013); «Восток
Запад: аспекты взаимодействия» (Тошкент, 2013, 2014, 2015); «Русский язык и
литература в Узбекистане» (Тошкент, 2013, 2014) мавзуларидаги республика
илмий-амалий конференцияларда маъруза сифатида баѐн этилган ва
апробациядан ўтган.

Тадқиқот натижаларининг эълон қилиниши.

Диссертация мавзуси

бўйича жами 31 та илмий иш чоп этилган. Шулардан, 1 монография,
Ўзбекистон Республикаси Олий аттестация комиссиясининг докторлик
диссертациялари асосий илмий натижаларини чоп этиш тавсия этилган илмий
нашрларда 20 та мақола ва 11 тезис, жумладан, улардан 9 таси республика ва 3
таси хорижий журналларда нашр этилган.

13

Диссертациянинг ҳажми ва тузилиши.

Диссертация таркиби кириш,

тўрт боб, хулоса, фойдаланилган адабиѐтлар рўйхати ва иловадан иборат.
Диссертациянинг ҳажми 262 саҳифа матндан ташкил топган.

ДИССЕРТАЦИЯНИНГ АСОСИЙ МАЗМУНИ

Кириш

қисмида диссертация мавзусининг долзарблиги, ишнинг зарурати

ва янгилиги, илмий-назарий, амалий аҳамияти асосланган, диссертациянинг
мақсади, вазифалари аниқланган, муаммонинг ишланганлик даражаси очиб
берилган, диссертация мавзуси бўйича хорижий илмий тадқиқотлар
шарҳланган ҳамда тадқиқотнинг методологияси кўрсатиб берилган.

Тўрт фаслни ўз ичига олган

«XXI аср бошларида Россия ва

Ўзбекистондаги адабий жараѐн типологик қонуниятлари контекстида
ҳикоя»

деб номланган биринчи бобда Ўзбекистон ва Россиядаги замонавий

адабий жараѐнда ижтимоий-типологик ҳамда адабий-типологик омилларни
тадрижий ўрганишга асосланган таъриф берилган. Бу эса, ўз навбатида, ҳикоя
жанрини назарий жиҳатдан умумлаштириш, замонавий адабиѐтда ҳикоя
жанрининг ривожланиш омилларини аниқлаш ҳамда кичик наср характерини
адабиѐтнинг умумий тараққиѐт қонуниятлари йўналиши ва маданий ҳолатини
ўзгартирган, деб таърифлаш имконини берди.

Тадқиқотда ХХ аср охири – ХХI аср бошлари собиқ иттифоқ ҳудудида

ижтимоий жараѐнларнинг чигаллиги, турмушнинг барча соҳаларда қайта
қуриш даври бўлиб ўтганлиги таъкидланади. Коммунистик мафкуранинг
таназзули, иттифоқнинг парчаланиб кетиши ғоялар курашига, цензуранинг
бекор қилиниши ва ижодий эркинликка йўл бериши билан бир қаторда руҳий
ҳолатнинг бўшлиққа юз тутгани ҳам очиб берилади. Шунингдек, сиѐсий
иқтисодий ва ижтимоий-маданий соҳаларда амалга оширилган демократик ва
бозорга оид тажрибалар маданиятда турли изланиш ва тадқиқотлар яратишни
тақозо қилди. Хусусан, бундай тажрибалар маданий қатламда турфа


background image

фикрлиликнинг

пайдо

бўлиши,

индивидуалликнинг

жамоавийликдан,

тажрибакорликнинг анъанавийликдан устун келишида намоѐн бўлди.

Бу ҳодисаларнинг барчаси ХХ-ХХI асрлар чегараси адабий жараѐнига

бевосита ўз таъсирини ўтказмай қолмади. Бу давр адабиѐтининг кўлами ғоятда
кенг: бунда анъанавий ижтимоий, маиший, руҳий реаллик билан бир қаторда
ҳаѐтий поэтика, модернизмнинг турфа тажрибалари, шартлилик, силжиш ва
эврилишнинг турли шаклларининг қўлланилганлигини кўриш мумкин.

Биринчи бобнинг «ХХ аср охири – XXI аср бошлари рус адабиѐтининг

тамойиллари» деб номланган биринчи фаслида бугунги кун бадиий
изланишларидаги мураккабликларда ҳикоя жарнининг ўрнини аниқлаш
мақсадида М.Ремизова, Н.Иванова, С.Чупринин ва Е.Ермолиннинг

1

замонавий

рус адабий жараѐнига оид тамойиллари таҳлилга тортилди. Амалга оширилган

1

Ремизова М. Только текст. Постсоветская проза и ее отражение в литературной критике. – М.: Совпадение,

2007; Иванова Н. Ускользающая современность. Русская литература ХХ – ХХI веков: от «внекомплектной к
постсоветской, а теперь и всемирной» //Вопросы литературы. – 2007. – №3. – С. 30-53; Чупринин С. Нулевые:
годы компромисса// Знамя. – 2009. – №2; Ермолин Е.А. Медиумы безвременья: Литература в эпоху постмодерна,
или Трансавангард. – М.: Время, 2015.

14

таҳлиллар натижасида ҳозирда умумий, барча тарафидан эътироф этилган
замонавий адабий жараѐн тамойили яратилмаган, аммо уни яратишга бўлган
ҳаракат мавжуд, деган хулосага келиш мумкин. Фикримизча, бундай
тамойилнинг яратилишида айрим умумлашма қонуниятлар кўзга ташланади.

Биринчи бобнинг «ХХ аср охири – XXI аср бошлари ўзбек адабиѐтининг

концептуал модели» деб номланган иккинчи фаслида Й.Солижонов, Ҳ.Каримов,
Н.Владимирова, Г.Гарипова

1

каби адабиѐтшуносларнинг ўзбек адабиѐтини қайта

тикланиш деб баҳолашга қаратилган талқинлари таҳлил қилинган. Фаслда
диссертантнинг Мустақиллик даври адабий жараѐни концепцияси берилган ва
бу босқич даврий хронологик тартибда ифодаланган:

1. «Ўтиш» даври, яъни мустақиллик арафаси (1985 – 1990). Бу давр учун

адабиѐтнинг реалистик тарзда ифодаланиши; дунѐни тасаввур қилишдаги
эврилишга сабаб бўлган замон ва макон тушунчасининг ўзгариши; тарихий
шахсларга қизиқишнинг ортиши ва тарихий ўтмишнинг қайта баҳолашга
интилиш; бадиий ижодда имманент (ички) изланишлар ва дидактизмдан воз
кечиш тамойиллари характерли.

2. Қайта назардан ўтказиш - таҳлилийлик даври (1991 – 2000). Бу даврда

ўзбек адабиѐти миллий ўзига хослик – глобаллашув, эстетик қиммат – бозор
иқтисоди каби бир-бирига зид тушунчалар домига тушиб қолди. Бу эса ўз
навбатида, адабий майдон манзарасига жиддий таъсир ўтказди. Ўзбек адиблари
борлиқни фалсафий мушоҳада қилиш орқали замонавийликни акс эттирадиган
янги шаклларни қидира бошладилар. Бу даврда бадиий асарларнинг эстетик
қоида қобиғида шаклий тажрибаларга кенг ўрин берганини кузатиш мумкин:
анъанавий воқелик, тасвир усулининг модернистик тажрибаси, оммавий
адабиѐт, фантастика ва ҳ.к кузатилади.

3. «Верданди» даври (2001 йилдан). Адабиѐтнинг ҳозирги ҳолати ўзбек

мумтоз тасвир усулларининг реалистик, модернистик ва постмодернистик


background image

анъаналар синтезлашуви билан характерланади. Бугунги адабий ҳолатни
қуйидагича тасаввур қилиш мумкин: ўзбек адабиѐти тарихида содир бўлган
барча жараѐн ва ҳодисалар бугунги адабиѐтга фаол таъсир ўтказмоқда ва
адабий жараѐн бугунги кун талаблари асосида янгиланиб, келажак адабиѐтини
шакллантирмоқда. Ушбу давр қуйидаги жиҳатлар билан белгиланади:
демократик

ислоҳотларнинг

чуқурлашуви ва мамлакатда фуқаролик

жамиятининг шаклланиши, маданий глобаллашув, замонавийлашув ва
Интернетнинг кенг тарқалиши.

Биринчи бобнинг «Ҳикоя жанри парадигмасининг назарий асослари» деб

номланган учинчи фаслида адабиѐтшуносларнинг ҳикоя жанри ҳақидаги
назарий тадқиқий тажрибалари умумлаштирилган, кичик жанрга хос кўп
такрорланувчи белгилари ажратиб кўрсатилган (эпик турга тегишлилиги,
мавзуси, конфликт тури, бадиий дунѐнинг тезкорлиги, асарнинг субъектли

1

Солижонов Йўлдош. XXI аср насри манзалари: мавзу, муаммо ва ечим // Шарқ юлдузи, 2011. – №4. – 147-157 б.;

Каримов Х. Бугунги насрнинг хусусияти ва тамойиллари. // Шарқ юлдузи. – 2010, №3. – 142- 149 б.;
Владимирова Н.В. Развитие узбекской прозы ХХ века и вопросы художественного перевода. – Т., 2011; Гарипова
Г. Концептуальные тенденции развития узбекской литературы конца ХХ – начала ХХI веков. – [Электрон манба].
– URL: http://ziyouz.uz/ru/literaturovedenie/49-literaturnaya-kritika/977.

15

ташкилланиши, асар ҳажмининг ихчамлиги, иштирок этувчи персонажлар
сонининг камлиги, сюжетнинг бир чизиқлилиги, барча тасвир воситаларининг
бир матнда жамланиши) ва фасл сўнгида тадқиқотчининг М.Бахтин томонидан
асосланган воқелиги тез ўзгарадиган жанрлар диалоги ҳақидаги хулосалар
асосида ҳикоя жанри борасидаги кузатишлари берилган. Ҳикоя – бу кичик эпик
жанр бўлиб, унда абадий мавзунинг айрим қирраларини яққол кўрсатиб бера
оладиган ҳаѐтий материални иложи борича лўнда шаклда акс эттирадиган
тезис-дискрет тафаккур тури намоѐн бўлади, доим «бир лаҳзада» қарама
қаршиликни кўрсата олади, асарнинг «муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлиги
характери билан боғлиқ ўзига хос субъектли ташкилланишига эга ва барча
тасвирий воситаларни ўзида жамлаган.

Ҳикоянинг белгилари бизга жанрнинг алгоритмик моделини тузиш

имконини беради. Аммо бадиий адабиѐт тарихидаги ҳар бир давр бу
алгоритмга ўз тузатишларини киритиб боради. Бу, бизнинг фикримизча,
даврнинг ижтимоий-маданий ўзига хослиги ва адабиѐт ривожининг ички
қонуниятлари билан белгиланади.

«Ҳикоя жанри тарақиѐтининг омиллари, унинг адабиѐт ривожининг

умумий қонуниятлари ва маданият ҳолати билан ўзаро боғлиқлиги» деб
номланган тўртинчи фаслда рус ва ўзбек адабиѐтида ҳикоя жанри ривожининг
ҳозирги шароити таҳлил қилинган. ХХ асрнинг 60-80-йиллари бадиий насрига
мурожаат бу ўринда жанрнинг поэтикасига маънавий, хусусан, бир тарихий

адабий даврнинг бошқаси билан алмашиниши билан боғлиқ маданий

жараѐнларнинг таъсирини кўрсатиб бериш билан асосланади. Бундан ташқари,
адабиѐт тараққиѐтининг олдинги даврларида, одатда, келажакда ҳал қилувчи ва
белгилаб берувчи аҳамиятга эга янги йўналиш, янги ғояларнинг шаклланиш


background image

асослари пайдо бўлади. Яна шуни таъкидлаш керакки, адабий даврлар
алмашинуви (биз кузатган ҳолатда 60-80-йиллар адабиѐтининг замонавий
адабий жараѐнга алмашинуви) инқилобий характерга эга бўлган тарихий
ижтимоий кескин ўзгаришлар билан белгиланади. Айни мана шу кескин
бурилишлар асосий мавзу оқимларини (қишлоқ, шаҳар, ҳарбий, фантастик,
тарихий, муҳожирлик насри), шунингдек, ўша давр асарларини лирик

эътиқодий йўналишга эга бўлганлигини белгилаб берди.

«Муаллиф, ровий ва қаҳрамон ҳолатининг ҳозирги рус ва ўзбек

ҳикоясида адабий-типологик ўхшашлик/фарқлилик кўриниши сифатида»

деб номланган иккинчи боб уч фаслни қамраб олган ва замонавий ҳикояда
муаллиф, ровий ва қаҳрамоннинг статусли ўзаро алоқасидаги ўзига хосликни
очиб беришга қаратилган. Мазкур бобда учликнинг ўзаро алоқаси олдинги давр
насри асосий мавзулари экстраполяцияси (нарса ва ҳодисанинг бир қисмини
кузатиш асосида олинган хулосаларни унинг бошқа қисмига ѐйиш ѐки татбиқ
этиш) билан муаллиф (поэтика ва муаммолар мажмуини, яъни ифода режаси ва
мазмун режасини умумлашма ҳолда бир-бирига боғловчи категория сифатида),
ровий (муаллиф дунѐқараши эгаси ва реал воқеликни англаш/акс эттириш
шакли сифатида) ва қаҳрамон (маълум қадрият йўналиши соҳиби сифатида)
категориялари ўзаро муносабатлари хусусиятларини кўрсатиб берилган.
Бизнингча, олдинги бобда қисқача таърифланган ХХ аср 60-80-йиллари насри

16

тараққиѐтига хос бўлган йўналишлар замонавий кичик наср томонидан давом

эттирилган ва уч тармоққа ажралиб кетган:

1. Тарихий, ижтимоий-маданий истиқбол бўҳрони.

2. Тоталитар тизимнинг парчаланиши билан боғлиқ танглик, катта ва

кичик урушлар акс садоси.

3. Қишлоқ турмуш тарзининг сўниши билан боғлиқ танглик.
Бу муаммо-мавзу масалалари «муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлиги

муносабатлари таъсири орқали иккинчи боб фаслларида ѐритиб берилган. Бу
таҳлиллар, бизнингча, нафақат жанр тараққиѐтидаги ўзига хосликни кўрсатиб
беради, балки ҳикоя томонидан қайд этилган ва ХХ аср охири – ХХI аср
бошлари инсоният ҳаѐтининг асл ҳолатини акс эттирувчи муаммолар спектрини
аниқлаш имконини ҳам беради.

Иккинчи бобнинг «Ҳозирги ҳикояда муаллиф, ровий ва қаҳрамоннинг

ижтимоий-маданий бўҳрон контекстидаги ҳолати» деб номланувчи биринчи
фаслида шўро давлатининг тарихий, ижтимоий-маданий истиқболга бўлган
расмий қараши аср охирига келиб бутунлай бадном бўлди ва йўқ бўлиб
кетганлиги, унинг ўрнини келажакни тасвирловчи бирор ғоя эгаллама
таъкидланади. Келажак образи аниқликдан, муайянликдан маҳрум қолди. Бу

контекстда ҳикоя алоҳида вазифаларни бажарди:

1) ҳикоя янги, етилиб қолган муаммони қаламга олиш билан ҳам инсон,

ҳам жамиятнинг ҳаракат йўлига назар солиш, олдиндан билишга ҳаракат қилди;
2) ѐзувчилар замонавий дунѐ тузилишидаги ноидеаллик, ҳатто бемаъниликдан
далолат берувчи замонавий воқеликнинг кун тартибидаги асосий муаммоларни


background image

ѐза бошладилар: маънавий ва ахлоқий бўҳрон, тоталитар онгга боғлиқлик ѐки
ундан воз кечиш жамият шаклининг ўзгариши ва инсон қиѐфасининг
йўқолиши. Шартли келажак замонавийлик ѐки амалга ошиши муқаррар бўлган
истиқбол, бугунги кунда инсоният ҳолати ҳақида сўз юритишга асос бўлади.

ХХ-ХХI аср бўсағасида Россияда Л.Петрушевская («Янги Робинзонлар»,

«ХХ аср йилномаси», «Гигиена»), В.Маканин («Пролетарск туманида Сюр»
ҳикоялар туркуми), В.Бабенко («New-Москва», «Қизил майдондаги ўйинлар
(ҳез монологи)»), М.Веллер («Номсиз шуҳрат», «Дантесга ҳайкал»), В.Пелевин
(«Булдозерчи куни»); Ўзбекистонда эса Н.Эшонқул («Муолажа»), У.Ҳамдам
(«Ҳайкаллар ороли»), Р.Раҳмат («Адашбой») ва бошқа адибларнинг келажакка
изчил назар солиш руҳидаги ҳикоялари майдонга келди.

Бундай хаѐлий ҳикоялар тараққиѐтнинг муаммолари ҳақида кенг фикр

юритувчи хаѐлий роман (В.Войнович «Москва 2042», Э.Лимонов «316, «В»
пункти» ва бошқалар) ҳамда замоннинг муҳим масалалари ѐки яқин
келажакдаги воқеаларга боғлаган ҳолда ѐки ўтмишга мурожаат қилган шаклда
умумлаштиришга қаратилган хаѐлий қиссалар (В.Пелевин «Омон Ра»,
А.Курчаткин «Экстремистнинг кундалиги» ва ҳ.к.)дан фарқли равишда бирор

мантиққа мос келмайдиган эпизод атрофида воқеаларни мужассамлаштиришга

қаратилган. Асарнинг метасюжети, универсал лейтмотивини қочиш, эпидемия,
тартибсизлик ва бемаънилик асосига қуриш ташкил этади. Бундай ҳикояларда
«муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлигининг бир неча шаклдаги муносабатлари

17

тақдим этилади. Муаллиф-ровий гоҳ қаҳрамонга жуда яқинлашади, гоҳ «кичик

одам»нинг ҳаѐт бемаънилигидаги бузилган фикрини кўриш имконини яратиш
мақсадида ундан узоқлашади. Аукториал ҳикоя қилиш, аниқлик киритиш ва
қавсга олинган изоҳлар, қаҳрамонларнинг ички ҳолати тасвири «ортдан»
кузатиш, «бирга» кузатиш, ички ва ташқи фокуснинг торайиши тарзида тақдим
қилинади.

«Муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлиги тузилишидаги типологик ўхшашлик

В.Бабенконинг «Қизил майдондаги ўйинлар» ҳикояси ва ўзбек ҳикоянависи
Н.Эшонқулнинг «Муолажа» асарларида кўринади. В.Бабенко каби Н.Эшонқул
ҳам асарда муаллиф иштирокидан воз кечиб хроника ѐзувчи йигитнинг
қайдлари шаклидаги дискрет монологни танлайди. Ва сўнгги жумладагина –
«...соатлар тўхтаган, куннинг қайси вақти эканлигини аниқлаш имкони йўқ,
енгилмас шаҳарнинг пайпаслагичлари сайѐра бўйлаб ѐйилгани ҳақида
ҳушхабар келтирган чопарлар каби бизнинг изларимиз ва даволанаѐтган
беморларнинг умидсиз инграши каби оѐқ остидаги баргларнинг ғичирлаши» –
«муаллиф» В.Бабенко «муаллифи» каби олдинги планга чиқади.

1

Агар «Қизил

майдондаги ўйинлар» ҳикоясида «бошқалар»ни жазолаш оммавий эрмак
тарзида тасвирланган бўлса, «Муолажа»да эса «профессор-шифокор»нинг
юқумли касаллик билан курашишда «таъсирли» усулни («савалаш») қўллаши

инсонийлик

ҳаракати

сифатида

ифодаланган.

Шундай

бўлса-да,

«саваловчилар»нинг ваҳшийлиги, қон, тирик гўшт, «касаллар»нинг илтижолари
одатий ҳодиса сифатида қабул қилинади (Шуни қайд этиш керакки,


background image

В.Бабенкода қон, жароҳатлар, қичқириқ ва нолалар, ўлим – оммавий ўйинга хос
бўлган ҳодиса сифатида берилган).

Икки ҳикояда ҳам «муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлигидаги асосий

вазифани ровий бажаради. Унинг ўзи кундалик воқеалар тасвирини чизади:
«Қизил майдондаги ўйинлар»да – қизиқиш, завқ-шавқ, «Муолажа»да –
профессорга мафтункорлик ва унга бўлган ишонч. Ровийнинг бу каби типи
муаллифларга қўрқиш – шахсни йўқ қилишга қаратилган золимона
ҳукмронликнинг умумлашма образини яратиш имконини беради.

Мазкур ҳикояларда қўлланилган киноя ва мантиқсизлик (алогизм)

усуллари фақатгина абсурд дунѐни тасвирлаш воситаси эмас, балки муаллиф,
ровий ва қаҳрамон орасидаги ўзаро боғланишни жой-жойига қўйиш тактикаси
ҳамдир. «Нуқтаи назар» (Б.Успенский) субъектив ва объектив характерга эга.
Чунки киноя ва мантиқсизлик, оз-оздан бўлса-да, муаллиф позициясини очиб
боради. Икки тарафлама қараш яратилади – бир тарафдан, эркин фикрловчи
шахсни йўқ қилиш айни «эзгулик» ва бошқа тарафдан – бу «эзгулик» ўзида
нимани ифодалаши назарда тутилади. Таъкидлаш керакки, антиутопияга хос
бўлган тамойил (шахсият устидан зўравонликка қарши исѐн) бузилмоқда,
муаллифлар бошқа йўл тополмайди, манзара, кўриниш йўқ. Айни мана шу
ҳолатда постсовет даври жамиятида ижтимоий-маданий бўҳрон намоѐн бўлади.

1

Эшонкул Н. Муолажа. Ҳикоя. [Электронн манба]. – URL:http://www.kutubxona.com/Nazar_Eshonqul.

_Muolaga_(hikoya)_/_Kiril

18

В.Маканин «Иероглиф» ва «У ерда жуфтлик бор эди... » ҳикояларида

ровийни жонлантиради. Бу янги шаклланаѐтган жамият ҳақидаги тасаввурни
шакллантириш имконини беради. Муаллифнинг қараши ѐшларга («У ерда
жуфтлик бор эди») ва янги жамиятда зиѐлиларнинг ролини аниқлаштиришга
қаратилган. Муаллиф позициясининг эркинлиги, ровийнинг эҳтироссизлиги ўз
муносабатини билдириш масаласига қаратилмаган, балки ѐшлар онгида
шаклланаѐтган ўзгариш ѐки содир бўлаѐтган тарихий жараѐнларнинг
даврийлиги ѐки келажак олдидаги қўрқинч ва омманинг «ҳайвоний» кўрқуви
ўртасида

мувозанат

сақлаѐтган

зиѐлининг

фожиали

ҳолатини

гавдалантиришдир. Н.Эшонқул «Ажр» ҳикоясида «мозаика» усулидан
постсовет даври ўзбек зиѐлисининг умумлашма образини яратишда
фойдаланган. В.Маканин «Сюр» ҳикоясида барча нарсага қодир фантастик
образ – сюрни, «Иероглиф»да эса «рақсга тушаѐтган митти иероглиф одам»ни
яратган бўлса, Н.Эшонқул бу икки нуқтаи назарни бирлаштиради: елкасида
чолни кўтариб (виждон) абадий кезиб юрадиган одам (падаркуш). Таъкидлаш
жоизки, бу асарлар деярли бир вақтда, ХХ асрнинг 90-йилларида яратилганлиги
ва бунга ҳикоя жанридаги типологик ўхшашлик ҳам далолат беради. Бу
асарларда «муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлиги шундай тузилганки, асосий урғу
қаҳрамонга қаратилган бўлса-да, муаллифнинг зоҳирий «жимлиги» акс товуш
берувчи скрипка ролини ўйнайди. Шундай тарзда иккитарафлама кўриш


background image

эффекти яратилади ва бу ҳодиса совет даврини бирѐқлама идрок қилишнигина
эмас, ифода ва баѐннинг субъектив-объектив шакли ҳам мавжудлигини
таъкидлашга имкон яратади.

Айрим ҳикояларда (М.Веллер «Номсиз шуҳрат») «муаллиф-ровий

қаҳрамон» учлигининг ноанъанавий ўзаро боғланиши кузатилади. Муаллиф
икки турли намоѐн бўлади: бир тарафдан у турли «қиѐфалар»га бўлиниб кетса,
иккинчи тарафдан – субъектив нуқтаи назар билдираѐтган контраст образлар
тизимини гавдалантиради.

Р.Раҳматнинг «Адашбой» ҳикоясида шахс ва жамият конфликти якка

шахс ва оломон муносабати тавсифи орқали амалга оширилган. Ҳикоянинг
биқиқ муҳитида антиутопия элементларини қўллаш муаллифга «инсон ва
жамият» муаммосини маънавий-психологик соҳага олиб ўтишга имкон берган.
Озодлик ва зулм кураши бош қаҳрамон қалбида жамланган. Р.Раҳмат ўз бадиий
фаразларини айни кураш натижаси билан боғлайди. У.Ҳамдам изланишлари
бироз бошқа йўналишда ривожланади. «Ҳайкаллар ороли» ҳикоясида
Қуръондаги дунѐ яралиши сюжетидан истифода қилар экан, у вақтга
тааллуқсиз, ундан ташқари моҳиятга эга бўлган умумий муаммоларга мурожаат
қилади. Таъкидлаш керакки, ҳикояда характерлар, исмлар йўқ. Улар – қабила
қисмлари, бундан ортиқ нарса эмас (шу ерда асрнинг Л.Петрушевскаянинг
«Янги Робинзонлар» ҳикояси билан ўхшашликни айтиб ўтиш жоиз). Ёзувчига
орол аҳлини амалда йўқ қилаѐтган «шуҳратталаблик ва нафсоният»
касаллигининг хатарини кўрсатиш муҳим.

Хулоса тарзда айтадиган бўлсак, рус ва ўзбек ҳикоясида замонавий

воқеликнинг муҳим муаммолари ҳамда инсон ва жамият истиқболини тафаккур
қилишда антиутопия элеменларига фаол мурожаат қилиш кузатилади.

19

Воқеаларнинг «бўсаға» эпизодлари атрофида жамланиши ижтимоий тузумнинг
салбий жиҳатларини очиб бериш билан бир қаторда замондош инсон қалбидаги
деформация, ўзгаришлар бўҳронини нишонга олди.

Ҳикояларда ижтимоий фаразлардан ташқари замонавий инсоннинг

маънавиятига катта эътибор қаратилган. Айни мана шу жиҳат кичик насрда бир
қатор фалсафий муаммолар (тоталитар дунѐқарашдан озод бўлиш, шахс
эркинлиги, инсон ва давлат, инсонлараро тенглик ва ҳ.к.)нинг шаклланишига
хизмат қилди.

Иккинчи бобнинг «Тоталитар тизимнинг парчаланишидаги танглик,

урушлар акс садосининг ҳикоядаги тасвири ва муаллиф, ровий ва қаҳрамон
ҳолати» деб номланган иккинчи фасли тарихий ўтмишга бўлган янгича
муносабат, ХХ асрда халқ тақдири, «ватан» ва «маҳаллий» урушлар
муаммоларини ўзида акс эттирган ҳикоялар таҳлилига бағишланган. В.Маканин
«Кавказ асири» ва Ш.Холмирзаев «Йиғи» ҳикояларида тарих ва маданиятни
кузатиш билан мушоҳада орқали ҳақиқатни англаш ва умумийликдан
шахсийликка қараб борган бўлсалар, 1990-2000-йиллар бошларида ижод қилган
А.Бабченко, А.Карасев, З.Прилепин, С.Тютюнник, Г.Садуллаев каби «янги
ҳарбий наср» вакиллари рус адабиѐтида шахсий тажрибаларига таянган ҳолда


background image

ўзларининг «ҳаѐт ҳақидаги билимлари»ни ҳикоя жанрига татбиқ қилдилар.
Уларнинг асарлари ҳаққонийлиги ва фактографик жиҳатдан бойлиги билан
ажралиб туради.

Бундай асарларда муаллиф қўллаган усул бу – уруш воқеаларини қандай

содир бўлган бўлса шундайлигича тасвирлаш, фактографиклик, натуралистик
элементлар, публицистика кабилардир. Бу эса ўз навбатида, «муаллиф-ровий
қаҳрамон»нинг ўзига хос ўзаро муносабатини акс эттиришга олиб келди.
Муаллиф билан қаҳрамон ўртасидаги масофа жуда қисқалиги кузатилади. Бу
«биринчи шахс номидан» ҳикоя қилиш шаклида намоѐн бўлади. Шундай бўлса
да, ҳикоянинг бошланиши биринчи шахснинг кўплик шаклида ѐзилган. Бу эса
ўз навбатида, ижтимоий аҳволга қарам, давлат сиѐсати асири («ижтимоий
детерминик қаҳрамон») бўлган замонавий аскар образини яратишда
умумлаштирувчи функцияни бажаради. «Мен» ва «биз» баъзан бир, умумий
товушга бирикиб кетса, баъзан уруш ҳаѐтидан қисқа ва узуқ-юлуқ воқеаларни
ҳикоя қилувчи бир қанча товушларга бўлиниб кетади. Ровий ҳикоячи-мухбир ва
шу билан бир вақтнинг ўзида воқеа-ҳодисанинг ғайриихтиѐрий субъекти
сифатида уруш мавзусида фикр юритади. Бу усул уруш ҳодисаларининг кўплаб
тасвири, воқеа, муаммо ва турли жиҳатларни умумий яхлит шаклга келтириш,
шунингдек, тасвирланаѐтган ҳодисанинг максимал даражада ишончлилик
даражасини ошириш имконини беради. Ҳозирги замон феълидан фойдаланиш
эса ўқувчини воқеага кириб бориши, бевосита унинг иштирокчисига
айланишига имкон яратади. Баъзан ўзига хос «муаллиф-қаҳрамон» схемаси
шаклига ўтган «муаллиф-ровий-қаҳрамон» корреляцияси содир бўлади

1

.

1

А.Карасевнинг «Чечен ҳикоялари», З.Прилепиннинг «Сержант», «Қон томир», «Олти сигарета» ҳикояларига

хос.

20

Агар маҳаллий ички урушлар ҳақидаги ҳикоялар инсоннинг «жароҳат

тажрибаси»ни шахсан татиб кўрган ва унга «маънавий» жазо олганлик пафоси
билан суғорилган бўлса, Иккинчи жаҳон уруши ва урушдан кейинги ҳаѐт
ҳақидаги замонавий ҳикоялар «замона охири» каби тасаввур уйғотади

1

.

В.Маканин «Кўчманчи ғоз»да аукториал ровий нуқтаи назаридан ҳамда
муаллифга максимал даражада яқин бўлган образ – Виталия Гордеевна
қарашларидан фойдаланган бўлса, М.Али «Нон» ҳикоясида ровийлик
позициясини яратишда «икки ролли» ѐндашишни қўллайди.

Муаллиф позициясининг ҳар хил ҳолатида ҳикояларни «муаллиф-ровий

қаҳрамон» муносабати нуқтаи назаридан қараш бу учлик тузилиши
типологиясини аниқлаш имконини беради: Л.Костюков ХХ асрдаги Россия
тақдирини баѐн қилишда кўплаб «қиѐфа»га эга ровий шахсини қўллайди;
Д.Галковский ва Г.Давидовлар эса «воқеалар»ни бир-бирига боғловчи сифатида
«мулоҳаза ҳақида мулоҳаза» усулидан фойдаланади; А.Иличевский ва
Н.Эшонқул «сюжетдан ташқари» бўлган ровийни асар иштирокчиси даражасига
кўтаради; Ў.Ҳошимов «ташқаридан кузатувчи» ролини танлайди; О.Ёқубов,


background image

Ш.Холмирзаев учун эса бир умумий марказга эгалик қилиш тенденцияси,
«мен»дан фойдаланиш ѐки баѐн қилиш модели, «ҳикоядаги ҳикоя» усулини
қўллаш, шунингдек, воқеаларни ҳозирги замонда тасвирлаш, ровий
вазифаларини ўзгартириш хос.

О.Ёқубовнинг «Музқаймоқ»

2

ҳикояси ўтган асрнинг энг даҳшатли даври –

Сталин қатағонига бағишланган. «Муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлиги шакли
автобиографик характерга эга. Бунда муаллиф образини яратишдаги етакчи
усул сифатида «ҳар ерда ҳозир» ва «шоҳид»га ўзгартириш, алмаштириш
тамойили хизмат қилган. «Ҳар ерда ҳозир» ровий бўлаѐтган ҳодисаларга
объектив баҳо беради, «шоҳид» эса субъектив идрок қилишни ифода этади.
Ҳикоя қилишнинг биринчи шахсга оид шакли сюжетли ровий ва муаллифнинг
фикр юритиш интенцияларини сюжет ривожининг яширин механизмига
айлантириш орқали муаллиф образини тизиш имконини яратади. Ровий ҳикояда
медитация ва ўзи билан ўзи олиб борган диалогларда ўзлигини очиб берадиган
«автобиоргафик» қаҳрамон вазифасини бажаради. О.Ёқубов ўзининг ѐшлиги
ҳақидаги ҳикояни отаси, онаси, «халқ душмани» болаларига бўлган ноҳақ
мунсабатлардан иборат парчалардан тузади. Ҳикоя сюжетнинг жўшқинлиги
ҳисобига эмас, муаллиф таъкидларининг кулгили ҳолатга ўтиши, баъзан очиқ
фош қилишгача ўзгариб бориши орқали ривожланади.

Шундай қилиб, таъкидлаш жоизки, тарихни қайта тафаккур қилиш, ХХ

асрда халқ тақдири, «ватан» ва «маҳаллий» урушларга бағишланган ҳикояларда
«муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлигини яратишда типологик қонуниятлар
ажралиб туради. Шунингдек, ушбу учликни тизишнинг уч тури кузатилади:
объектив, объектив-субъектив, субъективлашган.

1

В.Астафьевнинг «Қўчманчи ғоз», Л.Костюковнинг «Верховский ва ўғил», Д.Галковскийнинг «Мавлуд ҳикояси

№2», А.Иличевскийнинг «Чумчуқ», Г.Давидовнинг «Қора чигирткалардан қандай халос бўлиш мумкин»,
А.Кудашевнинг «Қизил ҳокимият», М.Алининг «Нон» ҳикоялари.

2

Река души моей. Сб. современных узбекских рассказов (составитель и переводчик С.Камилова). – Т.: Адиб,

2013. С. 13-32.

21

Иккинчи бобнинг «Қишлоқ турмуш тарзидаги бўҳрон драматизми ҳикоя

кўзгусида ва муаллиф, ровий ҳамда қаҳрамон ҳолати» деб номланган учинчи
фаслда муаллифлик мавқеининг аниқлиги билан ажралиб турадиган қишлоқ
ҳақидаги кичик насрий асарлар таҳлилга тортилган

1

. Бу каби ҳикояларда

«муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлигининг марказида турган муаллиф образи
муҳим рол ўйнайди. Муаллиф ўзининг мушоҳадалари сабабли ѐки улкан
маънавий тажрибага эга шахс ѐки турмушнинг анъанавий қадриятларига жавоб
изловчи ва таҳлил қилувчи, ўз руҳий ҳолати ҳақида ўйлайдиган шахс сифатида
гавдаланади.

В.Распутиннинг «Аѐллар суҳбати» билан замонавий ўзбек ѐзувчиси

Б.Нуриддиновнинг «Ота ва ўғил» ҳикоясининг таҳлили жараѐнида икки
асардаги типологик ўхшашликни кўриш мумкин. «Ота ва ўғил» ҳикояси
В.Распутиннинг асари каби «муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлиги призмасида
тўғридан-тўғри муаллифнинг умумлашган баҳосини ифода этади. Бу ўринда


background image

муаллиф қарашларини ифодаловчиси бўлган Распутиннинг Натальяси билан
Нуриддиновнинг Отаси ўртасидаги параллеллик очиқ кўринади. Ровий Ота
билан Ўғилнинг суҳбатига диққатни жалб этиш орқали фон ролини ҳам
ўйнайди. Бош қаҳрамонлар сифатида персонажларнинг турлича танлангани
(В.Распутинда – аѐллар, Б.Нуриддиновда – эркаклар) нафқат миллий адабиѐт
анъаналари, балки муаллифлар дунѐқарашларидаги фарқлилик билан ҳам
белгиланади. Маълумки, В.Распутин учун халқ донишмандлиги ахлоқини
гавдалантирувчилар қари аѐллардир. Распутин кампирларининг феноменини
англаш учун юқоридаги фикр калит вазифасини ўтайди. Б.Нуриддинов Шарқ
анъаналарига таянган ҳолда Отада маърифатли донишманд, ақл соҳиби,
ҳаѐтнинг барча қийинчиликларидан инсонни олиб ўтувчи муаллим сифатида
кўради. Наталья бувининг Набирага «негизларни» бериши, Отанинг Набирага
мардлик, куч, масъулият ва олийжаноблик рамзи сифатида «анор новдасидан
ясалган от»ни ҳадя этиши тасодифий эмас. В.Распутиннинг Натальяси аѐл
борлиғининг асоси ва унинг Ердаги вазифасини тушунтираѐтган бўлса,
Б.Нуриддинов Отасининг насиҳати миллий анъаналарни авлоддан авлодга
ўтишини англатади.

Қишлоқ мавзуси яшашнинг умумий макони, барча инсонлар учун азиз

бўлган ва уларни «ягона қардошлик»да (Н.Федоров)

2

бирлаштирувчи ғояни

ривожлантирган ҳолда Уй-хонадон аҳли мавзуси билан чатишиб кетади. Бундай
асарлар сирасига В.Распутиннинг «Изба», «Ўша ернинг ичига», Б.Екимовнинг
«Охириги хата», «Қабристонда», Ў.Ҳошимовнинг «Қишлоқ аѐлининг бир
куни», Э.Аъзамовнинг «Рамазон олмалари», С.Сиѐевнинг

«Хотиралар»

ҳикояларини киритиш мумкин.

Рус

адабиѐтидаги «йўқолиб бораѐтган ахлоқийлик» муаммоси

муаллифлар тасаввурида ўлиб бораѐтган қишлоқ ғояси билан мос келади.
Қишлоқ эса ахлоқий инсоннинг макони, манзили бўлиши мумкин бўлган

1

Рус адабиѐтидаги В.Распутин, Б.Екимов, Н.Ключарева, О.Славникова ва бошқаларнинг ҳикоялари; ўзбек

адабиѐтида Ш.Холмирзаев, Ў.Ҳошимов, Қ.Кенжа, Н.Қобул, Э.Аъзамов, Ҳ.Султон ҳикоялари.

2

Бундай асарларга

В.Распутиннинг «Изба», «Ўша ернинг ичига», Б.Екимовнинг «Охириги хата», «Қабристонда» ҳикояларини
мисол қилиш мумкин.

22

биргина умумий бир «Уй»дир. Ҳикоялардаги муаллифлар қарашлари, айрим

ҳолларни ҳисобга олмаганда (В.Распутиннинг «Изба»ида бўшаб қолган уйда
қайта тирилишга умид берувчи «қандайдир метафизик руҳ» яшайди),
умидсизлик билан йўғирилган.

Фикримизча, қишлоқ насри ривожида Б.Екимовнинг «Фетисич»

1

ҳикояси

муҳим аҳамият касб этади. Муаллиф “қишлоқ” насрига оид анъанавий
«муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлигини сақлаган ҳолда уларга нисбатан урғуни
янгича талқин қилади. Бу янги қаҳрамон танловида намоѐн бўлади. Бу вақтга
қадар “ижобий” қаҳрамон сифатида ўз ери учун масъулият ҳиссини сезадиган,
аждодлар анъаналарини давом эттирувчи, табиат билан уйғунликда яшовчи ва
турмушнинг доимий ҳаракатда бўлишини кўрсатиб берувчи ѐши катта инсон
бўлган бўлса, юқоридаги асарнинг қаҳрамони сифатида 9 ѐшли Яков


background image

гавдаланади. Бола учун эса виждонлилик, ишонч ва ўз манфаатларидан воз
кечган ҳолда бошқаларга ғамхўрлик қилиш – бу инсон қалбга хос одатий
ҳолатдир.

Замонавий ўзбек носирлари ҳам патриархал-аграр турмуш тарзи

мавзусини ишламоқдалар. Лекин рус «қишлоқ насри»дан фарқли равишда
ўзбек адабиѐти ҳозирча «қишлоққа хос бўлган» ахлоқийлик моделини тақдим
қилганича

йўқ.

Шу

маънода

Х.Дўстмуҳаммаднинг

«Қичқириқ»,

А.Йўлдошевнинг

«Алвидо,

гўзаллик»,

С.Ўнарнинг

«Ака-укалар»,

«Тегирмончининг ўғли» ва С.Вафонинг «Ёвузлик куйи» ҳикоялари алоҳида
қизиқиш уйғотади. Бу асарларда рус ҳикояларидан фарқли тарзда бўшаб қолган
ва яроқсиз ҳолга келган қишлоқ ҳаѐтининг тасвири йўқ. Шундай бўлса-да,
ўзбек носирларини рус муаллифлари билан бирлаштириб турган ҳолат – бу
қишлоқлик замонавий инсон онгида содир бўлган ўзгаришларни тасвирлашга,
қаҳрамонларнинг ахлоқий жиҳатларини алоҳида олган ҳолда унинг
истиқболдаги ривожини кўрсатишга бўлган ҳаракатдир. Агар қишлоқ ҳақидаги
замонавий рус ҳикояларида «муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлиги турли
даражадаги объективлик шаклидан экзистенционал далилланган адабий
мантиққа оғиб бораѐтган субъективлик сари ҳаракати билан характерланса,
қишлоқ ҳаѐтига оид ўзбек ҳикоялари, одатда, баҳолаш, эмоционал, ахлоқий этик
пландаги категориялар билан боғлиқ объектив-субъектив шаклда ѐзилган.

Хуршид Дўстмуҳаммаднинг «Қичқириқ»

2

ҳикоясида «муаллиф-ровий

қаҳрамон» учлиги, асосан, табиат манзарасидаги инсонга бўлган муаллиф
қараши билан белгиланади. Вақтнинг кенг тушунчаси нафақат инсон
тақдирининг тизимли баѐни ѐрдамида, балки Инсон ва Табиатнинг ўзига хос
қайта бирлашуви орқали яратилади.

А.Йўлдошевнинг «Алвидо, гўзаллик»

3

ҳикоясида қишлоқ аҳолисининг ахлоқий

жиҳати ўзгача талқин этилган. Мазкур ҳикояда «муаллиф-ровий қаҳрамон»

учлиги ровийлик полифонияси ва муқояса қилиш йўли билан тасвирни

кучайтириш усулига қурилган. Гўзаллик ва нафосат одатдаги разил ва

1

Б.Екимов «Фетисыч». Рассказ // Новый мир. 1996, №2.

2

Река души моей. Сб. современных узбекских рассказов (составитель и переводчик С. Камилова). - Т.: Адиб,

2013. С. 102-115.

3

Ўша ерда. – С. 167-174.

23

қабиҳ дунѐга, романтиклик – ерга қапишиб кетган ҳаѐтга, мулойимлик ва

нозиклик – қўполлик ва беандишаликка қарши қўйилган. Ҳикоя қилишнинг
полифонияси қиѐфасиз муаллиф-ровийнинг ва тамоман муайян қаҳрамон
ҳикоячининг мавжудлиги билан эришилади. Қиѐфасиз ровий аѐл тақдири
мавзусидаги мушоҳадаларда эркакларнинг қиѐфасизланиб бораѐтгани ҳақидаги
«оломон фикри»нинг қўрқинчли роли тўғрисидаги мулоҳазаларда ўзини намоѐн
қилади. А.Йўлдошев замонавий қишлоқ аҳлидаги ахлоқий таназзулни ҳис
туйғудан ақл, мулоҳазани устун қўйган ҳолда вазминлик билан таъкидласа,
Собир Ўнар маънавий жиҳатни очиб беришда енгил ва қувноқ юмордан
фойдаланади. Унинг «Ака-ука», «Тегирмончининг ўғли» ҳикояларидаги


background image

қаҳрамонлари – ҳаѐтга содда қараш билан яшайдиган оддий қишлоқ одамлари.
Лекин муаллиф қишлоқ аҳолиси устидан эмас, уларнинг бутун ҳаѐтларини
турмушдаги

тартибсизликлар билан курашга мажбур қилувчи тор

фикрлашларидан кулади. «Ака-ука» ҳикоясида ҳикоячиликнинг монолог шакли
кутилмаган можаронинг кулгули қурбонига айланган ҳикоя қилувчини
тавсифловчи восита сифатида кўринади. «Тегирмончининг ўғли» ҳикоясида эса
муаллиф ҳикоя қилишга атайин аралашмайди ва қаҳрамон-ҳикоячи воқеа

ҳодисаларни ўзининг тор фикрли онгининг қийшиқ призмасидан ўтказган

шаклда сўзлайди. Бу билан қадриятларнинг бутунлай ўзгартирилган эффекти
яратилади. Бош қаҳрамон Мардибойнинг ахлоқи ва ўз йўлидан қайтмаслиги
тинч ҳаѐтга ҳалал берувчи эскилик сарқити сифатида қабул қилинади.

Хулоса қиладиган бўлсак, қишлоқ ҳаѐти ҳақидаги рус ва ўзбек ҳикоясида

«муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлигида муаллифнинг очиқ мавқеига урғу
берилган. Шу билан бир қаторда, ҳиқоя қилишнинг объектив шаклидан
объектив-субъективликка мойиллик кузатилади.

«Ҳозирги рус ва ўзбек ҳикоясида муаллиф «мен»и тасвиридаги

типологик ўхшашлик/фарқлилик»

деб номланган учинчи боб уч фаслни ўз

ичига олади. Бу бобда «муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлиги тамоман бошқача
талқин қилинган ҳикоялар қатлами таҳлил қилинган. Ҳикоя бошланишининг уч
таркибий қисми бир нуқтада кесишади ва муаллиф бир вақтнинг ўзида ҳам
ҳикоя қилувчи ва бадиий асарнинг иштирок этувчи персонажи сифатида
гавдаланади. Бунда ровийнинг муаллиф билан ѐки қисман ѐки тўлиқ тарзда мос
келиши кузатилади. Бундай ҳикояларда ҳикоя қилиш тасвир объектига боғлиқ
бўлмаган ҳолда биринчи шахс тарафидан амалга оширилади ва субъектив
характер аҳамиятига эга бўлади. Биз уларни муаммо-мавзуий таснифидан келиб
чиқмасдан тақдим этилган муаллифлик типининг у ѐки бу хусусиятига мувофиқ
кўриб чиқиш мантиғига тўғри келади, деган қарорга келдик. Бу қарорга
мувофиқ, биз тарафимиздан замонавий рус ва ўзбек ҳикояларида автор
«мен»ининг интроверт, ювенал-ретроспектив ва лирик турда тақдим этилган
типлари таснифи ишлаб чиқилди.

Учинчи фаслнинг «Ҳозирги ҳикояларда муаллиф «мен»ининг интроверт

тури» деб номланган биринчи фаслида кичик насрнинг муайян қатламидаги
муаллиф дунѐқарашининг интроверт турининг асосий белгиси, М.Ремизова
таъкидлаганидек, «интроверт турғунлик, руҳий сиқилиш (депрессия)» ва

24

«ундаги энг асосий нарса – психологик автопортретнинг яратилиши»дир

1

. Фаол

ҳаракат ва ишга қодир шахс сифатидаги типик қаҳрамон ўрнини одамови,
ўзининг шахсий кечинмалари ва «кичик фожиалари»га ўралашиб қолган, фақат
ўзини тушунишга ҳаракат қиладиган, ўз туйғу ва кечинмаларига қулоқ
соладиган муаллиф-шахс эгаллайди. Унинг ўзи ҳақидаги монологи – бадиий
асар яратишнинг энг асосий усулидир. «Паришонхотир характер»,
шахсиятсизлик, шахссизлаштириш, лоқайдлик, ѐлғизлик, саргардонлик,
сустлик – муаллиф «мен»ининг интроверт турини таснифлаб берувчи


background image

белгилардир. Бундай бадиий асарларда сюжет, одатда, суст, кучсиз сюжет
чизиғига эга, муайян кульминацион нуқталардан маҳрум бўлади

2

.

Фаслда рус ва ўзбек ҳикояларидаги муаллиф интроверт «мен»ини амалга

оширишдаги типологик ўхшашлик/фарқлилик келтириб ўтилган. И.Клехнинг
«Полесье кўппаклари» ҳикоясига мавзу жиҳатдан яқин бўлган ўзбек носири
У.Ҳамдамнинг «Кўнглимдаги дарѐ» ҳикоясида дарѐ абадийлик, мангу ҳаѐт
рамзи сифатида гавдаланади, бош қаҳрамоннинг олдиндан белгиланган
тақдирини бузиб ташлайди. Муаллифнинг «мен»и персонаж номидан ҳикоя
қилувчининг ҳис-туйғулари ва мушоҳадалари тизими орқали осонгина
англашилади. Клехнинг «Озод қилинган қул»идан фарқли тарзда Ҳамдамнинг
қаҳрамони воқеликка мослашишга ҳаракат қилади. Муаллиф ишлар рўйхати,
машина ва «тўғри» одамнинг бир қатор мажбуриятлари каби зарурий тарздаги
атрибутларга эга, гарчи дарѐга нисбатан қандайдир ҳақиқий, чинакам нарсага
бўлган кучли оғриқли севги соҳиби бўлган доим банд замондошига хос
дунѐқараши орқали ўзининг alter ego эмоционал ҳолатини беради.

С.Вафо «Бутан тоғи» ҳикоясида Ю.Горюхиннинг «Август Мебиуснинг

канцелярия елими» ҳикоясидаги каби ѐлғизлик моҳиятини очиб беришга, ички
ва ташқи дунѐнинг узилган алоқаларини тиклашга ҳаракат қилади. Ҳикоя
қаҳрамони бўлган аѐл муаллифнинг alter ego си (муқобил мени) сифатида бу
дунѐга ўзининг бегоналигини сезади. Асарни жуда кўп тафсилотлар, майда
деталлар билан тўлдириб юборган Ю.Горюхиндан фарқли равишда С.Вафо
яримишора, тагматн ва шарқона метафорани қўллаган ҳолда луғавий
материални жуда кам ишлатади. Мазкур ҳикоялардаги бош қаҳрамонларни
ўзлари учун бегона бўлган дунѐда ўзликни йўқотиш бирлаштириб туради.
Горюхин қаҳрамони севабилмаслик ва уни қандай изҳор қилишни билмасликдан
азоб чекса, С.Вафо қаҳрамони учун эса севги – бу оғриқ ва қийноқ, у ўзининг
бегоналиги сабаб рад этилган. Ҳикояларда рамзий образларнинг иккиланиши
ҳам бир-бирига ўхшаш (Ю.Горюхинда доира – ҳам «ҳаѐт доираси», ҳам
ўзлигида ўралашиб қолиш; Бутан тоғи – ҳам онг, шуур, ички кураш рамзи (тоғ
ўт ва ернинг бирлашуви), ҳам қаҳрамоннинг бегоналиги рамзи (Бутан тоғи
бирдан қишлоқ четида пайдо бўлади ва қаҳрамон ўзини

1

Ремизова М. Только текст. Постсоветская проза и ее отражение в литературной критике. - М., 2007. - С.17.

2

Муаллиф «мен»ининг биринчи тури рус адиблари И.Клехнинг «Полесье кўппаклари», Ю.Горюхиннинг «Август

Мебиуснинг канцелярия елими», Головановнинг «Бу хонадонлар», Б.Евсеевнинг «Овоза» ҳикояларида,
шунингдек, ўзбек ѐзувчилари У.Ҳамдамнинг «Кўнглимдаги дарѐ», Р.Раҳматнинг «Миямнинг ичида», С.Вафонинг
«Бутан тоғи», Б.Нуриддиновнинг «У дунѐлик сотиб олувчи» ҳикояларида кўпроқ акс этган.

25

айнан у билан тенглаштиради). Шундай қилиб, бу ҳиқояларда ўз қобиғига, ўз

кечинмаларига ўралиб қолган, соғиниш, қўмсаш ва ғамгинликни ҳис қилувчи
психологик автопортретлар яратилган. Бу эса муаллиф «мен»ининг интроверт
турини яратишдаги принциплардан биридир.

Бу фаслда муаллиф «мен»ининг интроверт турига эга таҳлил қилинган

ҳикояларни маънавий ожизлик ва унга кўникиш даражасини фаҳмловчи
инсоннинг субъектив мушоҳадаларга мойиллиги бирлаштириб туради.


background image

Учиничи бобнинг «Ҳозирги ҳикояларда муаллиф «мен»ининг ювенал

ретроспектив ифодаси» деб номланган иккинчи фаслида реал воқеликни қабул
қилмаслик, ундан шахсий кечинмалар гирдобига чекиниш бир қатор
муаллифларни болалик ѐки «йўқотилган жаннат», ѐки ѐлғизлик биѐбони, ѐки
доимий қўрқув макони сифатида қабул қилинадиган болалик хотираларига
мурожаат қилишга мажбур бўлгани таъкидланади. Баъзан ўз руҳий ҳолати
ҳақида фикр юритиш болалик ҳиссиѐтидан устун келади. Муаллиф «мен»ининг
бу тури биз тарафимиздан ювенал-ретроспектив (лотинчада juwenalis – ѐш,
балоғатга етмаган) сифатида белгиланди.

Муаллифлар бугунги одамлардан ўзларини олиб қочиш эвазига бола ва

ўспиринлик даврларини хотирлаш ва бу орқали шахсиятини шакллантирган
манбаларни топишга, келажак умиди билан яшашга ѐки ўзларини ўраб турган
дунѐни болаларча идрок қилиш орқали янгилашга, ѐки ҳаѐтларидаги
нотекисликларни четлаб ўтишга, ѐки ўзлигини билмаслиги, тушунмаслиги

сабабларини топишга ҳаракат қилмоқда. Болалик ѐзувчиларнинг бугунги
«мен»и учун ўлчов вазифасини ўтамоқда. Бундай ѐзувчилар учун ўзи билан ўзи
зўрама-зўраки суҳбат қилиш, ўзлигини топишга уриниш, ўкиниш ўзини ва ўз
даврини англаш усули бўлиши мумкин

1

.

Масалан, С.Солоухнинг «Метаморфозалар» ҳикоясида болалик – бу

«йўқотилган жаннат»дир. Болалик дунѐси алоҳида товушларга, бўѐқларга,
ҳиссиѐтларга майдалаб ташланган кўринишларида тасвирнинг мустақил
предметига

айланади.

Мазкур ҳикояга нисбатан образли-ассоциатив

ўхшашликни ўзбек ѐзувчиси Муҳаммад Шарифнинг «Кулдиргич» ҳикоясида
топиш мумкин. Икки асар муаллифлари дунѐга бола кўзи билан қарайдилар.
Аммо рус ҳикоясида бола дунѐқараши ҳидлар, товушлар, бўѐқлар орқали
берилган бўлса, «Кулдиргич» ҳикоясида касаллик бироз чекинган вақтлардаги
ҳаѐтнинг кичик лаҳзалари призмаси орқали тасвирланган. М.Шариф С.Солоух
каби бахтли онларнинг ассоциатив қаторини тузади: «ҳол – юздаги
кулдиргичлар – ўйин – шамол» ва касалликнинг кучайиш даврига хос: «чумоли
– чумоли шер – ожизлик – дард – кома». Ўзбек ҳикоясида, яна шуни таъкидлаш
жоизки, баѐн тарзи муаллифнинг кўпўлчамли идрокига асосланган. Бу
кўпўлчамлилик Бойбўта ва Кулдиргич ўртасидаги диалог воситасида амалга
оширилади. Бунда муаллифнинг «мен»и ҳар бир боланинг мулоҳазасидан ҳосил
бўлади.

1

С.Солоухнинг «Метаморфозалар», «Ёруғлик», О

.

Зайончковскийнинг «Дўстликдан кейинги севги»,

И.Полянскаянинг «Дазмолча ва музқаймоқ», И.Султоннинг «Балиқ», Е.Шкловскийнинг «Кўча» ҳикояларида.

26

Муаллиф «мен»ининг ювенал-ретроспектив турига хос бўлган ҳикоялар

аниқ сюжет линиясига эга эмас, уларда муайян ечим йўқ. Фақат тавсиф ва
кузатиш бор. Лекин бу кузатишлар лирик характерга эга эмас, балки ҳали
бошдан кечирилмаган, етишиб бўлмайдиган нарсаларни қидиришдир. Кўз
ўнгимизда оғриқли ўзгариш – болалик ҳолатидан катталикка, ѐқимсиз дунѐга


background image

ўтишни бошдан кечираѐтган муаллифнинг психологик ретропортрети. Бир
қатор рус ва ўзбек ҳикояларида типологик ўхшашликларни кузатиш мумкин

1

анъанавий конфликт; шаҳвоний истакни енгиш; катта ѐшдаги инсонга хос
зарурий ва англанган танловдир.

Хулоса қилиб айтганда, юқорида номи тилга олинган муаллифлар

ҳикояларини ҳам мумтоз анъаналарни қайта англаш (болалик дунѐси -
ахлоқнинг ҳукмрон ғояси), ҳам шахснинг ички таназзулини белгиловчи
замонавий даврнинг ноаниқлилигини ҳис этишга асосланган болаликка оид
хотираларнинг ўзига хос талқин қилинганлиги бирлаштириб туради.

Учинчи бобнинг учинчи фаслида биз томонимиздан белгиланган

«Ҳозирги рус ва ўзбек ҳикояларида муаллиф «мен»ининг лирик тури» таҳлил
қилинган. Бу номланиш анъаналари замонавий ҳикояда у ѐки бу даражада
ўзгариб бораѐтган ХХ аср 60-80-йиллари «муаллифлик насри, кўпчилик
танқидчиларнинг фикрича

2

, лирик насрнинг бир тури ҳисобланиши билан

белгиланади. Кичик насрнинг бир қатор замонавий асарларида муаллиф
ровийнинг шахсий дунѐқараши призмаси орқали ижтимоий ҳарактердаги

муаммоларнинг умумлашган ички дунѐсига эътибор қаратилган лирик шуури
билан боғлиқ лирик негизнинг устунлиги кузатилади.

Бадиий асарнинг сюжет ташкил қилувчи маркази сифатида турли

ҳиссиѐтлар, ўхшатмалар, хотиралар, кузатиш ва мушоҳадалардан тизилган
кечинмалар оқими ўртага чиқади. Муаллиф «мен»ининг лирик турига эга
замонавий ҳикояларнинг асосий хусусиятлари – бу ассоциатив мушоҳада,
алогизм, эмоция ва кайфиятнинг бирдан алмашинуви, хронотопик
кўпрежалиликдир

3

.

Муаллиф «мен»ига эга замонавий ҳикоялар учун субъектив эмоционал

ачиниш ҳиссини уйғотишдан дунѐни индивидуал-фалсафий англашнинг у ѐки
бу мавжудлик кўринишига ўтиши характерлидир. Д.Гуцко мавжудликнинг
ҳақиқийлик лаҳзасини лирик-экзистенциал кечинма орқали қайд этган бўлса,
И.Абузаров эса «саноқ боши»ни «суст мушоҳада қилиш»да, дзен каби фикр
равшанлашувида кўради. Бундан ташқари, яна шуни таъкидлаш керакки,
муаллиф «мен»ига эга замоанвий ҳикояларда дунѐни лирик-фалсафий
ўзлаштиришга бўлган интилишдан ташқари инсон руҳиятининг чуқур

1

З.Прилепин «Гуноҳ» – Х.Султонов «Узоқ «Артек» хотиралари»; С.Василенко «Тиканли сим ортидаги шаҳар» –

У. Рўзиев «Тонгда қайтган каптарлар», И.Полянская «Дазмолча ва музқаймоқ» – И.Султон «Балиқ» ва бошқ.

2

Батафсил маълумот учун, қаранг: Н.Иванова Точка зрения. О прозе последних лет. – М.: Сов. писатель. – 1988.;

Хализев В.Е. Теория литературы. – М.: Высш. шк., 2005; Теория литературных жанров / М.Н.Дарвин, Д.М.
Магомедова, Н.Д. Тамарченко, В. И. Тюпа. – М.: Издательский центр «Академия», 2001.

3

М.Тарковскийнинг

«Музлатилган вақт», М.Вишневецкаянинг «Т. И. Н. (боғ тажрибаси) », Д.Гуцконинг «Кузги одам»,
Д.Бавильскийнинг «Соялар ўйинидан азоб чекувчи», И.Абузяровнинг «Почта», Ю.Горюхиннинг «Балоғат ѐшига
ўтиш», И.Султоннинг «Сувдаги коса», «Шамолли кеча», С.Вафонинг «Ёвузлик куйи», У.Ҳамдамнинг «Бир пиѐла
сув», «Тош ѐки ѐвузликнинг дунѐга келиши», Н.Эшонқулнинг «Баҳовуддиннинг ити» ҳикоялари.

27

қатламларини тадқиқ этишга бўлган қизиқиш кузатилмоқда (В.Маканиннинг

«Ноадекват», Ю.Горюхиннинг «Балоғатга ўтиш даври» ҳикоялари). Муаллиф
«мен»ига эга замоанвий ўзбек ҳикояларида кичик рус насри билан бир қатор


background image

умумий ва фарқлилик жиҳатларни кўриш мумкин. Икки адабиѐтдаги бундай
бадиий асарлар учун умумий қонуният сифатида субъктив қабул қилиш ва
воқеликнинг тасвири деб ҳисоблаш мумкин. Рус ҳикоянавислари ҳам, ўзбек
носирлари ҳам ўз асарларида бошидан кечирганларини акс эттирмоқдалар,
уларни замондошининг ички дунѐси қизиқтиради, улар очиқликка ва нафақат
ўзларининг юракдаги фикрлари, балки замонавий жамиятнинг ахлоқий
меъѐрлар ҳақидаги тасаввурларини очиқ ифода қилишга интиладилар. Шуни
қайд этиш керакки, замонавий ўзбек ҳикояларида лирик асос устунлик
даражсидаги ҳукмрон ғояга айланиб бормоқда. Муалиф «мен»ига эга замонавий
ўзбек ҳикояларида ватанпарварлик энг асосий мавзулардан бирига айланиб
бормоқда. Рус ѐзувчилари бу мавзуни тарихий ўтмишга боғлаган ҳолда акс
эттирадилар. Уларда ватанга муҳаббат воқеликнинг салбий томонларини
аниқлаб кўрсатишда, улар ҳақидаги аччиқ фикрлари орқали намоѐн бўлади.
Ўзбек ѐзувчилари эса шарқий аъаналарни давом эттириш ва уларни бир қадар
замонавийлаштириш орқали мавзуни очиб берадилар. Ўзбек адиблари ХХ
асрнинг 60-80-йиллари лирик ҳикояларга хос бўлган дидактика, насиҳатгўйлик
ва ўз ватанини очиқ куйлашдан воз кечган ҳолда ватанга бўлган шахсий ҳиссий
муносабатлари таҳлилига, унга бўлган муносабатларни аниқлаштиришга, ватан
улар учун нимани англатади ва улар ватан учун қандай аҳамиятга эгалигини
тушунишга ҳаракат қилмоқдалар. Шу маънода И.Султоннинг «Сувдаги коса»,
«Қўрқинч», «Шамолли кеча»

1

ҳикоялари қизиқарлидир. И.Султон учун инсон –

бу борлиқнинг, коинотнинг ўзи бўлса, Н.Эшонқул учун эса инсон – оламнинг
кичик бир бўлаги, холос. Коинот билан маънавий, энергетик ва ҳатто жисмоний
даражадаги алоқани машаққат билан қидириб топиш «Баҳовуддиннинг
ити»

2

ҳикояси асосида ѐтади. Тасаввуф фалсафаси ва оташпарастлик

таълимотининг қайта тафаккур қилиш орқали муаллиф моддийликка бор
эътиборини қаратган ва ердаги ўзининг ҳақиқий мақсади, тақдирини унутган
замонавий инсоннинг ҳислари, фикрлари, кечинмаларини синчковлик билан акс
эттиради.

«Ҳозирги рус ва ўзбек ҳикояларида бадиий шакл ҳосил қилувчи

тенденциялар»

деб номланувчи тўртинчи бобда муаллифлик ҳолати таҳлили ва

олдинги бобларда замонавий рус ва ўзбек ҳикояларида муаллиф тақдим
қилаѐтган шуурнинг сифат жиҳатидан ўзгариб боришининг тадқиқи ҳикоя
жанридаги ўзгаришлар мазмун даражасида бўлганлигини кўрсатди. Бадиий
адабиѐтнинг мазмуний жиҳатларида содир бўлган ўзгариш шаклнинг
ўзгаришига (ѐки аксинча) ҳам олиб келади

3

. ХХ аср охири – XXI аср бошлари –

жанрга оид шакл ўзгаришларининг пайдо бўлиши, мумтоз жанрлар «коди»нинг

1

Река души моей. Сб. современных узбекских рассказов (составитель и переводчик С.Камилова). – Т.: Адиб,

2011. - С. 244 - 268.

2

Река души моей. Сб. современных узбекских рассказов. - С. 137-150.

3

Есин А.Б. Принципы и приемы анализа литературного произведения. Учебное пособие. – М.: Флинта, Наука,

2002. – С. 27.

28

ўзгариши, шаклий белгиларнинг янгиланиш даври. «Муаллиф-ровий-қаҳрамон»


background image

учлигининг ўзгариши ва муаллиф «мен»и даражаларининг хилма-хиллиги
ҳикоянинг ҳам мазмун, ҳам шакл жиҳатидан фаол ўзгаришини белгилаб берди.
Шакл ҳосил қилувчи бадиий компонентлар мазкур бобнинг таҳлил объекти
бўлди.

Тўртинчи бобнинг «ХХ аср охири – XXI аср бошлари ҳикояларида

жанрлар трансформацияси» деб номланган биринчи фаслда ҳикоянинг жанрга
оид ўзгаришлари таҳлилга тортилган. Ҳикоя «ўтиш даврининг муҳим шакли»
(Н.Лейдерман) сифатида ўзининг ўзгарувчанлиги ва ҳаракатчанлиги боис
чегаравий жанрга хос ўзгаришларга имкон берган ҳолда шакл даражасидаги
ўзгаришларга кўпроқ мойил. Жанрнинг ҳаракати, асосан, икки йўналишда
амалга оширилади: чегараларни кенгайтириш, бошқа жанрлар билан аралашув
йўли, ѐки семантик майдоннинг торайиши, соддалашуви – бу минималлашиш
йўлидир. Ҳикоядаги ўзгариш жараѐни жанрнинг сюжет, материални қамраб
олиш усули, ифода услуби ва якунлашнинг композицион тамойили каби
структурал бирликлар даражасида амалга ошади. Бу замонавий ѐзувчилар
ҳикоянинг чекланган матн майдонида турмушнинг майдалашган, мозаик ва
маълум нуқтага қаратилган жабҳаларида тасвирлаш орқали бир неча сюжет
линиялари ўрнини тўлдирадиган ўзига хос «сиқиш» техникасида кўринади. Бир
қатор асарлар таҳлили жараѐнида роман, ҳикоят, антиутопия, мениппеи,
фельетон, очерк, Поэзонаср терминининг пайдо бўлишига асос бўлган поэтик
асарлар, шунингдек, драматик дискурс усуллари белгиларининг бузилиши каби
хусусиятлар аниқланди.

«Ҳозирги рус ва ўзбек ҳикояларида шакл ҳосил қилувчи деталнинг роли»

деб номланган иккинчи фаслда тасвир воситаларининг таҳлили жараѐнида
турли муаммо-мавзуий соҳага эга ҳикояларда «муаллиф-ровий-қаҳрамон»
учлиги ракурсида таҳлил қилинган бадиий детал замонавий инсоннинг
экзистенционал бўҳронини очиб бериши ва муаллиф мушоҳадасининг асосий
бўғинларидан бирига айланиши аниқланган. Детал-рамзлар, эмоционал
рангдор, тавсифловчи, натуралистик, ҳиссий деталлар муаллифга матндаги
зарур маънони очиб беришга, воқеликни моҳиятини очиш ва уни баҳолашга
ѐрдам беради.

«Ҳозирги ҳикояда муаллиф «мен»и призмасида бадиий детал» деб

номланган учинчи фаслда баѐн тарзининг субъктивлашган шаклига эга
замонавий ҳикояларда муаллифлар «ўзи билан ўзи ўртасидаги диалог»ни
ифодалашда муаллиф «мен»ининг (интроверт тур – дистим туридаги
психологик деталлар, ювенал-ретроспектив тур

эмотив тавсифга эга

психологик деталлар, лирик тур – эмоционал-бўѐқдор, ҳаяжонни ифодаловчи
деталлар) муайян турини очиб берувчи психологик деталларга, шунингдек,
ассоциатив, кузатувчан, метафорик хусусиятга эга психологик деталларга ҳамда
психологик функцияга эга пейзаж деталларига мурожаат қилишлари кўрсатиб
берилган. Замонавий рус ва ўзбек ҳикоясида шакл ҳосил қилувчи детал
ролининг муаллиф «мен»и призмасидаги таҳлили замонавий ҳикоя ривожи
жараѐнида борлиқнинг энг муҳим, кульминацион, таърифлашга муҳтож


background image

29

лаҳзаларини қайд этиш шакллари типологияси ўзаро боғланганлигини

кўрсатиш имконини берди.

ХУЛОСА

1. Россия ва Ўзбекистонда ҳикоя жанрининг ривожланиш контексти ХХ

аср охири – ХХI бошлари адабий жараѐнида содир бўлган ҳодисаларга боғлиқ
бўлиб, унда бадиий экспериментлар, апробациялар, бадиий-адабий тизимнинг
барча бўғинларида эстетик йўналишнинг ўзгариши кабилар учун ижодий
майдон шаклида кўринади. Фикрлар, усуллар, шакллар плюрализми фонида
реал воқелик тафаккури жараѐни турли адабий амалиѐтлар, баъзан бир-бирига
зид усул, техника ва манипуляцияларнинг қоришмаси орқали амалга
оширилиши охир-оқибатда замонавий ҳикоя характерини аниқлаб берди.

2. Бугунги кунда рус ва ўзбек адабиѐти ўзларининг айрим умумий

кўрсаткичларида бир-бирига мувофиқ келади ва тараққиѐтнинг биз схематик
тарзда белгиланган «парокандалик – иқлим – майдон» сифатидаги умумий
босқичларидан ўтиб бормоқда. Шу билан бирга, ўзбек ва рус адабиѐтнинг ҳар
бири ўзига хос хусусиятларга ҳам эга бўлиб, хусусан, ХХ аср охири – ХХI аср
бошлари ўзбек адабиѐти тараққиѐтида концептуал аҳамиятга эга бўлган уч
даврни ажратиб кўрсатиш мумкин: ўтиш (1985 – 1990), қайта йўналиш –
таҳлилий (1991 – 2000), вернанди (ўтмиш, келажак ва ҳозирги замон синтези)
даври (2001 йилдан ҳозирга қадар).

3. Адабий тажрибаларнинг бир марталик ва турли йўналишда

мавжудлиги бадиий тизим ва тагтизимлар таркибий қисмларининг, энг
асосийси жанрнинг жуда мураккаб, баъзан ўзаро алоқа ва ўзаро таъсирининг
қарама-қаршилигига олиб келди ва бу жараѐнда ҳикояга алоҳида рол
ажратилди.

4. Замонавий ҳикоянинг долзарблиги унинг замон руҳи билан

ҳамоҳанглиги, инсон ва давр моҳиятини аниқловчи энг асосий қарама
қаршиликни кўриш компетенцияси билан белгиланади. Ҳикоя жанри замонавий
алғов-далғов, баъзан абсурд дунѐда муаллиф ҳақиқийлик лаҳзаси деб
ҳисоблаган воқеа-ҳодисани қайд этиш қобилиятига эга. Мухтасарлик, кичик
шакл, (баъзан) турмушнинг микропарчасига бор эътиборни қаратиши ана шу
ҳақиқийлиқ нуқтасига чиқиш имконини беради.

5. Замонавий адабиѐтнинг муаммо-мавзуий майдонини, ХХ аср 60-80-

йиллари насри эстетик йўналишлари экстраполяцияси вариантларини ўзида акс
эттирувчи асарларнинг «муаллиф-ровий-қаҳрамон» учлиги призмасидаги
таҳлили ҳикоянинг объективлик ѐзув усулидан синтетик қоришиқлик
(объектив-субъектив) томон ва ундан ҳикоя қилишнинг субъектив моделига
қараб ҳаракатланиши кузатилади. Ҳикоячиликнинг субъектив моделида биз
интровертир, ювенал-ретроспектив ва лирик деб белгилайдиган муаллифнинг
«мен»ининг уч турини ажратиб кўрсатиш мумкин. Биринчи навбатда, муаллиф


background image

ҳикоя қилиш предмети ва воситаларини олдингига қараганда кўпроқ даражада
танлаш имконига эга бўлади. Бўҳрон, танглик одатий ҳол сифатида қабул
қилинадиган вақтда замонавий воқеликни ўзлаштиришда замонавий ҳикоя кўп

30

ҳолларда адабиѐтнинг экзистенциал далилланган мантиғига мойил бўлади.

Бугунги кунда ҳикоя – кўпинча, муаллиф ѐки қандайдир бошқа «мен»нинг
оғзаки изи бўлиши мумкин.

6. Ровийликни ташкил этишга доир изланишлар турлича бўлган

вақтларда шундай тажрибалар юзага чиқадики, уларда шакл мазмундан
ажралиб қолади ѐки аксинча, яъни анъана нуқтаи назаридан улар муаммовий
жиҳатдан бир-бирига қиѐсан қўйилган бўлади. Натижада ҳикоя мазмуни
ҳажмидаги роман яратиш ва қисса ѐки роман ҳажмидаги ҳикоя ѐзиш мумкин
бўлиб қолади. Насрий асар назмга айланади ва поэзопроза феномени вужудга
келади. Замонавий адабиѐтда «нон финито» амалиѐти кенг тарқалган бўлиб,
бунда ҳикоя, кундалик ѐзув, ижтимоий тармоқдаги фикр чегараси ювилиб,
йўқолиб кетади.

7. Ҳикояда инсон тасвири усуллари кенгайиши кузатилади. Замонавий

адабий амалиѐт таҳлили «шахснинг янгича концепцияси» ўзига хос ракурсда
очиб берилади, деб айтишга имкон беради. Ҳозирги вақтда субъектнинг ва
умуман, субъективлик бир хиллигининг йўқолиши/бўҳрони кузатилмоқда.
Қаҳрамон муаммоси оригинал тарзда ҳал қилинмоқда: асосий вазифа унинг ўз
ўзини идентификация қилиш бўлиб қолмоқда.

8. Ўзига хос дунѐқарашга эга муаллиф категорияси ҳикоянинг жанрга хос

тусини ўзгартириб юборди. Ҳикоя – чатишиш ва минималлашиш – ўзгариш
жараѐнлари ҳисобига ўзида эпик-ҳужжатли, фольклор, лирик, драматик,
публицистик дискурс белгиларини жамлаган. Замонавий ҳикоя композиция
билан ҳам, сюжет билан ҳам тажриба ўтказа олади. Композиция
мураккаблашиб шаклий-кўпқатламли хусусиятга эга бўлади. Сюжет ҳам
жўшқин бўлиб қолиш қаторида мураккаблашади ва контаминация ҳамда сюжет
тафсилотлари эвазига қисмларга ажралган тузилишга эга бўлади.

9. Ҳикоя шакл-мазмун қолипининг етакчи белгиси бўлиб детал

қолаверади. Унинг вазифалари нафақат ХХ аср охири – ХХI аср бошлари
воқелиги, замонавий жамиятнинг тараққиѐт йўлларини тасвирлашда, балки
муаллиф мушоҳадасининг асосий бўғинларидан бирига айланиб, замонавий
инсоннинг экзистенционал таназзулини қайд этиш билан ҳам кенгайиб боради.

10. Детал-рамзлар, эмоционал бўѐқдор деталлар, характерга хос,

натуралистик руҳдаги, ҳиссий ва руҳий деталлар гипермаъновийлик
хусусиятини касб этади. Бу орқали муаллиф фикри ѐки алоҳида «капсула»
хусусият, ѐки суст-нуқсонли, баъзан эса руҳий майиблик йўналиш олади,
матнда муаллифга зарур бўлган маънони очиб беради, воқеликни
концептуаллаштиради ва унга баҳо беради. Руҳий тафсилот муайян бир турдаги
муаллиф «мен»ига эга ҳикояларда кўп қўлланилади. Бу эса муаллиф
дунѐқарашидаги ўзгариш динамикасини кўрсатиб беради: фикр, кечинма ва
эмоционал ҳолатдан имплицит, кузатувчан, ассоциатив дискурсга ўтиш содир


background image

бўлади.

11. Юқорида қайд этилган хусусиятлар замонавий ҳикоя қурилишига у

ѐки бу даражада таъсир ўтказади ва замонавий ҳикоя поэтикаси таҳлил
алгоритми фақат борлиқнинг ҳақиқий белгиси сифатида қабул қилинган муҳим,
кульминацион аҳамиятга эга лаҳзаларни қайд этишда қонуниятга айланган

31

белги ва шакллар типологиясини (воситалар, усуллар, даражалар) ҳисобга
олган тақдирдагина қурилиши мумкин.


background image

32

НАУЧНЫЙ СОВЕТ ПО ПРИСУЖДЕНИЮ УЧЕНОЙ СТЕПЕНИ


background image

ДОКТОРА НАУК №14.07.2016. FIL.09.01. ПРИ ТАШКЕНТСКОМ

ГОСУДАРСТВЕННОМ ИНСТИТУТЕ ВОСТОКОВЕДЕНИЯ,

УЗБЕКСКОМ ГОСУДАРСТВЕННОМ УНИВЕРСИТЕТЕ МИРОВЫХ

ЯЗЫКОВ, НАЦИОНАЛЬНОМ УНИВЕРСИТЕТЕ УЗБЕКИСТАНА

НАЦИОНАЛЬНЫЙ УНИВЕРСИТЕТ УЗБЕКИСТАНА

КАМИЛОВА САОДАТ ЭРГАШЕВНА

РАЗВИТИЕ ПОЭТИКИ ЖАНРА РАССКАЗА В РУССКОЙ И

УЗБЕКСКОЙ ЛИТЕРАТУРЕ КОНЦА ХХ - НАЧАЛА XXI ВЕКА

10.00.06 - Сравнительное литературоведение, сопоставительное

языкознание, переводоведение

(филологические науки)

АВТОРЕФЕРАТ ДОКТОРСКОЙ ДИССЕРТАЦИИ

Ташкент - 2016 год

33


background image

Тема докторской диссертации зарегистрирована в Высшей аттестационной

комиссии при Кабинете Министров Республики Узбекистан за 31.03.2016/В2016. Fil 92

Докторская диссертация выполнена в Национальном университете Узбекистана имени Мирзо

Улугбека.

Автореферат диссертации на трех языках (узбекский, русский и английский) размещен на веб

странице Научного совета (www.tashgiv.uz) и Информационно-образовательном портале «Ziyonet»
(www.ziyonet.uz)

Официальные оппоненты: Пардаева Зулфия Жураевна

доктор филологических наук

Ермолин Евгений Анатольевич

доктор педагогических наук, профессор

(ЯГПУ, Россия)

Каримов Баходир Нурметович

доктор филологических наук, профессор

Ведущая организация: Ферганский государственный университет

Защита состоится «___» ______________20___ года в ____ часов на заседании Научного совета

по присуждению ученой степени доктора наук 14.07.2016.Fil.09.01 при Ташкентском
государственном институте востоковедения, Узбекском государственном университете мировых
языков, Национальном университете Узбекистана по адресу: 100047, г. Ташкент, Мирабадский район,
улица Шахризабс, 16. Тел: (+998971) 233-45-21; факс (+99871) 233-52-24; e-mail: shark_ilmiy@mail.ru.

С докторской диссертацией можно ознакомиться в информационно-ресурсном центре

Ташкентского государственного института востоковедения (зарегистрирована за №___) Адрес:100047,
г. Ташкент, Мирабадский район, улица Шахризабс, 16. Тел: (+99871)233-45-21.

Автореферат диссертации разослан «___» ______________ 20___ года

(протокол рассылки за № ______ от «___» ______________ 20___года)

А.М.Маннонов

председатель Научного совета по присуждению

ученой степени доктора наук, д.филол. н., профессор

К.Ш.Омонов

ученый секретарь Научного совета по присуждению

ученой степени доктора наук, д.филол.н.

Г.Х. Бакиева

председатель научного семинара при Научном

совете по присуждению

ученой степени доктора

наук, д.филол.н., профессор


background image

34

ВВЕДЕНИЕ (аннотация докторской диссертации)

Актуальность и востребованность темы исследования.

Выявление

общих закономерностей мирового литературного процесса и национальной
специфики конкретных литератур на современном этапе в условиях их
взаимодействия на уровне развития поэтики жанра является одной из
фундаментальных задач мировой компаративистики. Необходимость научного
анализа эволюции современного рассказа в узбекской и русской литературах как
жанра, отражающего общие закономерности развития литературы и состояние
культуры, обусловлена стремлением постижения логики движения мировой
литературы.

«Основная задача заключается не только в обучении молодого поколения

знаниям, но и, прежде всего, в воспитании юношей и девушек гармонично
развитыми личностями, умеющими трезво оценивать происходящие в мире
события и явления, живущими с чувством преданности родной земле, своей
стране, достойными такого высокого звания, как гражданин независимого
Узбекистана»

1

. Поэтому объективный анализ развития современных литератур

Узбекистана и других народов, составляющих мировую литературу и культуру, а
также вопрос специфики жанровой парадигмы литературного процесса конца
ХХ – начала ХХI веков обусловливает приоритетность обращения к данной
теме, учитывая ее значимость в процессе формирования национального
самосознания.

Современная литература и в Узбекистане, и России развивается в

ситуации перманентной неопределенности и плюрализма идей, кризиса
иерархий, «общества риска», что ведет к трансформации средств
повествования, размыванию границ литературных явлений и релятивизации
литературоведческих понятий, обновлению форм, стилей, жанров. Жанр
становится сегодня экспериментальной литературной площадкой, где
реализуются полярные концепции человека и мира, где воплощаются авторские
эстетические новации и маркируется смена идеологических и этических
координат. Сегодня ведущую роль в русской и узбекской литературах играют
повествовательные жанры. Нетрудно заметить, что

рассказов, как и

произведений других малых жанров, намного больше, чем

крупных

произведений

2

. Фрагментарность, тезисность (а это один из главных признаков

рассказа) становится спецификой реальной действительности конца ХХ –
начала ХХI вв., которая не складывается очевидными связями в больших
эпических жанрах. И только рассказ смог зафиксировать общие контуры
современной жизни, идеи, «зерно» характера, так как именно в его


background image

1

Каримов И. Поздравление Президента Республики Узбекистан. Учителям и наставникам, 30.09.2015. - Пресс

служба Президента Республики Узбекистан. - [Электронный ресурс]. - URL: http://www.press
service.uz/ru/news/5186/ (дата обращения: 16.02.2016).

2

Материалы докладов на ежегодных отчетных семинарах отдела современной прозы Союза писателей

Узбекистана (в 2012 году в различных литературных изданиях было опубликовано 52 рассказа, а в 2013 году их
количество увеличилось до двухсот шестидесяти семи). См.: Янги авлод овози (беседа)// Шарқ юлдузи. – 2013,
№1-5; Литературная премия имени Юрия Казакова (лучший рассказ года) (Ежегодное количество участников
конкурса колеблется от 100 до 300). – www. magazines. russ. Ru/ project/kazak/

35

компетенции работать с таким осколочным, эскизным материалом. Некоторые

выводы относительно рассказа стали уже аксиоматическими, что позволяет
брать их как данность. На повестке дня остается проблема выявления наиболее
существенных аспектов жанровой эволюции малой прозы, как в русской, так и
узбекской литературе.

Данное диссертационное исследование в определенной степени служит

реализации задач, поставленных в Постановлении Президента Республики
Узбекистан ПП-451 от 25 августа 2006 года «О повышении эффективности
пропаганды национальной идеи и духовно-просветительской работы», Указе
УП-1271 от 27 января 2010 года «О Государственной программе «Баркамол
авлод йили», Указе УП-4797 от 13 мая 2016 года «Об организации
Ташкентского государственного университета узбекского языка и литературы
имени Алишера Навои» и других нормативно-правовых документах,
касающихся данной деятельности.

Соответствие исследования приоритетным направлениям развития

науки и технологий республики.

Данное диссертационное исследование

выполнено в соответствии с приоритетным направлением развития науки и
технологий республики I. «Духовно-нравственное и культурное развитие
демократического и правового общества, формирование инновационной
экономики».

Обзор международных научных исследований по теме диссертации

1

.

Научные исследования, направленные на изучение категории жанра, поэтики
малой прозы и ее эволюции, современного литературного процесса
осуществляются в ведущих научных центрах и высших образовательных
учреждениях мира: University of Cambridge, University of Harvard (США),
University of Edinburg (Шотландия), Linnéuniversitetet (Швеция), Московский
государственный университет, Ярославский государственный педагогический
университет (Россия), Белорусский государственный университет (Беларусь),
Казахский национальный университет (Казахстан), Национальный университет
Узбекистана, Ташкентский государственный университет узбекского языка и
литературы (Узбекистан).

В результате проведенных в мире исследований получен ряд научных

результатов, в частности: обоснована тенденция синтеза литературоведческих и
лингвистических подходов к изучению современной литературы в связи с
трансформацией представлений о жанре в науке о литературе (University of
Cambridge); на основе теории симулякров Жана Бодрийяра, деконструкции Жака
Деррида, «археологии знания» Мишеля Фуко выявлена специфика


background image

поэтики современной малой прозы в шведской литературе (Linnéuniversitetet);

разработаны способы перволичных повествований в современной прозе
(University of Edinburg); раскрыты «закономерности и антизакономерности» в
литературе, доказана роль традиционной реалистической прозы и разрушение
традиций (Московский государственный университет); разработаны

1

Обзор международных научных исследований по теме диссертации сделан на основе: www. cam.ac.uk,

www.fas.harvard.edu, www.ed.ac.uk, www. lnu.se, www.msu.ru, www.urfu.ru, www.asu.edu.ru, www.yspu.org,
www.chuvsu.ru, www.bsu.by, www.kaznpu.kz, www.nuu.uz и других источников.

36

нарративные подходы в целом спектре узловых проблем литературоведения:

теория

целостности,

образности,

многоуровневости

произведений;

теоретически обоснована методология целостного эстетического анализа
современных произведений (Белорусский государственный университет);
описана теоретическая классификация художественных деталей с учетом всех
противоречий и с опорой на изучение форм и способов проявления детали в
малой прозе и раскрытием их полифункциональности в индивидуально

авторских стилях (Казахский национальный университет); разработаны

аспекты взаимодействия европейской и восточной литератур на современном
этапе (Национальный университет Узбекистана); cистематизирована поэтика
модернизма в современной узбекской прозе (Ташкентский государственный
университет узбекского языка и литературы).

В настоящее время в мировом литературоведении ведутся исследования,

в частности, по разработке механизмов взаимодействия традиционной и новой
эстетики на разных уровнях поэтики современной литературы; изучаются и
описываются происходящие в прозе конца XX века формотворческие процессы
и их стилевые проявления; разрабатываются принципы нарративного

конструирования «я» повествователя и «я» персонажа в фикциональном и
нефикциональном тексте и вычленяются критерии самоидентификации
субъекта речи/ субъекта действия; систематизируются теоретические вопросы
жанровой парадигмы рассказа.

Степень изученности проблемы.

Теоретический аспект жанровой

специфики рассказа в России разрабатывался еще в 20-е и 30-е годы ХХ века в
работах И.Виноградова, Б. Эйхенбаума, В. Шкловского, В. Гоффеншефера и др.
С середины ХХ века научная рефлексия продвигалась в сторону вычленения
жанра рассказа из других малых жанров (новеллы, очерка) и его структурно
семантического осмысления (В. Скобелев, Ф. Головенченко), создания
внутривидовой классификации рассказа (А. Метченко, С. Петрова, П.
Выходцев)

1

.

Исследуя рассказ и разрабатывая типологию жанра, ученые в основном

придерживаются хронологического принципа. Так, авторы издания «Русский
рассказ // Очерки истории жанра» выделяют: рассказ первых лет революции (Н.
Грознова, В. Гречнев); рассказ второй половины 20-х годов (В. Бузник, Л.
Ершов, А. Бритиков); рассказ 30-х годов (А. Смородин, А. Иезуитов, Л. Ершов,
А. Бритиков); рассказ военных лет (В. Шошин); рассказ послевоенных лет (В.


background image

Гречнев); рассказ 50-х годов (А. Павловский). Типология

жанровых

разновидностей рассказа второй половины ХХ века разрабатывается

Н.Гуляевым, А. Богдановым, Л. Юдкевич. Они опираются на теоретические

изыскания Г. Поспелова, разграничивающего рассказы на «произведения

1

См.: Теория литературных жанров (под редакцией Н.Д. Тамарченко). – М.: Издательский центр «Академия»,

2011; Борев Ю.Б. Эстетика. Теория литературы: энциклопедический словарь терминов. – М.:ООО «Изд-во АСТ»,
2003; Теория литературы: Роды и жанры. М.: ИМЛИ РАН, 2003; Чернец Л.В. Литературные жанры: проблемы
типологии и поэтики. – М, 1982; Скобелев В.П. Поэтика рассказа. – Воронеж, 1982; Нинов А.А. Современный
рассказ: Из наблюдений над русской прозой (1956-1966). – Л.: Худож. лит., 1969; Огнев А.В. Современный
русский рассказ: 50-70-е годы. – М.: Просвещение, 1978.

37

очеркового (описательно-повествовательного) и новеллистического
(конфликтно-повествовательного) типа»

1

.

В Узбекистане осмысление жанра рассказа происходит в двух

направлениях: анализ общего состояния эпических жанров в определенный
исторический период (Н. Владимирова, М. Султанова, Х. Досмухамедов); с
точки зрения художественного метода и стиля (И. Султан, У.Норматов,
Н.Рахимжонов, Б.Назаров).

В конце ХХ века узбекские литературоведы активно исследуют поэтику

жанров восточной литературы, теория жанра рассказа трактуется в
культурологическом ключе (Х.Болтабоев, Д. Куранов)

2

.

Вопрос о развитии поэтики жанра рассказа конца ХХ – начала ХХI вв. в

русской и узбекской литературе в сравнительном аспекте, несмотря на его
актуальность, оказался вне серьезного историко-литературного комплексного
исследования, хотя существуют работы о жанровой специфике русского
рассказа

3

.

В целом ряде исследований рассказ анализируется в общем контексте

творчества того или иного современного писателя

4

.

Интерес представляют научные исследования по современной русской

прозе

5

, в которых анализируется рассказ в контексте выявления характерных

тенденций и общих проблем развития прозы в целом, однако авторы не
задаются целью разработать целостную картину развития жанра рассказа.
Методология литературной критики и эмпирический анализ наиболее значимых
современных рассказов в призме постулируемых концептуальных моделей
современного литературного процесса представлен в работах Н.Ивановой,
М.Ремизовой, А.Латыниной, Е.Ермолина

6

. Из этого следует, что

1

Литературная

энциклопедия терминов и понятий / Гл. ред. и сост. А.Н. Николюкин. – М.:.НПК «Интелвак», 2001. – С. 318.

2

Владимирова Н.В. Развитие узбекской прозы ХХ века и вопросы художественного перевода. –Т.: Фан, 2011;

Досмухамедов Х.Н. Ҳозирги ўзбек ҳикоясида бадиий тафаккурнинг янгилаши (80-йилларнинг иккинчи ярми ва
90-йилларнинг аввалидаги ҳикоялар мисолида): филол. фан номз. дисс. – Т., 1995; Izzat Sulton. Adabiyot nazariasi.
– Uqituvchi: NMIU, 2005; Норматова Ш. Поэтика рассказов А. Каххара (Мастерство повествования, своеобразие
сюжетно-композиционного построения). – Автореф. дисс…канд.филол.наук. – Т., 1990; Назаров Б., Рахимжонов
Н. Ўзбек ҳикоячилигининг жанр хусусиятлари// Адабий турлар ва жанрлар (тарихий ва назариясига оид). 3
томлик. – Т., 1991. – Т.1. Эпос. – Т.: Фан, 1991; Болтабоев Х. Наср ва услуб. – Т.: Фан, 1992; Адабиѐт
энциклопедияси. – Т.: Mumtoz soʻz, 2015; Куронов Д., Мамажонов З., Шералиева М. Адабиѐтшунослик луғати. –
Т.: Akademnashr, 2010.


background image

3

Сизых О. Поэтика русского рассказа конца ХХ – начала ХХI века. – М. Флинта, 2015.

4

Кудрявцева Р. А. Генезис

и динамика поэтики марийского рассказа в контексте литератур народов Поволжья. – Дис... докт. филол. наук. –
Чебоксары, 2009; Гайфиева Г.Р. Поэтика жанра рассказа в татарской прозе конца ХХ – начала ХХI века. – Дис…
канд. филол. наук. – Казань, 2010; Матыжева А.К. Новелла и рассказ в адыгейской литературе 20-90-х годов ХХ
века. – Автореф… канд. филол. наук. – Майкоп, 2008; Пантелеева Т.Г. Поэтика удмуртского рассказа: автореф.
дис. ... канд. филол. наук / Т.Г. Пантелеева. – Чебоксары, 2006; Владимирова Н.В. Развитие узбекской прозы ХХ
века и вопросы художественного перевода. – Т., 2011 и др.

5

Мокрова М. В. Жанр рассказа в творчестве Б.М.

Екимова: традиции и новаторство. – Дис… канд. филол. наук. – Волгоград, 2003; Ефременков А. С. Особенности
психологического анализа в рассказах В. Маканина 1970- 1990-х годов. – Автореф. дис… канд. филол. наук. –
Тверь, 2006; Вершинина М. А. Автор и герой в прозе В. Маканина 1990-2000-х годов. – Автореф. дис… канд.
филол. наук. – Волгоград 2011; Пушкарь Т. А. Типология и поэтика женской прозы: гендерный аспект: на
материале рассказов Т. Толстой, Л. Петрушевской, Л. Улицкой. – Дис… канд. филол. наук. – Ставрополь, 2007;
Бударина А.Н. Жанр рассказа в творчестве А. Кабакова. – Вестник ТГПУ., 2010, №4 (22). – С. 204-210 и др.

6

Иванова Н. Точка зрения. О прозе последних лет. – М.: Сов. писатель. – 1988; Ремизова М. Только текст.

Постсоветская проза и ее отражение в литературной критике. – М., 2007; Латынина А. Большая антология

38

жанр современного рассказа остался за пределами комплексного научного

анализа.

В узбекском литературоведении многоаспектный анализ поэтики

современного отечественного рассказа также отсутствует. Одной из последних
обстоятельных работ о рассказе является исследование Н.Владимировой

1

, в

котором прослежена общая история формирования и развития этого жанра в
узбекской литературе. Обзору узбекского рассказа второй половины ХХ века
посвящены главы в многотомном издании «История узбекской литературы» и
«Литературные роды и жанры (теория и история)

2

, где прослежена динамика

жанра,

выявлены

основные направления его развития, специфика

воспроизведения объективной реальности в призме осмысления национальных
традиций.

Исследования

узбекских

литературоведов,

посвященные

методологическим, историко-литературным и аналитическим проблемам
жанрового развития прозы

3

во второй половине ХХ века представляют особый

интерес. Узбекский рассказ второй половины ХХ века анализируется в ряде
научных исследований

4

в контексте творчества одного или ряда писателей,

помогая выявить специфику творчества исследуемых прозаиков.

Анализ отдельных современных узбекских рассказов имеется в обзорных

статьях в журналах «Ўзбек тили ва адабиѐти», «Шарқ юлдузи», «Звезда
Востока», «Таффаккур», а также в научных сборниках конференций. Так, в
статьях Р.Рахмата, М. Шералиевой, Ф. Хамраева, Г. Гариповой, О. Хегай, Н.
Ильина анализируются рассказы Х. Султана, Э. Агзамова, Х. Достмухаммада,
У. Хамдама. В них в основном исследуются мифологизм, метафорика и
модернистские тенденции как общие явления современной

узбекской

литературы. Несомненный интерес представляет также вступительная статья Б.
Каримова к «Антологии узбекского рассказа

рассказа. Заметки о премии имени Ю. Казакова//Новый мир, 2012. – №3; Ермолин Е. Медиумы безвременья:
Литература в эпоху постмодерна, или Трансавангард. – М.: Время, 2015.

1

Владимирова Н. В. Развитие жанра рассказа в узбекской литературе. – Дис. … докт. филол. наук. – Т., 1980;

Владимирова Н.В. Развитие узбекской прозы ХХ века и вопросы художественного перевода. – Т., 2011.

2

История


background image

узбекской литературы. – Т.: Изд-во «Фан», 1994; Адабий турлар ва жанрлар (тарихий ва назариясига оид). 3
томлик. – Т., 1991.

3

Мирзаев И. Человеческий фактор и художественное мышление. Основные тенденции развития современной

узбекской прозы. – Т.: Фан, 1990; Шарафиддинов О. Ижодни англаш бахти. – Т.: Шарқ, 2005; Норматов У. Давр
туйғуси. – Т., 1987; Солижонов Й. ХХ асрнинг 80-90-йиллари ўзбек насрида бадиий нутқ поэтикаси: Филолог.
фанлари д-ри…дисс. – Т.: ЎзРФАТАИ, 2002; Досмухамедов Х. Ҳозирги ўзбек ҳикоясида бадиий тафаккурнинг
янгилаши (80-йилларнинг иккинчи ярми ва 90-йилларнинг аввалидаги ҳикоялар мисолида): Филол. фан номз...
дисс. – Т., 1995; Пардаева З. Ҳозирги ўзбек романчилигининг тараққиѐт тамойиллари: Филол. фанлари д
ри…дисс. – Т.: ЎзРФАТАИ, 2003; Йўлдошев Қ. Ениқ сўз. – Т., 2006; Расулов А. Роман поэтикаси талқини. – Т.,
2007; Касымова З.А. Концепция мира человека в призме традиций национальной и мировой литературы. – Т.,
2008 и др.

4

Каримов Н. Особенности развития узбекской литературы ХХ века и идеология национальной независимости. –

Автореф. дис. …докт. филол. наук. – Т., 1993; Болтабоев Х. Наср ва услуб. – Т.: Фан, 1992; Дустмухаммад
Хуршид Йил ҳикоялари: ютуқлар ва изланишлар// Тил ва адабиѐт таълими, 2011, №7. –27-31б.; Шарафутдинова
М. Особенности повествовательной структуры узбекского романа ХХ века в контексте мировой литературы -
Автореф… докт. филол. наук. – Т., 2010; Хегай О. Русская проза рубежа ХХ - ХХI веков: современное состояние
и тенденции развития. – Т., 2012; Сыздыкбаев Н. Художественный неомифологизм в литературе второй
половины ХХ века. – Т., 2012; Гарипова Г. Художественная модель бытия в литературе ХХ века. – Т., 2012.

39

ХХ века»

1

, в которой движение узбекского рассказа в ХХ веке показано через

призму концепции личности их авторов.

Перечисленные исследования, оперирующие огромным фактическим и

теоретико-аналитическим материалом, содержат научные умозаключения о
литературном процессе рубежа веков, поэтике жанра рассказа в частности.
Однако в силу иных авторских целевых установок концептуальная проблема
развития поэтики жанра рассказа конца ХХ – начала ХХI веков и в узбекском
литературоведении осталась за пределами перечисленных исследований.

Связь темы диссертационного исследования с планами научно

исследовательской работы высшего образовательного учреждения, в
котором выполняется диссертация.

Диссертационное исследование тесно

связано с научными изысканиями Национального университета Узбекистана, с
комплексными темами, разрабатываемыми кафедрой мировой литературы:
«Актуальные проблемы современного литературоведения», «Литературный
процесс на рубеже ХХ - ХХI веков» и «Проблемы филологического анализа и
интерпретации текста».

Целью исследования

является выявление феномена рассказа в русской и

узбекской литературах конца ХХ - начала ХХI веков в процессе обоснования
целостной картины развития рассказа в содержательном и формальном
аспектах поэтики жанра.

Задачи исследования

заключаются в следующем

:

охарактеризовать предпосылки эволюции и жанровое своеобразие

рассказа в призме преломления типологических закономерностей развития
литературы и состояния культуры конца ХХ – начала ХХI веков в Узбекистане и
России;

раскрыть специфику статусных взаимоотношений автора, повествователя

и героя как проявление литературно-типологических аналогий/отличий в
современном русском и узбекском рассказе;

проанализировать современные русские и узбекские рассказы,

отражающие проблемно-тематические поля как варианты экстраполяции


background image

эстетических тенденций прозы 60-80-х годов ХХ века в контексте анализа
триады «автор-повествователь-герой»;

выявить специфику авторского «я» и способы его выражения в

современном русском и узбекском рассказе;

разработать классификацию типов авторского «я» в современном русском

и узбекском рассказе, обусловленную эмпирическим материалом; рассмотреть
формообразующие тенденции в современном русском и узбекском рассказе;

проанализировать природу жанровых трансформаций рассказа конца ХХ

- начала ХХI века в русской и узбекской литературах в аспекте диалога с
различными жанровыми матрицами;

исследовать жанрообразующую роль детали в современном русском и

узбекском рассказе, раскрыв особенности функционирования художественной

1

ХХ аср ўзбек ҳикояси антологияси. – Т., 2009.

40

детали в призме авторского «я» и выделив типологию форм фиксации

кульминационных моментов бытия в процессе развития жанра.

Объектом

исследования

являются рассказы русских и узбекских писателей,

опубликованные в периодической печати в последнее десятилетие XX века и
первое десятилетие XXІ века

1

.

Предметом научного исследования

являются эволюция и динамика

контента и поэтики русского и узбекского рассказа конца XX – начала XXI
веков с точки зрения ключевых аспектов поэтики.

Методы исследования.

Методология данного исследования определяется

совокупностью

методов

сравнительно-типологического,

сравнительно-исторического, структурно-семантического анализа, а также
принципов

герменевтики

(истолкования

текстов)

и

приемов

литературоведческого анализа текста.

Научная новизна исследования

заключается в следующем:

систематизирована поэтика современного русского и узбекского рассказа в
призме триады «автор-повествователь-герой», что позволило выделить рассказ
конца ХХ – начала ХХI века как эстетический феномен в современном
литературном процессе Узбекистана и России;

доказано, что субъективистски-открытая позиция по отношению к

реальной действительности приобретает качество ведущего принципа,
организующего художественную целостность современного узбекского и
русского рассказа;

разработана классификация типов авторского «я» в современном рассказе

в соответствии с той или иной спецификой предъявления авторства;
типологически выявлен феномен жанровой трансформации современного
рассказа, а также установлена типология детали по функционально
семантическому признаку в структуре современных рассказов в призме
специфики триады «автор-повествователь-герой» и проблемно-тематических
полей современного литературного процесса;


background image

доказано, что современный узбекский и русский рассказ – явление

специфичное, обусловленное особенностями развития литературного процесса
своей страны и мировой литературы в целом.

Практические результаты исследования

состоят в следующем:

дополнена методологическая база узбекского литературоведения по созданию
полноценной концептуальной модели современного литературного процесса;

1

При выборе произведений для обзорного и подробного аналитического рассмотрения из огромнейшего корпуса

текстов малой прозы мы придерживались, при неизбежной доле субъективизма, определенных принципов
отбора. Для анализа брались рассказы, отличающиеся характерностью жанровой структуры и так или иначе
верифицируемой художественной ценностью, получившие в той или иной степени экспертную оценку и
общественное признание: русские и узбекские рассказы, которые вписываются в главные проблемно

тематические поля малой прозы; русские рассказы, вошедшие в шорт-лист литературной премии имени Юрия

Казакова за лучший рассказ года 2000-2011 годов, а также рассказы 90-х годов, ставшие знаковыми явлениями в
развитии литературы рубежа веков; рассказы узбекских писателей, у которых жанр рассказа является ведущим в
их творчестве и отличается актуальностью содержания и новизной художественной формы (творчество этих
авторов изучено слабо или не явилось объектом изучения).

41

разработана целостная картина движения жанра рассказа рубежа ХХ-ХХI

веков;

расширено представление о поэтике современного русского и узбекского

рассказа;

осуществлены переводы современных узбекских рассказов на русский

язык и опубликованы отдельной антологией «Река души моей» (рассказы
современных узбекских писателей);

выявлено, что сравнительное изучение русского и узбекского рассказа значимо

не только в литературоведческом, но и в культурологическом аспекте и

способствует развитию межнациональных культурных связей и толерантности,

уважительного отношения как к своей, так и к иной культуре;

рекомендовано использование в литературоведении терминов

интровертированный тип авторского «я», ювенально-ретроспективный тип
авторского «я» при анализе малой прозы в русской и узбекской литературах
рубежа ХХ-ХХI веков.

Достоверность полученных результатов

подтверждается применением

подходов, методов и сведений, полученных из научных и художественных
источников, обоснованностью проведенного литературоведческого анализа
узбекских и русских рассказов посредством сравнительно-исторического,
сравнительно-типологического методов, внедрением в практику выводов и
рекомендаций, подтверждением полученных результатов полномочными
структурами.

Научная и практическая значимость результатов исследования.

Научная значимость определяется применением результатов данного
исследования при создании теоретических работ по теории жанра,
теоретической поэтике, литературной компаративистике, истории литературы
рубежа ХХ-ХХI веков, литературной критике; при усовершенствовании
учебников и пособий, в качестве материала для теоретических курсов по


background image

литературоведческим

дисциплинам

в

вузах.

Теоретические

выводы

диссертации послужат источником при исследовании поэтики жанра в
различных национальных литературах.

Практическая значимость результатов исследования заключается в том,

что ими можно воспользоваться при создании компаративистской техники
анализа художественного текста, при совершенствовании имеющихся в
литературоведческих словарях толкований и комментариев, созданию
типологии детали в малой прозе. Кроме этого, сопоставительное изучение
русского и узбекского рассказа существенно и в культурологическом аспекте.
Результаты, полученные в ходе исследования, актуальны для усвоения идеи
национальной независимости и формирования гармонично развитой личности.

Внедрение результатов исследования

. Методические и практические

предложения, разработанные при анализе развития поэтики жанра рассказа в
русской и узбекской литературах конца ХХ – XXI вв.:

использованы при составлении учебника-хрестоматии «Узбекская

литература» (№220-3), где определена методология сравнительного анализа
малой прозы, систематизированы индивидуально-авторские концепции в

42

рассказах современных писателей; доказана эффективность комплексного

анализа современного литературного процесса и современного рассказа в
Узбекистане. В результате содержательный аспект учебника позволил
концептуально отразить идеи национальной независимости;

внедрены в содержание Государственного образовательного стандарта

специальности магистратуры 5А120101 – «Литературоведение (Русская
литература)» по литературоведческим дисциплинам (зарегистрирован 7 августа
2014 под номером O’zDSt 36.12.12:2014 №4810 в государственном агентстве
O’zstandart). Внедренные материалы послужили определению жанра как
литературоведческой категории, жанровой диспозиции начала ХХI века;
доказательству существования новых жанров и жанровых образований в
современной русской литературе, типов авторского «я»; выявлению
особенностей современной литературной компаративистики;

внедрены в содержание Государственного образовательного стандарта

для направления бакалавриата 5120100 – «Филология и обучение языкам
(русский язык)» по введению в литературоведение, современный литературный
процесс, сравнительное литературоведение (зарегистрирован 10 октября 2014
под номером O’zDSt 36.15.50:2014 №5172 в государственном агентстве
O’zstandart).

Внедренные

материалы

способствовали

обучению

литературоведческого анализа современных произведений; выделению видов
жанровых трансформаций в современном рассказе; решению проблемы выбора
современных художественных текстов для сравнительно-типологического
анализа; решению проблемы характеристики эпических жанров в современной
литературе;

внедрена система литературоведческих методов и приемов в

фундаментальный проект №ОТ-Ф8-151 – «Литературная энциклопедия»,


background image

выполненный в Национальном университете Узбекистана – при освещении
теоретических концепций жанра рассказа, а также при характеристике жанра
рассказа как литературоведческой категории в национальных литературах
(справка комитета по координации развития науки и технологий №ФТК-03-
13/662). В результате компаративный метод показал эффективность изучения
современной русской и узбекской литератур в призме развития мирового
литературного процесса.

Апробация результатов исследования.

Результаты исследования

изложены в форме докладов и прошли апробацию на 11 научно-практических
конференциях и семинарах, в том числе на 2 международных: «Мир Востока и
мир Запада в филологическом, историческом и культурологическом аспектах
(Ташкент-Самарканд, 2012), «Вопросы. Ответы. Гипотезы: наука XXI век
(Польша, 2014) и на 9 республиканских научно-практических конференциях:
«Узлуксиз таълим тизимида уқув-ижодий фаолиятни фаоллаштиришнинг
назарий ва амалий асослари» (Ташкент, 2008); Виноградовские чтения в
Узбекистане (Ташкент, 2012, 2014); «Хорижий тилшунослик, адабиѐтшунослик
ва уқитиш услубияти масалалари» (Джизак, 2009); «Текст и контекст»
(Ташкент, 2013); «Ўзбек адабиѐти масалалари» (Ташкент, 2013); «Наука и
искусство» (Ташкент, 2013); «Восток-Запад: аспекты взаимодействия»

43

(Ташкент, 2013, 2014, 2015); «Русский язык и литература в Узбекистане»
(Ташкент, 2013, 2014).

Публикация результатов диссертационного исследования.

По теме

диссертации опубликована 31 научная работа. Из них 1 монография, 20
научных статей и 11 тезисов, в том числе 11 в республиканских и 3 в
зарубежных журналах, рекомендованных Высшей аттестационной комиссией
Республики Узбекистан для публикации основных научных результатов
докторских диссертаций.

Структура и объем диссертации.

Диссертация состоит из введения,

четырех глав, заключения, списка использованной литературы, приложения.
Объем диссертации составляет 262 страницы основного текста.

ОСНОВНОЕ СОДЕРЖАНИЕ ДИССЕРТАЦИИ

Во введении

обосновывается выбор темы диссертации, определяются

актуальность и новизна работы, научно-теоретическая, практическая
значимость работы, определены цель, задачи диссертации, раскрывается
степень разработанности проблемы, дан обзор международных научных
исследований по теме диссертации, определена методология исследования.

В первой главе

«Рассказ в контексте типологических закономерностей

литературного процесса начала XXI века в России и Узбекистане»,

состоящей из четырех параграфов, дана характеристика

современного

литературного процесса в Узбекистане и России, опирающаяся

на

последовательное

рассмотрение

общественно-типологических

и


background image

литературно-типологических факторов, что, в свою очередь, позволило выйти
на теоретическое обобщение жанра рассказа, определение предпосылок
развития жанра рассказа в современной словесности, обосновать характер
малой прозы как преломление общих закономерностей развития литературы и
состояния культуры.

В работе отмечается, что конец ХХ – начало ХХI веков маркированы на

пространстве бывшего тоталитарного государства сложностью общественных
процессов, перестройкой во всех областях жизни. Крах идеологии коммунизма,
распад тоталитарного государства сопровождались борьбой идей, отменой
цензуры и свободой творчества, вместе с тем обнажили кризисное состояние
духа, а демократические и рыночные эксперименты в политико-экономической
и социокультурной сферах обусловили разного рода поиски и эксперименты в
культуре, которые выразились, в частности, в плюрализации культурного
ландшафта,

в

приоритете

индивидуального

над

коллективным,

экспериментального над традиционным.

Все это непосредственно повлияло на литературный процесс рубежа

ХХ-ХХI веков. Диапазон литературы этого периода необычайно широк: здесь и
традиционный социальный, бытовой, психологический реализм с поэтикой
жизнеподобия, и пестрые эксперименты модернизма, использование различных
форм условности, сдвига и кривизны.

44

В первом параграфе первой главы

«

Концепции русской литературы конца

ХХ – начала XXI вв.» проанализированы концепции современного русского
литературного процесса М. Ремизовой, Н. Ивановой, С. Чупринина и Е.
Ермолина

1

, чтобы определить место жанра рассказа в перипетиях

художественных исканий сегодняшнего дня. Результат обзора, позволяет
констатировать, что на сегодняшний день единая, всеми признанная, концепция
современного литературного процесса еще не создана, но можно говорить о
попытках ее создания. В процессе ее построения, на наш взгляд,
просматриваются общие закономерности.

Во втором параграфе первой главы

«

Концептуальная модель узбекской

литературы конца ХХ – начала XXI вв.» проанализированы попытки
истолкования самоорганизации узбекской литературы таких литературоведов
как Й. Салижонов, Х. Каримов, Н. Владимирова, Г. Гарипова

2

. В параграфе

представлена также собственная концепция литературного процесса периода
Независимости в виде хронологической схемы:

1. «Переходный» период (1985-1990). Для данного этапа характерно

использование реалистической манеры письма; изменение восприятия
пространства и времени, повлекшие за собой смену картин мира; интерес к
историческим личностям и переосмысление исторического прошлого;
имманентные поиски в художественном творчестве; отказ от дидактизма.

2. Переориентационно - аналитический период (1991-2000). В этот

период узбекская литература оказалась в ситуации, которая определяется
такими полярными понятиями, как национальная самобытность – глобализация,


background image

эстетическая ценность – рыночная экономика. Это существенным образом
повлияло на картину литературного поля. Узбекские писатели стали искать
новые формы отражения современности, пытаясь философски осмыслить
бытие. Наблюдается выделение литературных на сегменты по эстетическому
принципу и формальным экспериментам:

традиционный реализм,

модернистская практика письма, массовая литература, фантастика и т.д.

3. Период «верданди» (с 2001 г.). Нынешнее состояние литературы

характеризуется синтезом традиций узбекского классического письма,
традиций реализма, модернистских и постмодернистских тенденций.
Литературная ситуация такова, что все процессы и явления, когда-либо
происходившие в истории узбекской литературы, активно воздействуют на
литературное сегодня, а оно, обновляясь с учетом требований сегодняшнего
дня, формирует будущее литературы. Данный период обусловлен

1

Ремизова М. Только текст. Постсоветская проза и ее отражение в литературной критике. – М.: Совпадение,

2007; Иванова Н. Ускользающая современность. Русская литература ХХ – ХХI веков: от «внекомплектной к
постсоветской, а теперь и всемирной»//Вопросы литературы. – 2007. – №3. – С. 30-53; Чупринин С. Нулевые:
годы компромисса// Знамя. – 2009. – №2; Ермолин Е.А. Медиумы безвременья: Литература в эпоху постмодерна,
или Трансавангард. – М.: Время, 2015.

2

Солижонов Йўлдош. XXI аср насри манзалари: мавзу, муаммо ва ечим. // Шарқ Юлдузи, 2011. – №4. – 147- 157

б.; Каримов Х. Бугунги насрнинг хусусияти ва тамойиллари. // Шарқ юлдузи. – 2010, №3. – 142- 149 б.;
Владимирова Н.В. Развитие узбекской прозы ХХ века и вопросы художественного перевода. – Т., 2011; Гарипова
Г. Концептуальные тенденции развития узбекской литературы конца ХХ – начала ХХI веков. – [Электронный
ресурс]. – URL: http://ziyouz.uz/ru/literaturovedenie/49-literaturnaya-kritika/977.

45

следующими факторами: углублением демократических реформ и
формированием гражданского общества в стране, культурной глобализацией,
модернизацией и широким распространением Интернета.

В третьем параграфе первой главы

«

Теоретические основы жанровой

парадигмы рассказа» суммируется теоретический исследовательский опыт
литературоведов о жанре рассказа, выделяются наиболее частотные признаки
малого жанра (принадлежность к эпическому роду, тематика, тип конфликта,
интенсивность художественного мира, субъектная организация произведения,
малый объем произведения, минимальное количество действующих лиц,
нередко адинамичность сюжета, концентрированность

всех средств

выразительности), и на основе бахтинского вывода о диалоге жанров с
меняющейся действительностью представлено наше понимание

жанра

рассказа. Рассказ

это малый эпический жанр, в котором проявляется

тезисно-дискретный тип мышления, отражающий в предельно сжатой форме
тот жизненный материал, который наиболее четко воспроизводит некоторые
грани вечной тематики, всегда демонстрирует противоречие «в одном
мгновении», имеет специфическую субъектную организацию текста, связанную
с характером триады «автор-повествователь-герой» и концентрированностью
всех средств выразительности.

Признаки рассказа позволяют нам сконструировать модельный алгоритм

жанра. Однако каждый период в истории художественной словесности вносит
поправки в этот алгоритм. Это, как мы предполагаем,

обусловлено


background image

социокультурной спецификой эпохи и внутренними

закономерностями

развития литературы.

В четвертом параграфе «Предпосылки развития жанра рассказа, его

обусловленность общими закономерностями развития литературы и состояния
культуры» анализируются современные условия развития жанра рассказа в
русской и узбекской литературах. Обращение к художественной прозе 60-80-х
годов ХХ века обусловлено необходимостью подчеркнуть влияние на поэтику
жанра духовных процессов, в частности, культурных, обусловленных сменой
одного историко-литературного периода другим. Кроме того, в каждый из
предшествующих периодов развития литературы, как правило, закладываются
основы формирования новой ориентации, новых тенденций, которые в будущем
оказываются ключевыми и определяющими. Немаловажно также, что процесс
ротации литературных периодов (в данном случае ротации литературы 60-80-х
годов

на

современный

литературный

процесс)

обусловлен

историко-социальными катаклизмами, которые имели революционный характер
и обусловили основные тематические потоки (деревенская, городская, военная,
фантастическая, историческая, эмигрантская проза), а также лирико
исповедальную направленность текстов того времени.

Вторая глава

«Статус автора, повествователя и героя как

проявление

литературно-типологических

аналогий/отличий

в

современном русском и узбекском рассказе»

состоит из трех параграфов и

раскрывает своеобразие статусных взаимоотношений автора, повествователя

46

и героя в современном рассказе, как варианты экстраполяции основных

тематических потоков прозы предшествующего периода с характеристикой
взаимоотношений категорий автора («как категории, связывающей в
совокупности вопросы поэтики и проблематики, т.е. плана выражения и плана
содержания»), повествователя (как носителя авторского мировосприятия и
способа осмысления/отражения реальной действительности) и героя (как
обладателя определенной ценностной

ориентации). Мы считаем, что

характерные тенденции развития прозы 60- 80-х годов ХХ века, кратко
охарактеризованные в предыдущей главе, были пролонгированы современной
малой прозой и вылились в три вектора:

1)кризис исторической, социокультурной перспективы;

2)драматизм распада тоталитарной системы, эхо больших и малых войн;

3)драматизм угасания деревенского мироуклада.
Эти проблемно-тематические поля рассмотрены в параграфах второй

главы сквозь призму отношений в триаде «автор-повествователь-герой», что
позволило, как мы полагаем, не только показать своеобразие развития жанра, но
и выявить спектр зафиксированных рассказом проблем конца ХХ – начала ХХI
веков, отражающих подлинную картину человеческого бытия данного периода.

В первом параграфе второй главы «Статус автора, повествователя и героя

в современном рассказе в контексте социокультурного кризиса» отмечается, что
советское официальное видение исторической, социокультурной перспективы к


background image

концу века оказалось полностью дискредитировано и ушло в небытие, его не
сменила единая и единственная картина будущего. Образ будущего потерял
определенность. Рассказ в этом контексте выполняет особые функции:

1) он идет от фиксации нового, назревшего, пытаясь предугадать,

предвосхитить линию движения как человека, так и общества; 2) писатели
регистрируют злободневные вопросы современной действительности,
свидетельствующие о неидеальности или даже абсурдности современного
мироустройства: кризис духовности и нравственности, зависимость/избавление
от тоталитарного сознания, деформация общества и обезличивание человека.
Условное будущее является поводом говорить о современности или об очень
близких возможных перспективах, о состоянии человека сегодня.

В рубежные годы ХХ-ХХI вв. в России появляются рассказы с

прогностической функцией Л. Петрушевской («Новые Робинзоны (Хроника ХХ
века)», «Гигиена»), В. Маканина (цикл рассказов «Сюр в Пролетарском
районе»), В. Бабенко («New-Москва», «Игры на Красной площади (монолог
импотента)»), М. Веллера («Карьера в никуда», «Памятник Дантесу»), В.
Пелевина («День бульдозериста» и др.); в Узбекистане – Н.Эшонкула
(«Муолажа («Исцеление»), «Ажр» («Возмездие»), У. Хамдама («Ҳайкаллар
ороли» («Остров тщеславия»), Р. Рахмата («Адашбой» («Заблудший»)) и др.

Такие рассказы-антиутопии в отличие от романов-антиутопий, где

осмысляются в широком диапазоне проблемы цивилизации (В. Войнович

47

«Москва 2042», Э. Лимонов «316, пункт «В» и др.), и повестей-антиутопий, в
которых обобщение актуальных вопросов современности реализуется или
посредством соотнесенности событий к недалекому будущему, или в апелляции
к прошлому (В. Пелевин «Омон Ра», А. Курчаткин «Записки экстремиста» и
др.), нацелены на концентрацию вокруг одного парадоксального эпизода.
Метасюжетом, сквозным лейтмотивом произведений становится бегство,
эпидемия, хаос и абсурд.

В таких рассказах представлено несколько типов отношений в триаде

«автор-повествователь-герой».

Автор-повествователь

то

максимально

сближается с героем, то дистанцируется от него, давая возможность увидеть
искаженность

сознания

«маленького

человека»

в

абсурде

жизни.

Аукториальное повествование, уточнения и комментарии, взятые в скобки,
описание внутреннего состояния героев даются как наблюдение «сзади»,
наблюдение «вместе», суженное внутреннее и внешнее фокусирование.

Типологическое сходство в построении триады «автор-повествователь

герой» обнаруживают рассказ В. Бабенко «Игры на Красной площади» и
рассказ узбекского прозаика Н. Эшонкула «Муолажа» («Исцеление»). Как и В.
Бабенко, Н. Эшонкул использует форму дискретного монолога в виде записей
юноши-хроникера, практически отказавшись от авторского присутствия в
тексте. И лишь в финальном предложении –

«… часы остановились,

невозможно определить время суток, наши следы, как всадники, принесшие
радостную весть о распространении щупалец непобедимого города по всей


background image

планете, и скрежет листвы под ногами, как отчаянный стон исцеляемых
больных»

1

– «автор», как и «автор» В. Бабенко, выходит на первый план. Если в

рассказе «Игры на Красной площади» расправа над «другими» представлена
как массовое развлечение, то в

«Исцелении» как гуманный акт

«профессора-врача», применяющего «действенную» методику (

«избиение

розгами»

) борьбы с заразной болезнью. Причем зверства

«мастеров розг»

,

кровь, живое мясо, отчаянные крики «больных» воспринимаются как обычное
явление. (Заметим, у В. Бабенко кровь, увечья, крики, вопли, смерть –
сопутствующие явления зрелищной игры).

Основную нагрузку в триаде «автор-повествователь-герой» в обоих

рассказах выполняет повествователь. Именно он рисует картину обыденности
действия: в «Играх на Красной площади» – азарт и воодушевление, в
«Исцелении» – восхищение профессором и верой в него. Такой тип
повествователя позволяет авторам создать обобщенный образ тирании, где
страх – действенное средство подавления личности.

Приемы аллегории и алогизма, используемые в данных рассказах не

только способ изображения абсурдного мира, но и тактика расстановки
соотношений между автором, повествователем и героем. «Точка зрения»
(Б.Успенский) носит и субъективный, и объективный характер, так как

1

Эшонкул

Н.

«Муолажа»

(«Исцеление»)

Ҳикоя

(Рассказ).

[Электронный

ресурс].

URL:http://www.kutubxona.com/Nazar_Eshonqul._Muolaga_(hikoya)_/_Kiril Цитаты из текстов узбекских рассказов
переведены автором диссертации.

48

аллегория и алогизм, хоть и исподволь, высвечивают авторскую позицию.
Создается как бы двустороннее видение – с одной стороны уничтожение
свободно мыслящей личности есть «благо» и с другой – что несет в себе это
«благо». Причем, характерный принцип для антиутопий (бунт против насилия
над личностью) нарушается, авторы не видят выхода, перспектив нет, и в этом
проявляется социокультурный кризис общества постсоветского периода.

В рассказах «Иероглиф» и «Там была пара…» В. Маканин

персонифицирует повествователя. Это дает возможность оконтурить
представления о зарождающемся обществе. Авторский взгляд сфокусирован на
молодежи («Там была пара») и уяснении роли в новом обществе интеллигенции
(«Иероглиф»).

Независимость

авторской

позиции,

бесстрастность

повествователя подчинены задаче не декларировать свое отношение, а
отобразить или зарождающиеся перемены в сознании молодых,

или

цикличность происходящих исторических процессов, или трагическое
положение интеллигента, балансирующего на грани страха перед будущим и
страха «животности» толпы. Принцип «мозаики» использует и Н. Эшонкул в
рассказе «Ажр» («Возмездие») при создании собирательного образа узбекской
интеллигенции постсоветского периода. Если В. Маканин в рассказе «Сюр»
создает фантастический образ вездесущей руки - сюра, а в «Иероглифе» -
«пляшущего человечка-иероглифа», то Н. Эшонкул соединяет эти два подхода:
вечно скитающийся человек (отцеубийца) со стариком на плече (совесть).
Следует отметить, что данные произведения были созданы практически в одно


background image

время, в 90-е годы ХХ века, что свидетельствует о типологических аналогиях в
создании жанра рассказа. Триада «автор повествователь-герой» в данных
текстах выстроена так, что основной акцент сделан на главном герое,
повествователь же, при внешнем «молчании» автора играет роль контрастной
скрипки. Создается эффект двустороннего зрения, что позволяет воспринимать
советскую эпоху отнюдь не однозначно, а также констатировать наличие
субъективно-объективной формы повествования.

В некоторых рассказах (М. Веллер «Карьера в никуда») наблюдается

нетрадиционное соотношение триады «автор-повествователь-герой». Автор
предстает двояко: с одной стороны, он расщепляется на разные «лики», с
другой – представляет собой систему контрастных образов, выражающих
субъективную точку зрения.

В рассказе Р. Рахмата «Адашбой» конфликт личности и общества

реализуется посредством характеристики отношений индивида и толпы.
Использование элементов антиутопии в сжатом пространстве рассказа
позволяет автору перевести проблему «человек и общество» в сферу
духовно-психологическую. Борьба свободы и насилия сосредоточена в душе
главного героя, с исходом этой борьбы Р. Рахмат связывает и свои
художественные прогнозы. Поиски У. Хамдама развиваются в несколько иной
системе координат. В рассказе «Остров тщеславия», используя коранический
сюжет о сотворении мира, он обращается к общим проблемам,

49

имеющим вневременное значение. Следует отметить, что в рассказе нет
характеров, имен, они – единицы племени и не более того (здесь уместно
отметить аналогии с рассказом Л. Петрушевской «Новые Робинзоны»).
Писателю важно показать угрозу болезни «честолюбия и амбиций», которая
практически уничтожает островитян.

Таким образом, в русском и узбекском рассказе наблюдается активное

обращение к элементам антиутопии при освещении актуальных вопросов
современной действительности и осмыслении перспектив человека и общества.
Концентрация событий вокруг «пороговых» эпизодов позволила выявить
негативные стороны социального устройства и наметить деформацию души
современника. Помимо социального прогнозирования, в рассказах сделан
акцент на духовной составляющей современного человека в условиях
изменяющегося мира, отсюда перечень философских вопросов в малой прозе
(избавление от тоталитарного сознания, личностная свобода, человек и
государство, нивелирование личности и т.д.).

Второй параграф второй главы «Драматизм распада тоталитарной

системы, эхо войн в зеркале рассказа и статус автора, повествователя и героя»
посвящен анализу рассказов, отражающих проблемы переосмысления
исторического прошлого, судьбу народа в ХХ веке, «отечественную» и
«локальные» войны. Если В. Маканин в рассказе «Кавказский пленный» и
Ш.Холмирзаев в рассказе «Йиғи» («Плач») идут от общего к частному,
умозрительно познавая действительность сквозь призму истории и культуры, то


background image

представители «новой военной прозы» 1990-х – начала 2000-х годов в русской
литературе А. Бабченко, А. Карасев, З. Прилепин, С. Тютюнник, Г. Садулаев
реализуют свое «знание о жизни», основываясь на личном опыте, их
произведения отличаются достоверностью и фактографичностью.

Основной прием авторского видения здесь – зеркальное отражение

будней

войны,

фактографичность,

натуралистические

элементы,

публицистичность, которые, в свою очередь, привели к специфическому
соотношению

триады

«автор-повествователь-герой».

Наблюдается

минимализация дистанции между автором и героем, что проявляется в форме
повествования «от первого лица», причем, начало рассказа выписано в форме
первого лица множественного числа, что выполняет обобщающую функцию,
давая образ современного солдата, зависимого от социальных обстоятельств
заложника государственной политики («социально детерминированный
герой»), потерявшего себя как личность. «Я» и «мы» то сливаются в один,
общий глас, то распадаются на множество мелких голосов, скупо и отрывисто
повествующих истории из военной жизни. Повествователь выступает в роли
рассказчика-репортера и одновременно в роли рефлектирующего субъекта
действия, рассуждающего на тему войны. Этот прием позволяет скрепить
воедино множество картин, историй, проблем, сторон военных будней в единое
целое, а также максимально увеличить степень достоверности изображаемого.
Употребление глаголов настоящего времени позволяет вовлечь читателя в
действие, сделать его участником.

50

Иногда происходит корреляция «автор-повествователь-герой»,

трансформированная в специфическую схему «автор-герой»

1

. Если рассказы о

локальных внутренних войнах пронизаны пафосом личностного ощущения
«травматического опыта», за который человек платит «духовную» цену, то
современные рассказы о Второй Мировой войне и послевоенной жизни звучат
апокалипсически

2

. Так, В. Маканин в «Пролетном гусе» использует точку

зрения аукториального повествователя и точку зрения Виталии Гордеевны, как
образа, максимально приближенного к автору, а М. Али в рассказе «Нон»
(«Лепешка») применяет «двуролевой» подход в создании повествователя.

Рассмотрение рассказов с точки зрения соотношений «автор

повествователь-герой» при разности авторских позиций позволяет выявить
типологию построения этой триады: Л. Костюков при изложении судьбы
России в ХХ веке использует фигуру повествователя с множеством «ликов»; Д.
Галковский и Г. Давыдов прием «высказывание о высказывании» используют
как скрепу между «историями»; А. Иличевский и Н.Эшонкул «внесюжетного»
повествователя переводят в ранг действующего лица; У. Хошимов избирает
роль «стороннего наблюдателя»; для А. Якубова, Ш.Холмирзаева, М.Бабаева
характерна тенденция концентричности, использования «я» или сказовой
модели, применения приема «рассказ в рассказе», а также изображения
событий в настоящем времени, модификацией функций повествователя.


background image

Так, рассказ «Мороженое»

3

А. Якубова посвящен драматическому

периоду в истории века – сталинским репрессиям. Формат триады «автор
повествователь-герой» носит автобиографический характер, где ведущим
приемом проектирования образа автора служит принцип расподобления на
«вездесущего» и «свидетеля». «Вездесущий» нарратор выражает объективную
точку зрения на происходящее, а «свидетель» представляет субъективное
восприятие. Перволичная форма повествования позволяет выстроить образ
автора, трансформируя интенции сюжетного повествователя и авторскую
рефлексию в скрытый механизм развития сюжета. Повествователь в рассказе
выполняет функцию «автобиографического» героя, который раскрывает себя в
тексте в медитациях и диалогах с самим с собой. А. Якубов выстраивает
повествование о своем детстве из фрагментов об отце, матери, эпизодов,
раскрывающих несправедливое отношение к детям «врагов народа», причем
повествование движется не за счет динамичности сюжета, а при помощи смены
авторских акцентов до иронического, а иногда до открыто обличительного.

1

Характерно для «Чеченских рассказов» А. Карасева, рассказов «Сержант», «Жилка», «Шесть сигарет» З.

Прилепина.

2

«Пролетный гусь» В. Астафьева, «Верховский и сын» Л. Костюкова, «Святочный рассказ №2» Д. Галковского,

«Воробей» А. Иличевского, «Как избавиться от сверчков» Г. Давыдова, «Красная директория» А. Кудашева,
М.Али «Лепешка».

3

Река души моей. Сб. современных узбекских рассказов (составитель и переводчик С. Камилова). – Т. «Адиб»,

2013. С. 13-32.

51

Таким образом, можно констатировать, что в рассказах, посвященных

переосмыслению исторического прошлого, судьбе народа в ХХ веке,
«отечественной» и «локальным» войнам выделяются типологические
закономерности в создании триады «автор-повествователь-герой», а также
наблюдается три типа построения данной триады: объективный, объективно
субъективный и субъективный.

В третьем параграфе второй главы «Драматизм кризиса деревенского

мироуклада в зеркале рассказа и статус автора, повествователя и героя»
проанализирована малая проза о деревне, отличающаяся определенностью
авторской позиции

1

. Значительную роль играет образ автора, который

становится центром триады «автор-повествователь-герой». Автор благодаря
своим размышлениям предстает или как личность, наделенная огромным
духовным опытом, или как рефлексирующее лицо.

Типологическое сходство с «Женским разговором» В. Распутина

обнаруживается при анализе рассказа современного узбекского писателя Б.
Нуритдинова «Отец и сын». Этот рассказ, как и произведение В. Распутина в
призме триады «автор-повествователь-герой суммарно выражает прямую
авторскую оценку. Очевидны параллели между распутинской Натальей и
нуритдиновским Отцом как носителями точки зрения авторов. Повествователь
также играет роль фона, заостряя внимание на разговоре Отца с Сыном.
Разность выбора персонажей в качестве главных героев (у В.Распутина –


background image

женщины, у Б. Нуритдинова – мужчины) объясняется не только традициями
национальных литератур, но и авторскими мировоззренческими установками.
Как известно, для В. Распутина

носителями народной мудрости,

нравственности являются старые женщины, отсюда ключ к пониманию
феномена распутинских старух. Б. Нуритдинов, следуя восточной традиции,
видит в Отце просветленного мудреца, учителя, несущего смысл и ведущего
человека сквозь хаос жизни. Не случайно бабка Наталья передает «устои»
внучке, а Отец дарит Внуку

«лошадку из гранатового прута»

как символ

мужества, силы, ответственности и благородства. Если распутинская Наталья
разъясняет основы женской сущности и ее предназначения на Земле, то наказ
Отца у Б. Нуритдинова содержит передачу национальных основ.

Тема Деревни переплетается с темой Дома, развивая идею всеобщего

пространства бытия, родного для всех людей и единящего их в «общем
братстве» (Н. Федоров)

2

. К таким произведениям можно отнести «Избу», «В ту

же землю» В. Распутина, «Последнюю хату», «На кладбище» Б. Екимова,
«Один день деревенской женщины» У. Хошимова, «Яблоки Рамазана» Э.
Агзамова, «Воспоминания» С. Сиѐева.

Вопрос «уходящей нравственности» в русской литературе совпадает в

представлении авторов с идеей умирания деревни, мыслимой как

1

Рассказы В. Распутина, Б. Екимова, Н. Ключаревой, О. Славниковой и др. в русской литературе; рассказы

Ш.Холмирзаева, У.Хошимова, К.Кенжи, Н.Кабула, Э.Агзамова, Х.Султана, Б. Нуритдинова – в узбекской.

2

К

таким произведениям можно отнести «Избу», «В ту же землю» В. Распутина, «Последняя хата», «На кладбище»
Б. Екимова.

52

единственно возможный Дом – приют для нравственного человека. Авторский

взгляд в рассказах пессимистичен, хотя кое-где не тотально (в «Избе» В.
Распутина опустевшая изба населена «каким-то метафизическим духом»,
дающим надежду на возрождение). Знаковым в развитии деревенской прозы, на
наш взгляд, стал рассказ Б. Екимова «Фетисыч»

1

. При внешнем сохранении

традиционного

для

«деревенской»

прозы

характера

триады

«автор-повествователь-герой» автор по-новому расставляет акценты. Это
проявляется в выборе нового героя. Если «положительным» героем до этого
выступал взрослый человек, наделенный чувством ответственности за свою
землю, продолжающий традиции своих предков, живущий в гармонии с
природой и представляющий субстанциональные основы бытия, то героем
данного произведения становится девятилетний мальчик Яков, для которого
совестливость, надежность и альтруизм – обычное состояние души.

Современные узбекские прозаики тоже разрабатывают тематику

патриархально-аграрного мироуклада. Однако, в отличие от русской
«деревенской прозы», узбекская литература не давала модели «деревенской»
нравственности. В этом смысле особый интерес представляют рассказы
«Кичкирик» Х. Дустмухаммада, «Прощай, красота» А. Юлдашева, «Братья»,
«Сын мельника» С. Унара и «Мелодия зла» С. Вафо.

В данных произвдениях, в отличие от русских рассказов, нет картин


background image

упадка и запустения деревенской жизни, но узбекских прозаиков роднит с
русскими попытка запечатлеть изменения, произошедшие в сознании
современного деревенского жителя, вычленить духовную составляющую
героев и наметить перспективы ее развития. Если в современных русских
рассказах

о

деревне

формат

триады

«автор-повествователь-герой»

характеризуется

движением

от

разноуровневообъективной

формы

повествования к субъективной, тяготеющей к экзистенциально мотивированной
логике письма, то узбекские рассказы на сельскую тему, как правило, написаны
в объективно-субъективной форме, связанной с категориями оценочного,
эмоционального, нравственно-этического плана.

В рассказе «Кичкирик»

2

Хуршида Дустмухаммада триада «автор

повествователь-герой» во многом определяется авторским взглядом на человека
в панораме природы. Широкое понятие Времени создается не столько с
помощью последовательного изложения человеческой судьбы, сколько через
своеобразное воссоединение Человека и Природы. В рассказе «Прощай,
красота»

3

А. Юлдашева другое видение нравственной составляющей жителей

села. Триада «автор-повествователь-герой» в данном рассказе построена на
повествовательной полифоничности и приеме антитезы. Красота и изящество
противопоставлены обыденному пошлому

миру, романтичность –

заземленности жизни, нежность и хрупкость – грубости и бесцеремонности.
Повествовательная полифоничность

1

Б. Екимов «Фетисыч». Рассказ // Новый мир 1996, №2.

2

Река души моей. Сб. современных узбекских рассказов (составитель и переводчик С. Камилова). – Т., «Адиб»,

2013. С. 102-115.

3

Там же. – С. 167-174.

53

достигается присутствием безликого автора-повествователя и вполне

определенного героя-рассказчика. Обезличенный повествователь проявляет
себя в медитациях на тему женской судьбы, в рассуждениях о страшной роли
«мнения толпы» об обезличивании мужчин. Если А. Юлдашев со сдержанной
рассудочностью констатирует нравственную деградацию современного жителя
села, то С. Унар при раскрытии духовной составляющей использует легкий и
беззлобный юмор. Его герои в рассказах «Братья», «Сын мельника» – простой
сельский люд с примитивным взглядом на жизнь. Но автор высмеивает не
самих жителей села, а их обывательство, которое заставляет тратить всю жизнь
на борьбу с житейскими неурядицами. В рассказе «Братья» монологическая
форма повествования выступает как средство характеристики рассказчика,
который становится комической жертвой неожиданного приключения, а в
рассказе «Сын мельника» автор умышленно не вмешивается в повествование, и
герой-рассказчик

рассказывает, пропуская события через собственную

искривленную призму мещанского сознания. Тем самым создается эффект
перевернутых ценностей. Нравственность и неуступчивость главного героя
Мардибоя

воспринимается

как пережиток прошлого, мешающий

благоденствию.


background image

Таким образом, в русском и узбекском рассказе на деревенскую тему в

триаде «автор-повествователь-герой» акцентирована открытая авторская
позиция, наблюдается тяготение от объективной формы повествования к
объективно-субъективной.

В третьей главе

«Типологические схождения/отличия в проекции

авторского «я» в современном русском и узбекском рассказе»

, состоящей из

трех параграфов анализируется целый пласт произведений, где триада
«автор-повествователь-герой» реализуется иначе. Три составляющих ее начала
соединяются в одной точке, автор становится одновременно и рассказчиком, и
действующим лицом художественного текста. Причем, наблюдается или
частичное, или полное совпадение повествователя с автором. В таких рассказах
вне зависимости от объекта отражения повествование ведется от первого лица
и носит сугубо субъективный характер. Мы решили, что рассматривать их
логично, исходя не из

проблемно-тематической классификации, а в

соответствии с той или иной спецификой типа предъявленного авторства.
Вследствие чего нами разработана классификация типов авторского «я»,
которая представлена интровертированным, ювенально-ретроспективным и
лирическим типами авторского «я» в современных русских и узбекских
рассказах.

В первом параграфе третьей главы «Интровертированный тип авторского

«я» в современных рассказах» отмечается, что характерной

чертой

интровертированного типа авторского мировидения в определенном массиве
малой

прозы

является,

как справедливо отметила М. Ремизова,

«интроверсированная депрессивность», и «главное в ней – создание
психологического автопортрета»

1

. Типического героя как личность,

1

Ремизова М. Только текст. Постсоветская проза и ее отражение в литературной критике.- М., 2007.- С.17.

54

способную на активные действия и поступки заменяет автор-индивид,

замкнутый на самом себе, на своих личностных переживаниях и «маленьких
трагедиях», желающий понять лишь себя, прислушивающийся к собственным
эмоциям и чувствам. Его монолог о себе – главный прием генерирования
художественного произведения. «Рассеянный характер», безындивидуальность,
деперсонилизация личности, апатия, одиночество,

неприкаянность и

инертность – классифицирующие черты современного

рассказа с

интровертированным типом авторского «я». Причем в таких художественных
текстах сюжет, как правило, адинамичный, с ослабленной сюжетной линией,
лишенный определенных кульминационных точек

1

.

В параграфе представлены типологические схождения/отличия в

реализации интровертированного авторского «я» в русском и узбекском
рассказе.

Так, в рассказе узбекского прозаика У. Хамдама «Река души моей

типологически сходным с рассказом И. Клеха «Псы Полесья» река выступает
символом

вечности,

нетленности

бытия,

разрушает

изначально


background image

запрограммированную жизнь главного героя. Авторское «я» без труда
угадывается в строе чувств и размышлений персонажа, от лица которого
ведется повествование. В отличие от клеховского Вольноотпущенного,
хамдамовский герой пытается приспособиться к реальности. Автор передает
эмоциональное состояние своего alter ego, чье мировоззрение характерно для
вечно занятого современника с обязательными атрибутами в виде списка дел,
машины и набора обязанностей «правильного» человека, хотя и с болезненно
обостренной любовью к реке как к чему-то настоящему.

С. Вафо в рассказе «Гора Бутан», как и в рассказе Ю.Горюхина

«Канцелярский клей Августа Мебиуса» также пытается раскрыть природу
одиночества, склеить разрушенные связи внутреннего и внешнего мира.
Героиня рассказа как alter ego автора чувствует свою чужеродность в этом мире.
В отличие от Ю. Горюхина, наводнившего свой текст массой подробностей,
мелкой детализацией, С. Вафо экономно расходует словарный материал,
используя полунамеки, подтекст и восточную метафорику. Объединяет главных
героев в данных рассказах потеря себя в чужом для них мире, причем
горюхинский герой страдает от того, что не умеет любить и не знает, как это
делать, а для героини С. Вафо любовь – боль и мука, она отвергнута из-за своей
чужеродности. Сходны в рассказах и двойственность символических образов
(круг – и как «круг жизни», и как зацикленность на себе у Ю.Горюхина; гора
Бутан – и как символ сознания, внутренних борений (гора соединение огня и
земли) и как символ чужеродности героини (гора Бутан появилась на окраине
кишлака внезапно, именно с ней отожествляет себя героиня). Таким образом, в
данных рассказах созданы психологические автопортреты, замкнутых на себе,
своих переживаниях,

1

Наиболее выпукло первый тип авторского «я» представлен в русских рассказах И. Клеха «Псы Полесья», Ю.

Горюхина «Канцелярский клей Августа Мебиуса», В. Голованова «Эти квартиры», Б. Евсеева «Слух», а также в
рассказах узбекских прозаиков У. Хамдама «Река души моей», Р. Рахмата «В бездне сознания», С. Вафо «Гора
Бутан», Б. Нуритдинова «Потусторонний покупатель».

55

чувствующих тоску и безотрадность, а это один из принципов создания

интровертированного типа авторского «я». Рассказы с интровертированным
типом авторского «я», проанализированные в данном параграфе, объединяет
тяготение к субъективным медитациям человека, понимающего степень
духовной беспомощности и смиряющегося с ней.

Во втором параграфе третьей главы «Ювенально-ретроспективный тип

авторского «я» в современных рассказах» констатируется, что неприятие
реальной действительности, уход от нее в сферу личностных переживаний
обусловил обращение ряда авторов к детским воспоминаниям, в которых
детство воспринимается либо как «утраченный рай», либо как пустыня
одиночества, либо как пространство перманентного страха. Иногда преобладает
рефлексия над детской эмоцией. Данный тип авторского «я» обозначен нами
как ювенально-ретроспективный (от лат.juwenalis - юный, неполовозрелый).

Авторы, абстрагируясь от себя сегодняшних, вспоминают себя детьми


background image

или подростками, и это попытка проследить истоки формирования собственной
личности, надежда или на обновление через детское восприятие окружающего
мира, или на преодоление неполноценности своей жизни, или на выявлении
незнания, непонимания самого себя. Детство выступает как

мерило

сегодняшнего «я» писателей, для которых напряженный разговор с самим
собой, обнажение самого себя, покаяние, возможно, способы понять себя и
свое время

1

.

К примеру, в рассказе С. Солоуха «Метаморфозы» детство – «утраченный

рай». Мир детства во множестве его проявлений, раздробленный на отдельные
звуки, краски, ощущения, становится

самостоятельным предметом

изображения. Образно-ассоциативные аналогии по отношению к данному
рассказу обнаруживает рассказ узбекского писателя Мухаммада Шарифа
«Кулдиргич». Авторы обоих произведений представляют мир глазами ребенка.
Однако если в русском рассказе детское мировосприятие передано посредством
запахов, звуков, красок, то в рассказе «Кулдиргич» – сквозь призму коротких
моментов жизни, когда болезнь отступает. М. Шариф, как и С. Солоух,
выстраивает ассоциативный ряд счастливых мгновений: «родинка – ямочки на
щечках – игра – ветер» и периода обострения болезни: «муравей – муравьиный
лев – беспомощность – боль – кома». Также следует отметить, что
повествование в узбекском рассказе основывается на многомерности авторского
восприятия. Достигается эта многомерность за счет диалога между Байбутой и
Кулдиргичем, где авторское «я» складывается из суждений каждого мальчика.

Рассказы с ювенально-ретроспективным типом авторского «я» не имеют

четкой сюжетной линии, бессюжетны и бесфинальны. Есть лишь описание и
наблюдения. Но это наблюдения не лирического характера, а

1

С. Солоух

«Метаморфозы», «Свет», О

.

Зайончковский «Любовь после дружбы» И. Полянская «Утюжок и мороженое», Е.

Шкловский «Улица», Х. Султанов «Воспоминание о далеком «Артеке», И. Султан «Рыба», У. Рузиев «Голуби,
вернувшиеся на рассвете».

56

поиск неизведанного, недоступного. Перед нами психологический ретро

портрет автора, переживающего болезненную метаморфозу – переход из
состояния детства во взрослый, малоприятный мир. Во многих русских и
узбекских рассказах наблюдаются типологические схождения

1

– традиционный

конфликт; преодоление плотского желания; необходимость и осознанность
взрослого выбора.

Таким

образом,

рассказы

вышеназванных

авторов объединяет

своеобразность интерпретации воспоминаний о детстве, основанных как на
переосмыслении классических традиций (детский мир как нравственная
доминанта), так и на ощущении неопределенности современной эпохи,
обусловившей внутренний кризис личности.

В третьем параграфе третьей главы «Лирический тип авторского «я» в

современных русских и узбекских рассказах» выделяется еще один тип
авторского «я», обозначенный нами как лирический. Это название обусловлено
тем, что «авторская проза» 60-80-х годов ХХ века, традиции которой так или
иначе преломляются в современном рассказе, по мнению большинства


background image

критиков

2

, является разновидностью лирической прозы. В ряде современных

текстов малой прозы наблюдается преобладание лирического начала, связанное
с лирическим сознанием автора-рассказчика,

сосредоточенностью на

внутреннем мире, где сквозь призму личного мировидения обобщены вопросы
социального характера.

Сюжетообразующим центром художественного текста становится поток

переживаний, выстраивающийся из разнообразных чувств,

ассоциаций,

воспоминаний, наблюдений и медитаций. Ассоциативное мышление, алогизм,
спонтанная смена эмоций и настроения, хронотопическая многоплановость –
характерные черты современных рассказов с лирический типом авторского
«я»

3

.

Для современных рассказов с лирическим типом авторского «я»

характерен переход от субъективного эмоционального отклика на то или иное
явление действительности к индивидуально-философскому осмыслению мира.
Если Д.Гуцко фиксирует момент подлинности

существования через

лирико-экзистенциальное переживание, то И. Абузяров видит «точку отсчета» в
«пассивном созерцании», озарении типа дзен. Помимо этого, следует отметить,
что наряду со стремлением к лирико философскому освоению мира в
современных рассказах с лирическим типом авторского «я» наблюдается
интерес к изучению глубинных пластов

1

З. Прилепин «Грех» – Х. Султанов «Воспоминание о далеком «Артеке»; С. Василенко «Город за колючей

проволокой» – У. Рузиев «Голуби, вернувшиеся на рассвете», И. Полянская «Утюжок и мороженое» – И. Султан
«Рыба» и др.

2

См. подробнее Н. Иванова Точка зрения. О прозе последних лет. – М.: Сов. писатель. – 1988.; Хализев В.Е.

Теория литературы. – М.: Высш. шк., 2005; Теория литературных жанров/ М.Н. Дарвин, Д.М. Магомедова, Н.Д.
Тамарченко, В. И. Тюпа. – М.: Издательский центр «Академия», 2001.

3

Рассказы «Замороженное время» М. Тарковского, «Т. И. Н. (опыт сада)» М. Вишневецкой, «Осенний человек»

Д. Гуцко, «Мученик светотени» Д. Бавильского, «Почта» И. Абузярова, «Переходный возраст» Ю. Горюхина,
«Чаша на воде», «Ночной ураган» И. Султона, «Мелодия зла» С. Вафо, «Пиала воды», «Камень или рождение
зла» У. Хамдама, «Собака Баховуддина» Н. Эшонкула.

57

человеческой психики (В. Маканин «Неадекватен», Ю. Горюхин «Переходный
возраст»).

В узбекских рассказах с лирическим типом авторского «я» можно

обнаружить целый ряд как общих, так и дифференцирующих моментов с
русской малой прозой. Общей закономерностью для таких художественных
текстов в обеих литературах можно считать субъективное восприятие и
изображение действительности. Как русские, так и узбекские рассказчики
воспроизводят в своих произведениях чувства, пережитые ими, их интересует
внутренний мир современника, они стремятся к откровенности и открытости в
выражении не только своих сокровенных мыслей, но и представлений об
этических нормах современного общества. Следует отметить, что лирическое
начало в современных узбекских рассказах

становится одной из

преобладающих доминант.

В узбекских рассказах с лирическим типом авторского «я» одной из


background image

ведущих тем становится тема патриотизма. Если русские прозаики, отражают
эту тему в связи с историческим прошлым, любовь к родине проявляется у них
в выявлении негативных сторон действительности, в жесткости суждений о
них, то узбекские рассказчики раскрывают ее, продолжая и несколько
осовременив восточную традицию. Отходя от дидактики, менторства и
открытого воспевания своего края, которые были присущи узбекским
лирическим рассказам 60-80-х годов ХХ века, узбекские писатели передают
свое личностное отношение к родине, пытаются разобраться в своем
отношении к ней, понять, что она значит для них, и что они значат для нее.
Интересны в этом отношении рассказы И. Султона «Чаша на воде», «Страх»,
«Ночной ураган»

1

. Если для И.Султана человек – это и есть вселенная, то для

Н. Эшонкула человек – всего лишь частичка мироздания. Мучительное
нащупывание связи с Космосом на духовном, энергетическом и даже на
физическом уровнях лежит в основе рассказа «Собака Баховуддина»

2

.

Переосмысляя суфийскую философию и учение зороастризма, автор
скрупулезно фиксирует чувства, мысли, ощущения современного человека,
сосредоточенного на материальном и забывшего о

своем истинном

предназначении на земле.

В четвертой главе

«Формообразовательные тенденции в современном

русском и узбекском рассказе»

отмечается, что анализ статуса авторства и

разбор специфических изменений качества

предъявляемого авторского

сознания в современных русских и узбекских рассказах, предпринятый в
предыдущих главах, показал, что изменения в жанре рассказа произошли на
содержательном уровне. Но изменение

содержательных аспектов в

художественном произведении неизменно влечет и к изменению формы (и
наоборот)

3

. Конец ХХ – начало XXI – период

1

Река души моей. Сб. современных узбекских рассказов (составитель и переводчик С. Камилова). – Т. «Адиб»,

2011. С. 244 - 268.

2

Река души моей. Сб. современных узбекских рассказов (составитель и переводчик С. Камилова). – Т. «Адиб»,

2011. С. 137-150.

3

Есин А. Б. Принципы и приемы анализа литературного произведения. Учебное пособие. – М.: Флинта, Наука,

2002. – С. 27.

58

возникновения жанровых трансформаций, изменения «кода» классических

жанров, обновления формальных признаков. Изменение триады «автор -
повествователь - герой» и многообразие типов авторского «я» обусловили
активную трансформацию рассказа как на содержательном, так и на
формальном уровне. Формообразование стало предметом анализа в данной
главе.

В первом параграфе четвертой главы «Жанровая трансформация рассказа

конца ХХ – начала XXI вв.», анализируются особенности жанровой
трансформации рассказа. Рассказ как «знаковая форма переходного времени»
(Н. Лейдерман), в силу своей гибкости и мобильности, в наибольшей степени
восприимчив к трансформациям на уровне формы, допуская пограничные
жанровые образования. Движение жанра осуществляется преимущественно в
двух направлениях: к расширению границ, скрещиванию с другими (это путь


background image

гибридизации) или – к сужению семантического поля, редукции (это путь
минимализации). Процесс трансформации рассказа происходит на таких
уровнях структуры жанра как сюжет, способ охвата материала, способ
выражения и композиционный принцип завершения. Это проявляется в
своеобразной технике «сжатия», когда современные писатели в ограниченном
текстовом поле рассказа компрессируют несколько сюжетных линий, выводя их
в дробных, мозаичных и точечных матрицах бытия. В процессе анализа целого
ряда текстов прослежена специфика преломления признаков романа, притчи,
антиутопии, мениппеи, фельетона, очерка, поэтических текстов, обусловивших
появление термина «поэзопроза», а также приемов драматического дискурса.

Во втором параграфе «Жанрообразующая роль детали в современном

русском и узбекском рассказе» в ходе анализа изобразительных средств
отмечается, что в рассказах с различными проблемно-тематическими полями
художественная деталь, проанализированная в ракурсе триады «автор

повествователь-герой», раскрывает экзистенциальный кризис современного
человека и становится одним из главных звеньев авторского мышления.
Детали-символы, эмоционально-окрашенные детали, характерологические,
натуралистические, чувственные детали помогают раскрыть в тексте
необходимый автору смысл, концептуализировать действительность и дать ей
оценку.

В третьем параграфе «Художественная деталь в призме авторского «я» в

современном рассказе» выявлено, что в современных рассказах с
субъективированной формой повествования при передаче «диалога с самим
собой», авторы прибегают к психологическим деталям, раскрывающим
определенный тип авторского «я» (инвертированный тип – психологические
детали дистимного типа, ювенально-ретроспективный тип – психологические
детали эмотивного характера, лирический тип – эмоционально-окрашенные
экспрессивные детали), а также к психологическим деталям ассоциативного,
созерцательного, метафорического свойства и пейзажным деталям с
психологической функцией. Анализ жанрообразующей роли детали в
современном русском и узбекском рассказе в призме авторского «я»

59

позволил показать обусловленность типологии форм фиксации значимых,
кульминационных, дефинируемых моментов бытия в процессе развития
современного рассказа.

ЗАКЛЮЧЕНИЕ

1. Контекстом развития рассказа в России и Узбекистане является такое

состояние литературного процесса конца ХХ – начала ХХI вв., когда он
реализуется как творческая площадка для художественных экспериментов,
апробаций, инверсий эстетических ориентаций на всех уровнях художественно
литературной системы. На фоне плюрализма идей, стилей, форм процесс
осмысления реальной действительности происходит путем реализации


background image

различных практик письма, миксирования порой несовместимых приемов,
техник, манипуляций, что, в конечном счете, определило характер
современного рассказа.

2. Русская и узбекская литературы сегодня в некоторых своих

генеральных параметрах гомологичны и проходят общие стадии развития,
которые схематически определены нами как «пертурбация – климат – арена». В
то же время узбекская и русская литературы имеют специфические
особенности. В частности, в развитии узбекской литературы конца ХХ – начала
ХХI века можно выделить три концептуально-значимых периода: переходный
(1985-1990), переориентационно-аналитический (1991-2000), период верданди
(синтез прошлого, будущего и настоящего) (с 2001 года и по сей день).

3. Одновременное и разнонаправленное существование различных

практик письма привело к сложнейшим, порою противоречивым взаимосвязям
и взаимодействиям составляющих элементов художественных систем и
подсистем, ключевым из которых является жанр. Особая роль отводится
рассказу.

4. Актуальность современного рассказа обусловлена его созвучием духу

времени, компетенцией увидеть главное противоречие, определяющее
сущность человека и эпохи. Жанр рассказа в современном хаотическом, часто
абсурдном мире наилучшим образом способен фиксировать то, что автор
считает моментом подлинности. Краткость, малая форма, сосредоточенность
(часто) на микрофрагменте бытия позволяют выйти на эту точку подлинности.

5. Анализ рассказов, отражающих проблемно-тематические поля

современной словесности как варианты экстраполяции эстетических тенденций
прозы 60-80-х годов ХХ века в призме триады «автор-повествователь-герой»,
выявил движение рассказа от объективированной манеры письма к
синтетической матрице (объективно-субъективной) и далее к субъективной
модели повествования, где можно выделить три типа авторского «я», которые
мы определяем как интровертированный, ювенально-ретроспективный и
лирический. На наш взгляд, важнейший вектор эволюции рассказа связан
именно с особым позиционированием современного автора. Прежде всего автор
получает возможность выбора предмета и средств повествования в большей
степени, чем прежде. При осваивании современной действительности,

60

когда кризис воспринимается как норма, современный рассказ зачастую
склонен к экзистенциально мотивированной логике письма. Сегодня рассказ -
часто вербальный оттиск авторского или какого-то иного «я».

6. При разнообразии поисков организации повествования возникают

такого рода опыты, когда форма отрывается от содержания или наоборот, то
есть они проблемно сопоставлены с точки зрения традиций. В результате
оказываются возможны роман содержательной емкостью в рассказ и рассказ
емкостью в повесть или роман. Прозаическое произведение мутирует в
поэтическое, возникает феномен поэзопрозы. В современной литературе
широко распространена практика «нон финито», размываются границы


background image

рассказа, дневниковой записи, поста в социальной сети.

7. В рассказе происходит расширение способов изображения человека.

Анализ современной художественной практики позволяет говорить о том, что
«новая концепция личности» раскрывается в специфическом ракурсе. В наше
время наблюдается размывание/кризис идентичности субъекта и вообще
субъектности. Оригинально решается проблема героя: главной задачей
становится его самоидентификация.

8. Категория автора с его особым мировидением изменила жанровый

рисунок рассказа, который за счет трансформационных процессов –
гибридизации и минимализации – сочетает признаки эпико-документального,
фольклорного, лирического, драматического, публицистического дискурсов.
Современный рассказ экспериментирует как с композицией, так и сюжетом.
Композиция усложняется, приобретает фигурационно-многослойный характер.
Сюжет, оставаясь динамичным, тоже усложняется, приобретает разветвленную
структуру за счет контаминации и сюжетных деталей.

9. Доминантным признаком формо-содержательной матрицы рассказа

остается деталь, функции которой расширяются не только при изображении
действительности конца ХХ – начала ХХI веков, тенденций развития
современного общества, но и при фиксации экзистенциального кризиса
современного человека, что становится одним из главных звеньев авторского
мышления.

10.

Детали-символы,

эмоционально-окрашенные

детали,

характерологические, натуралистические, чувственные и психологические
детали, приобретая гиперсемантизированное свойство, посредством которого
авторское высказывание получает либо сугубо «капсульный» характер, либо
инертно-дефективный, а иногда и психотравматическую направленность,
раскрывают в тексте необходимый автору смысл, концептуализируют
действительность и дают ей оценку. Психологическая деталь становится
наиболее востребованной в рассказах с определенным типом авторского «я»,
ибо показывает динамику изменения авторского мировидения: от передачи
мыслей, переживаний и эмоциональных состояний к имплицитному,
созерцательному, ассоциативному дискурсу.

11. Вышеизложенные особенности так или иначе влияют на архитектуру

современного рассказа и указывают на то, что алгоритм анализа поэтики
современного рассказа может быть выстроен только при условии учета

61

канонических признаков и типологии форм (средств, способов, уровней)
фиксации значимых, кульминационных моментов, дефинируемых как
подлинные элементы бытия.


background image

62

SCIENTIFIC COUNCIL 14.07.2016. FIL.09.01. ON AWARD OF SCIENTIFIC

DEGREE OF DOCTOR OF SCIENCES AT TASHKENT STATE INSTITUTE


background image

OF ORIENTAL STUDIES, UZBEKISTAN STATE WORLD LANGUAGES

UNIVERSITY, AND NATIONAL UNIVERSITY OF UZBEKISTAN

NATIONAL UNIVERSITY OF UZBEKISTAN

KAMILOVA SAODAT ERGASHEVNA

THE DEVELOPMENT OF POETICS OF A SHORT STORY GENRE IN

RUSSIAN AND UZBEK LITERATURE OF THE LATE XX – EARLY XXI

CENTURIES

10.00.06 – Comparative Study of Literature, Comparative Linguistics, and

Translation Studies

(philological sciences)

ABSTRACT OF DOCTORAL DISSERTATION

Tashkent – 2016

63

The theme of doctoral dissertation is registered in the Supreme Attestation Commission under


background image

the Cabinet of Ministers of the Republic of Uzbekistan, number 31.03.2016/В2016. Fil 92

The doctoral dissertation is accomplished at the National University of Uzbekistan. The abstract of the

dissertation in three languages (Uzbek, Russian, and English) is allocated at the website of scientific Council
(www.tashgiv.uz) and informational-educational portal «Ziyonet» (www.ziyonet.uz)

Official opponents: Pardayeva Zulfiya Jurayevna

Doctor of Philological Sciences

Yermolin Yevgeniy Anatolyevich

Doctor of Pedagogical Sciences, Professor

Karimov Bakhodir Nurmetovich

Doctor of Philological Sciences, Professor

Leading organization: Ferghana state university

The defense of the dissertation will take place on _______________ at _______ at the session of

Scientific Council 14.07.2016. FIL.09.01. at Tashkent State Institute of Oriental Studies, Uzbekistan State
World Languages University, National University of Uzbekistan (Address: 16, Shahrisabz Str., Tashkent city,
Uzbekistan, 100047, Ph: (99871) 233-45-21; fax: (99871) 233-52-24; e-mail: info@tashgiv.uz)

The doctoral dissertation can be looked through at the Informational Resource Centre of Tashkent

State Institute of Oriental Studies (registration № ____) (Address: 16, Shahrisabz Str., Tashkent city,
Uzbekistan, 100047, Ph: (99871) 233-45-21)

The abstract of the dissertation is distributed on _______________ 2016

(Mailing report № __ dated __________ 2016)

A.M.Mannonov

Chairman of the Doctoral Degree awarding Scientific

Council, Doctor of Philological Sciences, Professor

K.Sh.Omonov

Scientific Secretary of the Doctoral Degree awarding

Scientific Council, Doctor of Philological Sciences

G.Kh.Bakiyeva

Chairman of the Scientific Seminar under the Doctoral

Degree awarding Scientific Council, Doctor of

Philological Sciences, Professor

64


background image

INTRODUCTION (annotation of doctoral dissertation)

The urgency and relevance of the theme of the dissertation

. The revelation

of general regularities of world literary process and national specificity of certain
literatures at the modern stage under conditions of their interaction on the level of
development of poetics genre is one of the fundamental tasks of world comparative
studies. The necessity of scientific analysis of evolution of a modern short story in
Uzbek and Russian literature as a genre reflecting general regularities of literature
development and state of culture is conditioned by tendencies of logical
comprehension of development of world literature.

«The main task is included not only in giving the knowledge to young

generation, but, first of all, in educating boys and girls as harmonically developed
personalities who can take a sober view of events and phenomena occurring in the
world and live with a feeling of devotion to their native land, their country, deserving
of such a high honour as a citizen of independent Uzbekistan»

1

. Therefore, the

objective analysis of development of modern literatures in Uzbekistan and other
countries constituting world literature and culture, as well as the problem of
specificity of genre paradigm of a literary process of the late XX – early XXI
centuries conditions the priority of addressing to this theme considering its
significance in the process of formation of national self-consciousness.

Modern literature both in Uzbekistan and in Russia is developing in situation of

permanent uncertainty and pluralism of ideas, crisis of hierarchies, «society of risk»,
which lead to transformation of narration means, blurring of literary phenomena and
relativity of literary concepts, renovation of forms, styles, and genres. Nowadays
genre becomes an experimental literary platform where polar conceptions of a human
being and world, authors’ aesthetic innovations are realized, change of ideological
and ethical coordinates is marked. Today the leading role in Russian and Uzbek
literature is played by narrative genres. It is easy to notice that there are more short
stories, also like the texts of other small genres, than works of larger volume.

2

Fragmentariness, brevity (and this is one of the main features of a short story)
become a specificity of reality in the late XX – early XXI centuries, which are not
reflected with distinct connections in bigger epic genres. And only a short story could
fix common contours of modern life, idea, «seed» of a character as it is in its
competence to work with such splintered, sketched material. Some conclusions
concerning a short story became axiomatic that allows taking them as granted.
However, on the agenda the problem of revealing the most substantial aspects of
genre evolution of small prose in both Uzbek and Russian literature is still remaining.

1

Каримов И. Поздравление Президента Республики Узбекистан. Учителям и наставникам, 30.09.2015. - Пресс

служба Президента Республики Узбекистан. - [Электронный ресурс]. - URL: http://www.press
service.uz/ru/news/5186/ (дата обращения: 16.02.2016).

2

The materials of reports at annual seminars of the department of modern prose of Writers Guild of Uzbekistan (in 2012

in different literary digests 52 short stories were published, and in 2013 their amount increased up to 267).

See

: Янги

авлод овози (conversation)// Шарқ юлдузи. – 2013, №1-5; Литературная премия имени Юрия Казакова (лучший
рассказ года) (Ежегодное количество участников конкурса колеблется от ста до трехсот). –


background image

www.magazines.russ.Ru/project/kazak/

65

The present dissertational research to some degree serves for the realization of

tasks issued in the Decree of the President of the Republic of Uzbekistan PP-451
dated August 25, 2006 «On developing of efficiency of propaganda of the national
idea and spiritual-enlightenment work»; the Decree UP-1271 dated January 27, 2010
«On the state program «Barkamol avlod yili» »; the Decree UP-4797 dated May 13,
2016 «On Establishment of the Tashkent state university of the Uzbek language and
literature named after Alisher Navoi» and some other legal documents related in this
activity.

Relevance of the research to the priority areas of science and developing

technology of the republic

. The dissertational research was implemented in

compliance with priority areas of science and technology of the republic I. «Spiritual
moral cultural development of a democratic and legal society, the formation of an
innovative economy».

Review of international research on the topic of dissertation

1

. Scientific

researches aiming at the investigation of genre category, poetics of small prose and
its evolution, modern literary process are held in the leading scientific centers and
higher educational establishments: University of Cambridge, University of Harvard
(USA), University of Edinburg (Scotland), Linnéuniversitetet (Sweeden), Moscow
state university, Yaroslavl state pedagogical university (Russia), Belorussia state
university (Belorussia), Kazakh state university (Kazakhstan), National university of
Uzbekistan, Tashkent state university of Uzbek language and literature (Uzbekistan).

The results of scientific researches, acquired in the world, allow formulating

the following: the tendency of synthesis of literary and linguistic approaches to the
study of modern literature in connection with transformation of conceptions about
genre in literary studies was grounded (University of Cambridge); basing on the
theory of simulacra by Jean Baudrillard, deconstruction of Jacques Derrida,
«archeology of knowledge» by Michel Foucault the specificity of poetics of modern
small prose in Sweden literature was revealed (Linnéuniversitetet); the means of first

person narration in modern prose were elaborated (University of Edinburgh);
”regularities and anti-regularities” in literature were revealed, the origins of
development of traditional realistic prose and breaking traditions were considered
(MSU); narrative approaches in the spectrum of key problems of literary studies were
elaborated: theory of wholeness, figurativeness, multilayerness of the texts,
methodology of wholeness aesthetic analysis of modern belles-lettres texts was
theoretically grounded (BSU, Belorussia); theoretical classification of artistic details
with consideration of all contradictions and basing on the study of forms and ways of
developing details in Kazakh small prose and revealing of their polyfunctionalism in
individual-author’s styles was described (Kazakh national pedagogical university); the
aspectsof correlation between Europen and Oriental literature at the modern stage
were elaborated (National university of Uzbekistan); the poetics of modernism in
contemporary Uzbek prose was systematized (Tashkent state university of Uzbek
language and literature).


background image

1

The survey of international scientific researches on the topic of the dissertation: www.cam.ac.uk ,

www.fas.harvard.edu, www.ed.ac.uk, www.lnu.se, www.msu.ru, www.urfu.ru, www.asu.edu.ru, www.yspu.org,
www.chuvsu.ru, www.bsu.by, www.kaznpu.kz, www.nuu.uz and also basing on other sources.

66

Nowadays all over the world there are many researches on elaboration of

mechanisms of interaction between traditional and new aesthetics on different levels
of modern literature poetics; form-creative processes and their stylistic development
occurring in the prose of the late XX century are investigated and described; the
principles of narrative construction of narrator’s «Self» and character’s «Self» in
fictional and non-fictional texts are elaborated as well as the criteria of self
identification of speech subject/action subject are distinguished; theoretical questions
of genre paradigm of a short story are systematized.

The degree of study of the problem.

Theoretical aspect of genre specification

of a short story in Russia was being elaborated in the 1920-1930s in works by
I.Vinogradov, B.Eihenbaum, V.Shklovskiy, V. Goffenshefer, and some others. Since
the middle of the XX century scientific reflection advanced to the side of subdivision
of a short-story genre from the other small genres (novella, essay) and its structural
semantic cognition (V.Skobelev, F.Golovenchenko), creation of intraspecific
classification of short stories (A.Metchenko, S.Petrova, P.Vihodtsev)

1

. Investigating a

short story and elaborating genre typology scientists mostly adhere to chronological
principle. Thus, the authors of «Russian short story // Essays on genre history»
define: short stories of the first years of revolution (N.Groznova, V.Grechnev); short
stories of the second half of the 1920s (V.Buznik, L.Yershov, A.Britikov); short
stories of the 1930s (A.Smorodin, A.Iyezuitov, L.Yershov, A.Britikov); short stories
of war years (V.Shoshin); short stories of post-war years (V.Grechnev); short stories
of the 1950s (A.Pavlovskiy). The typology of short story genre variants in the second
half of the XX century is elaborated by N.Gulayev, A.Bogdanov, L.Yudkevich. They
are guided by theoretical research by G.Pospelov dividing short stories into «works
of essay (descriptive-narrative) and novella (conflict-narrative) types»

2

.

In Uzbekistan the consideration of short-story genre occurs in two directions:

the analysis of common conditions of epic genres in a certain historical period
(N.Vladimirova, M.Sultanova, H.Dosmukhamedov); from the viewpoint of artistic
method and style (I.Sultan, U.Normatov, N.Rahimjonov, B.Nazarov). At the end of
the XX century, Uzbek literary critics actively research poetics of genres in oriental
literature; genre theory is interpreted by them in a culturological aspect (D.Kuranov,
H.Boltaboyev)

3

.

1

See the original sources

: Теория литературных жанров (под редакцией Н.Д. Тамарченко). – М.: Издательский

центр «Академия», 2011; Борев Ю.Б. Эстетика. Теория литературы: энциклопедический словарь терминов. –
М.:ООО «Изд-во АСТ», 2003; Чернец Л.В. Литературные жанры: проблемы типологии и поэтики. – М, 1982;
Скобелев В.П. Поэтика рассказа. – Воронеж, 1982; Нинов А.А. Современный рассказ: Из наблюдений над
русской прозой (1956-1966). – Л.: Худож. лит., 1969; Огнев А.В. Современный русский рассказ: 50-70-е годы. –

М.: Просвещение, 1978.

2

See the original source

: Литературная энциклопедия терминов и понятий / Гл. ред. и сост. А.Н. Николюкин. –

М.:.НПК «Интелвак», 2001. – P. 318.

3

See the original sources

: Владимирова Н.В. Развитие узбекской прозы ХХ века и вопросы художественного


background image

перевода. –Т.: Фан, 2011; Досмухамедов Х.Н. Ҳозирги ўзбек ҳикоясида бадиий тафаккурнинг янгилаши (80-
йилларнинг иккинчи ярми ва 90-йилларнинг аввалидаги ҳикоялар мисолида): филол. фан номз. дисс. – Т., 1995;
Izzat Sulton. Adabiyot nazariasi. – Uqituvchi: NMIU, 2005; Норматова Ш. Поэтика рассказов А. Каххара
(Мастерство

повествования,

своеобразие

сюжетно-композиционного

построения).

Автореф.

дисс…канд.филол.наук. – Т., 1990; Назаров Б., Рахимжонов Н. Ўзбек ҳикоячилигининг жанр хусусиятлари//
Адабий турлар ва жанрлар (тарихий ва назариясига оид). 3 томлик. – Т., 1991. – Т.1. Эпос. – Т.: Фан, 1991;

67

The question about development of a short story genre in the period of the late

XX – early XXI centuries in Russian and Uzbek literature, in spite of its topicality, in
contrastive aspect appeared to be out of serious historical-literary complex research,
though there are some works concerning genre specificity of Russian short story

1

.

In some researches a short story is analyzed in general context of creativity of

this or that contemporary writer

2

.

Some researches on modern Russian prose

3

where small prose is analyzed in

the context of revelation of characteristic tendencies and common problems of
development of the prose on the whole, and authors do not aim at developing
complete picture of short-story genre development are of a certain interest. The
methodology of literary critics and empirical analysis of the most significant modern
short stories in the prism of postulated conceptual models of modern literary process
is represented in the works by N.Ivanova, M.Remizova, A.Latinina, Ye.Yermolin

4

. It

follows from this that the genre of modern short story was left beyond scrupulous
complex scientific analysis.

In Uzbek literary studies a multifold complex analysis of poetics of modern

native short story also lacks. One of the latter detailed works devoted to a short story
is the research by N.Vladimirova

5

, in which common history of formation and

development of this genre in Uzbek literature is observed. The review of Uzbek short
story in the second half of the XX century is included in several chapters in a
multivolume edition «History of Uzbek literature» and «Literary types and genres
(theory and history)»

6

, where the dynamics of genre was observed, the main trends of

its development and specificity of description of objective reality in the prism of
consideration of national traditions were revealed.

Болтабоев Х. Наср ва услуб. – Т.: Фан, 1992; Адабиѐт энциклопедияси. – Т.: Mumtoz soʻz, 2015; Куронов Д.,
Мамажонов З., Шералиева М. Адабиѐтшунослик луғати. – Т.: Akademnashr, 2010.

1

See

: Сизых О. Поэтика русского рассказа конца ХХ – начала ХХI века. – М. Флинта, 2015. – 176 p.

2

See

:

Кудрявцева Р. А. Генезис и динамика поэтики марийского рассказа в контексте литератур народов Поволжья. –
Дис... докт. филол. наук. – Чебоксары, 2009; Гайфиева Г.Р. Поэтика жанра рассказа в татарской прозе конца ХХ –
начала ХХI века. – Дис… канд. филол. наук. – Казань, 2010; Матыжева А.К. Новелла и рассказ в адыгейской
литературе 20-90-х годов ХХ века. – Автореф… канд. филол. наук. – Майкоп, 2008; Пантелеева Т.Г. Поэтика
удмуртского рассказа: автореф. дис. ... канд. филол. наук / Т.Г. Пантелеева. – Чебоксары, 2006; Владимирова Н.В.
Развитие узбекской прозы ХХ века и вопросы художественного перевода. – Т., 2011 and others.

3

See the original sources

: Мокрова М. В. Жанр рассказа в творчестве Б.М. Екимова: традиции и новаторство. –

Дис… канд. филол. наук. – Волгоград, 2003; Ефременков А. С. Особенности психологического анализа в
рассказах В. Маканина 1970-1990-х годов. – Автореф. дис… канд. филол. наук. – Тверь, 2006; Вершинина М. А.
Автор и герой в прозе В. Маканина 1990-2000-х годов. – Автореф. дис… канд. филол. наук. – Волгоград 2011;
Пушкарь Т. А. Типология и поэтика женской прозы: гендерный аспект: на материале рассказов Т. Толстой, Л.
Петрушевской, Л. Улицкой. – Дис… канд. филол. наук. – Ставрополь, 2007; Бударина А.Н. Жанр рассказа в
творчестве А. Кабакова. – Вестник ТГПУ., 2010, №4 (22). – С. 204-210and others.


background image

4

See the original sources

: Иванова Н. Точка зрения. О прозе последних лет. – М.: Сов. писатель. – 1988; Ремизова

М. Только текст. Постсоветская проза и ее отражение в литературной критике. – М., 2007; Латынина А. Большая
антология рассказа. Заметки о премии имени Ю. Казакова//Новый мир, 2012. – №3; Ермолин Е. Медиумы
безвременья: Литература в эпоху постмодерна, или Трансавангард. – М.: Время, 2015.

5

See the original sources

: Владимирова Н. В. Развитие жанра рассказа в узбекской литературе. – Дис. … докт.

филол. наук. – Т., 1980; Владимирова Н.В. Развитие узбекской прозы ХХ века и вопросы художественного
перевода. – Т., 2011.

6

See the original sources

: История узбекской литературы. – Т.: Изд-во «Фан», 1994; Адабий турлар ва жанрлар

(тарихий ва назариясига оид). 3 томлик. – Т., 1991.

68

The investigations of Uzbek specialists in the sphere of literature devoted to the

methodological, historical-literary and analytical problems of prose genre
development

1

in the second half of the XX century are of special interest. Uzbek short

story of the second half of the XX century is analyzed in several scientific
researches

2

in the context of creative work of one or several writers helping to reveal

the specificity of creative work of the researched prose writers.

The analysis of some modern Uzbek short stories can be found in survey

articles in journals «Uzbek tili va adabiyoti», «Shark yulduzi», «Zvezda Vostoka»,
«Taffakkur», and in scientific digests of conferences. Thus, in the articles by
R.Rahmat, M.Sheraliyeva, F.Hamrayev, G.Garipova, O.Hegay, N.Ilyin short stories
by H.Sultan, E.Agzamov, H.Dostmuhammad, U.Hamdam were analyzed. Mostly,
they investigate mythologism, methaphorics, and modernist tendencies as common
phenomena of modern Uzbek literature. Undoubted interest is also arisen by the
article by B.Karimov «To the anthology of Uzbek short story of the XX century»

3

which displays the development of Uzbek short story in the XX century through the
prism of conception of their authors’ personalities.

The listed researches, operating by huge factual and theoretical-analytical

material, contain interesting observations about literary process at the turn of the
century, and genre poetics of a short story, in particular. However, by virtue of other
author’s aims, the conceptual problem of development of short story poetic genre of
the late XX – early XXI centuries in Uzbek literary studies was left beyond the
mentioned researches.

Connection of the theme of dissertation with the plan of scientific-research

work of higher educational establishment, where the dissertation was conducted.

The theme of dissertation is closely connected to the scientific investigations at the
National University of Uzbekistan of the Republic of Uzbekistan with complex
themes elaborated at the department of world literature: «Topical problems of
contemporary literary studies», «Literary process at the turn of the XX – XXI
centuries», and «Problems of philological analysis and text interpretation».

The aim of the research

is to investigate the phenomenon of a short story in

Russian and Uzbek literatures of the late XX – early XXI centuries in the process of

1

See the original sources

: Мирзаев И. Человеческий фактор и художественное мышление. Основные тенденции

развития современной узбекской прозы. – Т.: Фан, 1990; Шарафиддинов О. Ижодни англаш бахти. – Т.: Шарқ,
2005; Норматов У. Давр туйғуси. – Т., 1987; Солижонов Й. ХХ асрнинг 80-90-йиллари ўзбек насрида бадиий нутқ
поэтикаси: Филолог. фанлари д-ри…дисс. – Т.: ЎзРФАТАИ, 2002; Досмухамедов Х. Ҳозирги ўзбек ҳикоясида
бадиий тафаккурнинг янгилаши (80-йилларнинг иккинчи ярми ва 90-йилларнинг аввалидаги ҳикоялар


background image

мисолида): Филол. фан номз... дисс. – Т., 1995; Пардаева З. Ҳозирги ўзбек романчилигининг тараққиѐт
тамойиллари: Филол. фанлари д-ри…дисс. – Т.: ЎзРФАТАИ, 2003; Йўлдошев Қ. Ениқ сўз. – Т., 2006; Расулов А.
Роман поэтикаси талқини. – Т., 2007; Касымова З.А. Концепция мира человека в призме традиций национальной
и мировой литературы. – Т., 2008 and others.

2

See the original sources

: Каримов Н. Особенности развития узбекской литературы ХХ века и идеология

национальной независимости. – Автореф. дис. …докт. филол. наук. – Т., 1993; Болтабоев Х. Наср ва услуб. – Т.:
Фан, 1992; Дустмухаммад Хуршид Йил ҳикоялари: ютуқлар ва изланишлар// Тил ва адабиѐт таълими, 2011, №7.
–27-31p.; Шарафутдинова М. Особенности повествовательной структуры узбекского романа ХХ века в контексте
мировой литературы - Автореф… докт. филол. наук. – Т., 2010; Хегай О. Русская проза рубежа ХХ – ХХI веков:
современное состояние и тенденции развития. – Т., 2012; Сыздыкбаев Н. Художественный неомифологизм в
литературе второй половины ХХ века. – Т., 2012; Гарипова Г. Художественная модель бытия в литературе ХХ
века. – Т., 2012.

3

See the original source

: ХХ аср ўзбек ҳикояси антологияси. – Т., 2009.

69

substantiating a complete picture of short story development in content and formal
aspects of genre poetics.

The tasks of the research

:

to characterize the origins of evolution and genre specificity of a short story in

the prism of interpretation of typological regularities of literature development and
condition of culture in the late XX – early XXI centuries in Uzbekistan and Russia;

to reveal the specificity of status relationships among author, narrator, and

character as a demonstration of literary-typological analogues/differences in modern
Russian and Uzbek short story;

to analyze modern Russian and Uzbek short stories reflecting problematic thematic

fields as variants of extrapolation of aesthetic tendencies of the prose in 1960-1980s

in the context of the analysis of the triad «author-narrator-character»;

to reveal the specificity of author’s «Self» and ways of its expression in

modern Russian and Uzbek short story;

to develop the classification of types of author’s «Self» in modern Russian and

Uzbek short story conditioned by empiric material;

to consider formational tendencies in modern Russian and Uzbek short story; to

analyze the nature of genre transformations of a short story in the late XX – early XXI
centuries in Russian and Uzbek literatures in the aspect of a dialogue with different
genre matrixes;

to research genre-formational role of detail in modern Russian and Uzbek short

story revealing the peculiarities of functioning of an artistic detail in the prism of
author’s «Self» and having divided the typology of forms of fixation of culminate
moments of objective reality in the process of genre development.

The object of research

covers the short stories of Russian and Uzbek writers

published in the periodicals during last decade of the XX century and first decade of
the XXI century

1

.

The subject of research

is evolution and dynamics of content and poetics of

Russian and Uzbek short story of the late XX – early XXI centuries from the point of
view of key aspects of poetics.

Methods of research

. The methodology of the present research is defined by

the complex of methods of comparative-typological, comparative-historical,
structural-semantic analysis, as well as principles of hermeneutics (interpretation of
the text) and methods of literary analysis of the text.


background image

The scientific novelty of the research

is defined by the following: the poetics of

modern Russian and Uzbek short story in the prism of the triad

«author-narrator-character» was systematized, which allowed defining the short story

1

In the process of choice of the texts for survey and detailed analysis out of huge corpus of texts of small prose we were

consistent with certain principles of selection, though with unavoidable portion of subjectivism. For analysis we took the
short stories differing with distinctness of genre structure and in this or that way verified artistic value, obtained in some
degree expert evaluation and public recognition: Russian and Uzbek short stories, which fit in the main
problematic-thematic fields of small prose; Russian short stories that were included into the short-list of a literary award
in honour of Yuriy Kazakov for the best short story of 2000-2011, as well as short stories of the 1990s, which became an
indicative phenomena in the development of literature at the turn of the century; the short stories of Uzbek writers
exploiting mostly the short story genre in their creative work, which are defined by topicality of content and novelty of
artistic form (the creative work of these authors was studied improperly or have not been the object of research yet).

70

of the late XX – early XXI centuries as an aesthetic phenomenon in a contemporary
literary process of Uzbekistan and Russia;

it was proved that subjectively-opened position in relation to the objective

reality obtains the quality of a leading principle organizing an artistic wholeness of a
contemporary Uzbek and Russian short story;

the classification of the types of author’s «Self» in a contemporary short story

in accordance with this or that specificity of author’s presentation was elaborated; the
phenomenon of genre transformation of a contemporary short story was typologically
revealed; as well as the typology of a detail according to the functional semantic
principle in the structure of contemporary short stories in the prism of the triad
«author-narrator-character» and problematic-thematic fields of modern literary
process was determined;

it was proved that a contemporary Uzbek and Russian short story is a specific

phenomenon conditioned by the peculiarities of development of a literary process of
its country and world literature on the whole, which allows consideration of aesthetic,
ethic, and philosophic aspect of literature at the modern stage.

Practical results of the research

consist in the following:

the methodological base of Uzbek literary studies on elaboration of an

integrated conceptual model of a contemporary literary process was supplemented;
the complete picture of short-story genre development at the turn of the XX XXI
centuries was elaborated;

the conceptions of poetics of a contemporary Russian and Uzbek short story

were broadened;

the translation of modern Uzbek short stories into Russian was done; it was

published as an anthology «The river of my soul» (short stories of modern Uzbek
writers);

it was revealed that comparative studies of Russian and Uzbek short stories is

important not only in literary, but also in culturological aspects which promotes the
development of international cultural contacts and tolerance, respective attitude
towards both own and foreign culture;

it was recommended to introduce new terms introverted type of author’s

«Self», juvenile-retrospective type of author’s «Self» in literary studies in the process


background image

of analysis of small prose in Russian and Uzbek literary at the turn of the XX-XXI
centuries.

The reliability of the research results

are verified by the usage of

approaches, methods, and information obtained from scientific and belles-lettres
sources, validity of the literary analysis of Uzbek and Russian short stories with the
application of comparative-historical and comparative-typological methods,
implementation of the conclusions and recommendations into practice, verification of
obtained results by plenipotentiary structures.

Scientific and practical significance of the research results

. Scientific

significance is defined by the application of the results of the present research in the
process of elaboration of theoretical works on genre theory, theoretical poetics,
literary comparative studies, history of the literature of the turn of XX-XXI centuries,
literary critics; in the process of improvement of manuals and study aids, as materials

71

for theoretical courses on literary disciplines in higher educational establishments.

Theoretical conclusions of the dissertation will serve as a source in research of genre
poetics in different national literatures.

Practical significance of the research results present the importance of their

implementation into creation of comparative technique of analysis of a belles-lettres
text; in the process of improvement of interpretations and comments in literary
studies glossaries; foundation of detail typology in small prose. Besides, comparative
study of Russian and Uzbek short stories is also essential in culturological aspect.
The results obtained in the course of research are topical for acquiring the idea of
national independence and formation of harmonically developed personality.

The implementation of the research results.

Methodical and practical

proposals elaborated in the course of analysis of the development of genre poetics of
a short story in Russian and Uzbek literature of the late XX – early XXI centuries
were:

used in compilation of a manual «Uzbek literature» (№220-3) where the

methodology of comparative analysis of small prose was defined, individual-author’s
conceptions in short stories by modern writers were systematized; the efficiency of
complex analysis of modern literary process and modern short story in Uzbekistan
was grounded;

introduced into the content of the State educational standard for Magister’s

degree specialty 5A120101 – «Literary studies (Russian literature)» on literary
studies disciplines (registered August 7, 2014, number O’zDSt 36.12.12:2014 №4810
at O’zstandart state agency). The implemented materials served for the definition of
the genre as a literary category, genre disposition of the early XXI century;
justification of the existence of new genre and genre formations in modern Russian
literature, types of author’s «Self»; revelation of the peculiarities of contemporary
literary comparative studies;

introduced into the content of the State educational standard for Bachelor’s

degree 5120100 – «Philology and language teaching (Russian language)» on
introduction to literary studies, modern literary process, comparative literary studies


background image

(registered October 10, 2014, number O’zDSt 36.15.50:2014 №5172 at O’zstandart
state agency). The implemented materials contributed to the teaching to literary
analysis of contemporary literature; distinguishing the types of genre transformations
in a modern short story; solution to the problem of the choice of belles-lettres texts
for comparative-typological analysis; solution to the problem of characteristic of epic
genres in contemporary literature;

the system of methods and techniques elaborated, grounded, improved in the

course of research were implemented into the fundamental project number OT-F8-
151 – «Literary encyclopedia» accomplished at the National University of
Uzbekistan named after Mirzo Ulugbek – in the process of revelation of theoretical
conceptions of short story genre, as well as characterization of short story genre as a
category belonging to the literary studies in national literatures (reference Committee
for coordination of science and technology –FTC number 03-13/662). As a result, the
comparative method showed efficiency of study of modern Russian and Uzbek
literatures in the prism of development of contemporary literary process.

72

Approbation of the research results

. The results of the investigation were

stated in the form of reports and received approval at 11 scientific-practical
conferences and seminars, including 2 international: «The world of East and West in
philological, historical, and culturological aspects (Tashkent-Samarkand, 2012)»,
«Questions. Answers. Hypothesis: science of the XXI century (Poland, 2014)»; and 9
republican scientific-practical conferences: «Узлуксиз таълим тизимида уқув

ижодий фаолитни фаоллаштиришнинг назарий ва амалий асослари (Tashkent,
2008)», «Виноградовские чтения в Узбекистане (Tashkent, 2012, 2014)»,
«Хорижий тилшунослик, адабиѐтшунослик ва уқитиш услубияти масалалари»
(Djizak, 2009)”, «Текст и контекст (Tashkent, 2013)»; «Ўзбек адабиѐти
масалалари (Tashkent, 2013)»; «Наука и искусство (Tashkent, 2013)»; «Восток
Запад: аспекты взаимодействия (Tashkent, 2013, 2014, 2015)»; «Русский язык и

литература в Узбекистане (Tashkent, 2013, 2014).»

Publication of the research results

. 31 scientific works were published on the

topic of the dissertation, including 1 monograph, 20 scientific articles and 11 theses.
11 articles were published in republic and 3 articles were published in foreign
scientific journals recommended by the Supreme Attestation Commission of the
Republic of Uzbekistan for the publication of basic scientific results of doctoral
dissertation.

The structure and volume of the dissertation

. The dissertation consists of the

introduction, four chapters, conclusion, bibliography and appendix. The total amount
of the research paper is 262 pages.

THE MAIN CONTENT OF THE DISSERTATION

The introduction

presents the topic choice of the dissertation, the definition of

the topicality and novelty of the work, scientific-theoretical and practical value of the
work, the aim and tasks, the degree of elaboration of the problem; the overview of


background image

international researches on the investigated topic, the methodology of research were
also defined in this part.

The first chapter «

A short story in the context of typological patterns of

literary process of the early XXI century in Russia and Uzbekistan»

, consisting

of four parts, presents the characteristics of modern literary process in Uzbekistan and
Russia basing on the consecutive analysis of social-typological and literary
typological factors which, in its turn, allows entering a theoretical generalization of a
short-story genre, defining the premises of development of a short-story genre in
contemporary literature, substantiating the character of small prose as interpretation
of general patterns of literature development and cultural condition.

It is stated in the work that the late XX – early XXI centuries are marked in the

post-Soviet area with the complexity of social processes, reconstruction of all life
spheres. The collapse of communistic ideology and break-up of the USSR were
followed by the ideological struggle, abolition of censorship, freedom of creativity.
At the same time crisis condition of spirit was revealed. Democratic and market
experiments in political-economical and social-cultural spheres conditioned different
searches and experiments in culture, which were expressed, in particular, in plurality

73

of cultural landscape, the priority of individual over collective, experimental over
traditional.

All these affected on the literary process of the turn of the century

spontaneously. The range of the literature of that period is rather wide: we can meet
here both traditional social, domestic, psychological realism with the poetics of life
similarity and motley experiments of modernism, usage of different forms of
convention, shift, and crookedness.

The first part of the first chapter «Conceptions of Russian literature of the late

XX – early XXI centuries» analyses the conceptions of contemporary Russian literary
processes by M.Remizova, N.Ivanova, S.Chuprinina, and Ye.Yermolin

1

to define the

place of short-story genre in peripetia of artistic pioneering nowadays. The result of
the survey allows verifying the fact that nowadays there is no unified recognized
conception of modern literary process, but we can admit the attempts of its creation.
In the process of its construction, in our opinion, some general regularities can be
seen.

The second part of the first chapter «Conceptual model of Uzbek literature of

the late XX – early XXI centuries» analyzes the attempts of interpretation of self
organization of Uzbek literature by such literary critics as Y.Salidjonov, H.Karimov,
N.Vladimirova, G.Garipova

2

. This part presents a personal conception of the literary

process during the years of the Independence in the form of chronological scheme of
periods:

1. «Transition» period (1985-1990). This period is characterized by the usage

of realistic writing style; the change of perception of space and time, entailing the
change of world picture; the interest for historical personalities and re-interpretation
of past history; immanent searches in creative work; denial of didacticism.

2. Re-oriented-analytical period (1991-2000). During this period Uzbek


background image

literature appeared to be in the situation which is defined by such polar concepts as:
national originality – globalization, aesthetic value – market economy. This
influenced on the picture of a literary field. Uzbek writers began searching for new
forms of reflection of contemporaneity, trying to interpret the existence
philosophically. We can see the separation of the literature into segments according to
the aesthetic principle and formal experiments: traditional realism, modernistic and
post-modernistic practice of a writing style, mass literature, fantasy, etc.

3. «Verdandi» period (since 2001). Modern condition of the literature is

characterized by the synthesis of the traditions of Uzbek classical writing, traditions
of realism, modernism and post-modernism tendencies. The literary situation is that

1

See the original sources

: Ремизова М. Только текст. Постсоветская проза и ее отражение в литературной критике.

– М.: Совпадение, 2007; Иванова Н. Ускользающая современность. Русская литература ХХ – ХХI веков: от
«внекомплектной к постсоветской, а теперь и всемирной»//Вопросы литературы. – 2007. – №3. – P. 30- 53;
Чупринин С. Нулевые: годы компромисса// Знамя. – 2009. – №2; Ермолин Е.А. Медиумы безвременья:
Литература в эпоху постмодерна, или Трансавангард. – М.: Время, 2015.

2

See the original sources

: Солижонов Йўлдош. XXI аср насри манзалари: мавзу, муаммо ва ечим. // Шарқ Юлдузи,

2011. – №4. – 147-157 p.; Каримов Х. Бугунги насрнинг хусусияти ва тамойиллари. // Шарқ юлдузи. – 2010, №3. –
142- 149 p.; Владимирова Н.В. Развитие узбекской прозы ХХ века и вопросы художественного перевода. – Т.,
2011; Гарипова Г. Концептуальные тенденции развития узбекской литературы конца ХХ – начала ХХI веков. –
[Электронный ресурс]. – URL: http://ziyouz.uz/ru/literaturovedenie/49-literaturnaya kritika/977.

74

all the processes and phenomena ever existed in the history of Uzbek literature
influence actively on the condition of modern literature, and it, in its turn, renovating
in accordance with modern requirements, forms the future of literature. This period is
conditioned by the following factors: intensification of democratic reforms and
formation of civil society in the country, cultural globalization, modernization, and
widely-spread Internet.

The third part of the first chapter «Theoretical bases of genre paradigm of a

short-story» sums up the theoretical research experience of literary critics of short
story genre; the most frequent features of small genre (attribution to the epic genre,
themes, type of conflict, the intensity of an artistic world, subjective organization of
the text, small volume of the work, minimal amount of characters, sometimes
adynamic plot, density of means of expression) and on the base of Bakhtin’s
conclusion about the genre dialogue with changing reality our understanding of short
story genre is represented. A short-story is a small epic genre which reveals thesis
discrete type of mindset, reflecting utmost briefly life material which best of all
represents some facets of eternal themes; always demonstrates the contradiction «in a
trice»; has specific subjective organization of the text connected to the character of a
triad «author – narrator – character» and density of all means of expression.

The features of a short story help us to construct a model algorithm of the

genre. However, every historical period of belles-letters introduces the corrections
into this algorithm. This, as we suppose, is determined by social-cultural specificity
of époque as well as inner regulations of literature development.

The fourth part «Preconditions of short-story genre development, its

conditionality by general regulations of literature development and culture condition»


background image

deals with the analysis of contemporary conditions of short-story genre development
in Russian and Uzbek literature. The appeal to the prose of the 1960-1980s is
determined here by the necessity of emphasizing the influence on the genre poetics
by spiritual processes, in particular, cultural, determined by the change of one
historical-literary period with another. Besides, each of the previous period of
development, as a rule, lays the foundations of formation of new orientation, new
tendencies, which in future may be crucial and determinative. It is also important that
the process of rotation of literary periods (in this case, the rotation of the literature of
the 1960-1980s onto the modern literary process) is determined by historical-social
cataclysms which were of revolutionary character and determined the main thematic
trends (village, town, military, fantasy, historical, emigrant prose), as well as lyrical
confessional text trends of that time.

The second chapter

«Status of the author, narrator, and character as a

manifestation of literary-typological analogies/differences in modern Russian
and Uzbek short story»

consists of three parts and reveals the peculiarities of

author’s status relationships with narrator and character in a modern short story as
variants of extrapolation of main thematic trends of the prose of the previous period
with the characteristics of author’s category relationships («as a category connecting
in the aggregate the issues of poetics and problems, i.e. the plan of expression and
plan of content»), narrator’s (as a transmitter of author’s perception of the objective
reality and the means of cognition/reflection of surrounding reality), and character’s

75

(as a possessor of a certain value orientation). We consider that characteristic
tendencies of development of the 1960-80s prose, briefly analyzed in the previous
chapter, were prolonged by modern small prose and shaped, as we suppose, into three
vectors:

1. Crisis of historical and socio-cultural perspective;

2. Tension of collapse of totalitarian system; echo of major and petty wars;
3. Tension of extinction of village way of life.
These problematic-thematic fields were analyzed in the second chapter through

the prism of relationship in a triad «author-narrator-character» which allowed, in our
opinion, not only showing the originality of genre development, but also revealing
the whole spectrum of problems in the late XX – early XXI centuries fixed by a short
story which reflects a real picture of human existence of that period.

The first part of the second chapter «The status of the author, narrator, and

character in contemporary short story in the context of socio-cultural crisis» mentions
that Soviet official interpretation of historical and socio-cultural perspective by the
end of the century had appeared to be discredited and passed into nothingness. It was
not changed by any singular picture of future. The image of future lost distinctness.
Within this context, a short story functions specially:

1) it goes from fixation of new, ripened, trying to foresee, forestall the line of

movement of both a human being and society;

2) writers register topical questions of modern reality indicating imperfection or

even absurd modern reality: the crisis of spirituality and morality,


background image

dependence/deliverance from the totalitarian consciousness, deformation of society
and depersonalization of a human being. Conditional future is a reason for discussing
contemporaneity or very close possible perspectives, human condition nowadays.

During the frontier years of the XX-XXI centuries in Russia the stories with

prognostic function appeared. We can mention the prose by L.Petrushevskaya («New
Robinsons (Chronics of the XX century)», «Hygiene»), V.Makanin (cycle of short
stories «Sur in Proletarian district»), V.Babenko («New-Moscow», «Games on the
Red Square (a monologue of an impotent)»), M.Veller («A career to nowhere», «A
monument to Dantes»), V.Pelevin («A day of bulldozer operator» and others). In
Uzbekistan we can mention the prose by N.Eshonkul («Muolaja» («Healing»), «Ajr»
(«Retribution»), U.Khamdam («Haykallar oroli» («A vanity island»), R.Rakhmatov
(«Adashboy» («Lost»)), etc.

Such anti-Utopian short stories in contrast to anti-Utopian novels where the

problems of civilization are considered in wide diapason (V.Voinovich «Moscow
2042», E.Limonov «316, station «V»», and others) or anti-Utopian stories which
realize a generalization of contemporary topical questions either by the means of
interrelations between events and close future, or appeal to the past (V.Pelevin
«Omon Ra», A.Kurchatkin «The extremist’s notes», etc.) are aimed at concentration
around one paradox episode. Meta-plot, through-leitmotif of the short stories is the
escape, epidemic, chaos, and absurd.

In such short stories there are several types of relationships in the triad «author

narrator-character». The author-narrator either become closer maximally with the

character or distance from him allowing the reader to see the conscious unfaithfulness

76

of a «little man» in life absurd. The auctorial narration, clarification, and comments
in the brackets; the description of inner state of characters are given as an observation
“behind”, observation «together», narrowed inner and external focusing.

Typological similarity in the construction of the triad «author-narrator

character» is revealed in the short story by V.Babenko «Games in the Red Square»
and the short story by Uzbek prose writer N.Eshonkul «Muoladja» («Healing»). Like
V.Babenko N.Eshonkul uses the form of discrete monologue in the shape of the notes
of a young man-chronicler practically refusing the author’s presence in the text. And
only in the final sentence («… the clock stopped; it was impossible to define the time;
our tracks, like riders bringing happy news about spreading tentacles of invincible
city over the whole planet and gnash of the leaves underfoot, as a desperate groan of
recovering sick people»

1

) «the author», like «the author» V.Babenko, is introduced to

the forefront. If in the short story «Games in the Red Square» the reprisal against «the
others» was presented as a mass entertainment, then in «Healing» it was a humanistic
act of a «professor-doctor» using «efficient» method («birching») of healing from
infectious disease. At that atrocities of the «birch masters», blood, flesh, awful
screams of «sick people» are perceived as a usual phenomenon. (Notice, V.Babenko
considers blood, mutilations, screams, death as subtend phenomena of a spectacle
play).

The main function in the triad «author-narrator-character» in both stories is


background image

played by narrator. It is he who draws a picture of commonness of an action: in
«Games in the Red Square» it is passion and inspiration; in «Healing» this is an
admiration by the professor and belief in him. Such type of narration allows the
authors to create a generalized image of tyranny where fear is an efficient method of
personality absorption.

The devices of allegory and alogism used in these stories are not only the way

of expression of absurd world, but also tactics of arrangement of relations among the
author, narrator, and character. «Point of view» (B.Uspenskiy) is of both subjective
and objective character as allegory and alogism, though gradually, highlight the
author’s position. A kind of bilateral vision is created: on one hand, it is the fact that a
destruction of freethinking personality is the good; on the other hand, it is the
question what «the good» carries. At that, the characteristic principle for anti-Utopia
(revolt against the personality violence) is broken; the authors do not see the
alternative, there are no perspectives – all these reveal socio-cultural crisis of post
Soviet period.

In the short stories «Hieroglyph» and «There was a couple…» V.Makanin

personifies the narrator. It gives the chance to contour the conceptions about incipient
society. Author’s point of view is focused on the youth («There was a couple») and
elucidation of their role in new society of intelligentsia («Hieroglyph»). The
independence of author’s position, impassibility of the narrator are oppressed by the
task not to declare own attitude, but to reflect either incipient changes in the
conscious of the youth or tragic place of an intellectual balancing on the verge of

1

See the original source

: Эшонкул Н. «Муолажа» («Исцеление») Ҳикоя (Рассказ). – [Электронный ресурс]. – URL:

http://www.kutubxona.com/Nazar_Eshonqul._Muolaga_(hikoya)_/_Kiril

77

future shock and crowd phobia. The principle of «mosaic» is also used by
N.Eshonkul in his short story «Ajr» («Punishment») while creating a composite
character of Uzbek intelligentsia of post-Soviet period. If V.Makanin in the short
story «Sur» creates a fantastic image of ubiquitous hand – sur, and in «Hieroglyph» –
«dancing little man-hieroglyph», then N.Eshonkul connects these two approaches: a
man (patricide) with an old man on his shoulder (conscience) knocking about the
world. It is necessary to point that these stories were created practically
simultaneously, in the 1990s, which indicates the typological analogues in creation of
a short-story genre. The triad «author-narrator-character» in these texts is constructed
in the way to make an accent on the main character, while the narrator, under external
author’s «silence», plays the role of a contrast violin. The effect of double-sided
vision is created that allows perceiving Soviet epoch by no means unambiguously,
and also state subjective-objective form of narration.

In some short stories (M.Veller «Career to nowhere») nontraditional

correlation of triad «author-narrator-character». The author is presented in two ways:
on one hand, he is split into different “images”, on the other hand, he represents the
system of contrasting images expressing subjective point of view.

In the short story by R.Rakhmat «Adashboy» the conflict of personality and


background image

society is realized through the characteristics of relationship between an individual
and crowd. The usage of anti-Utopian elements in a concise space of the story allows
the author to transfer the problem «an individual and society» into the sphere of
spiritual-psychological. The struggle of liberty and violence is concentrated in the
soul of the main character. R.Rakhmat also connects his artistic prognosis to the
outcome of this struggle. The searches of U.Khamdam are developed in somewhat
different system of coordinate. In the short story «Vanity island», using Koranic plot
about creation of the world, he appeals to common timeless problems. It is necessary
to mention that there are no characters or names: they are the units of a tribe, and
nothing more (here it is appropriate to draw an analogy with the story by
L.Petrushevskaya «New Robinsones»). It is important for the writer to show the
threat of «ambition» sickness, which practically destroy the islanders.

Thus, in Russian and Uzbek short-stories we can observe active appeal to the

elements of anti-Utopia while illustrating topical questions of modern reality and
cognition of human and society perspectives. The concentration of events around
«threshold» episodes allowed revealing negative sides of social establishment and
plan the deformation of contemporary soul. Beside social prognosis, in these stories
the accent on spiritual constituent of a human being in conditions of changing world
was made, hence a list of philosophic questions in small prose (escape from
totalitarian conscious, personal freedom, an individual and state, personality
levelling, etc.).

The second part of the second chapter «Dramatic effect of totalitarian system

breakup, war echo in the mirror of a short-story and the status of the author, narrator,
and character» is devoted to the analysis of short stories reflecting the problems of
reconsideration of historical past, people’s fate in the XX century, «patriotic» and
«local» wars. If V.Makanin in the story «Caucasian prisoner» and Sh.Holmirzayev in
the story «Yighi» («Cry») descend notionally cognizing the objective reality through

78

the prism of history and culture, then the representatives of «new military prose» of
the 1990s – early 2000s in Russian literature A.Babchenko, A.Karasev, Z.Prilepin,
S.Tyutyunnik, G.Sadulaev realize their «knowledge of life» basing on personal
experience; their works are defined by authenticity and factuality.

The main method of author’s view here is mirror-like reflection of war daily

routine, factuality, naturalistic elements, publicism which, in its turn, led to the
specific correlation «author-narrator-character». A minimal distance between the
author and character is observed here, which is developed in the form of «first person
narration», in which connection the beginning of the story is presented in first person
plural narration which is of generalized function, presenting the image of modern
solder dependent on social circumstances hostage of state policy («socially
determined character»), lost himself as a personality. «I» and «we» sometimes merge
into one, common voice, sometimes come apart into many voices, sparingly and
brokenly tells the story from military life. The narrator is in the role of the teller
reporter and simultaneously in the role of reflexing subject discussing the war theme.
This device helps to join many different pictures, histories, problems, sides of was


background image

days into a single whole, and also maximally enlarge the degree of authenticity of
described. The usage of verbs in present tense allows engaging the reader into the
action, make him a participant. Sometimes correlation «author-narrator-character»,
transformed into scheme «author-character», occurred.

1

If the stories about local wars are pierced with pathos of personal feeling of

«traumatic experience», which is paid by «spiritual» price, then modern stories about
World War II and post-war life sound apocalyptic.

2

Thus, V.Makanin in «Migratory

goose» uses the point of view of auctorial narrator and viewpoint of Vitalia
Gordeevna as a character maximally close to the author. And M.Ali in his story
«Non» («Scone») uses «double-role» approach in creation of this text.

The analysis of the short-stories from the point of view of correlation «author

narrator-character» though having different author’s positions allows revealing the
typology of construction of this triad: L.Kostyukov describing the fate of Russia in
the XX century uses the figure of narrator with many «faces»; D.Galkovski and
G.Davidov applies the device «expression about expression» as fastening between
«stories»; A.Ilichevskiy and N.Eshonkul the «off-plot» narrator shifts into the rank of
a character; U.Khoshimov choses the role of «wingside spectator», for A.Yakubov,
Sh.Kholmirzayev, and M.Babayev the tendency of concentration, usage of «I» or first
person narration, the usage of technique «story in story» and also the depiction of
events in present tense, functional modification of narrator are characteristic.

Thus, the short story «Ice-cream»

3

by A.Yakubov is devoted to a dramatic historical

period of the century – Stalin’s repressions. The format of triad «author

narrator-character» is of autobiographical character where the leading technique is

1

Characteristic for «Чеченских рассказов» А. Карасева, рассказов «Сержант», «Жилка», «Шесть сигарет» З.

Прилепина.

2

See the original sources

: «Пролетный гусь» В. Астафьева, «Верховский и сын» Л. Костюкова, «Святочный

рассказ №2» Д. Галковского, «Воробей» А. Иличевского, «Как избавиться от сверчков» Г. Давыдова, «Красная
директория» А. Кудашева, М.Али «Лепешка».

3

See the original source

: Река души моей. Сб. современных узбекских рассказов (составитель и переводчик С.

Камилова). – Т. «Адиб», 2013. P. 13-32.

79

the principle of dissimilation into “ubiquitous” and “witness”. The “ubiquitous”
narrator expresses the objective viewpoint on the events, while “witness” presents
subjective perception. First-person form of narration allows constructing the image of
the author transforming the intentions of plot narrator and author’s reflection into a
hidden mechanism of plot development. The narrator in the short story functions as
«autobiographical» character, who reveals himself in the text through meditations and
dialogues with himself. A.Yakubov forms up the narration of his own childhood from
the fragments about his parents and episodes revealing unfair attitude to the children
of «public enemies»; at that, the narration moves not at the expense of plot
dynamicity, but with the help of the changes of author’s accents from ironic, and
sometimes denunciatory openly.

Thus, we may state that in the short stories devoted to reconsideration of

historical past, fate of the nation in the XX century, «patriotic» and «local» wars we
can define typological patterns in constructing the triad “author-narrator-character»;


background image

we can also observe three types of construction of this triad: objective, objective

subjective, and subjective.

The third part of the second chapter «Dramatic effect of the crisis of village

way of life in the reflection of a short story and status of the author, narrator, and
character» analyses small prose about village, differing by distinct author’s position.

1

An important role is played by the author here, who is the center of the triad «author
narrator-character». The author, owing to his thoughts, appears either as a personality
with great spiritual experience, or as a reflexing image – questioning and trying
traditional values of life.

Typological similarity with «Women talk» by V.Rasputin can be found through

the analysis of the story «Father and son» by modern Uzbek writer B.Nuritdinov.
This text, like V.Rasputin’s story, in the prism of the triad «author narrator-character»
summarily expresses author’s evaluation. The parallels between Rasputin’s Natalia
and Nuritdinov’s Father as presenters of authors’ viewpoints are obvious. The
narrator also plays the role of background concentrating attention on the conversation
between Father and Son. The difference of personage choice as main characters
(women in V.Rasputin’s story and men in B.Nuritdinov’s) is explained not only by
traditions of national literature, but also authors’ vision. As is well known,
V.Rasputin considers old women as a pattern of popular wisdom, hence the key to
understanding of phenomenon of Rasputin’s old women. B.Nuritdinov, following
oriental tradition, in Father sees the enlightened sage, a teacher bringing the
knowledge and leading a person through life chaos. It is not accidental that granny
Natalia conveys moral principles to her granddaughter, while Father presents «a
horse of pomegranate twig» to his grandson as a symbol of courage, strength,
responsibility, and generosity. If Rasputin’s Natalia explains the bases of woman
nature and her mission on the Earth, then Father’s order in B.Nuritdinov’s story
contains conveyance of national principles.

1

See the original sources

: Short stories by В. Распутин, Б. Екимов, Н. Ключаревa, О. Славниковa and others in

Russian literature; short stories by Ш.Холмирзаев, У.Хошимов, К.Кенжи, Н.Кабул, Э.Агзамов, Х.Султан, Б.
Нуритдинов – in Uzbek.

80

References

Камилова С. Содержательные векторы и повествовательные стратегии. - Т.: Fan va texnologiya, 2016. - 308 с.

Камилова С. XX асрнинг 70-90 - йиллари узбек насрида ахлокий-психологик изланишлар // Узбек тили ва адабиёти. - Тошкент, 2008. - №6. - 89-92 б. (10.00.00; №14).

Камилова С. Киёсий адабиётшунослик методологияси масаласига дойр // Узбек тили ва адабиёти. - Тошкент, 2009. - №6. - 76-80 б. (10.00.00; №14).

Камилова С. Роль билингвизма в решении некоторых проблем художественного перевода // Вестник МГЛУ. - Россия, Москва, 2013. - №9 (669). - С. 117-122. (10.00.00; №3).

Камилова С. Эстетическая концепция личности в современном рассказе // Вестник НУУз. - Ташкент, 2014. - №1/2. - С. 358-362. (10.00.00; №15).

Камилова С. Особенности воссоздания национальной картины мира при переводе современной узбекской прозы на русский язык // Вестник МГЛУ. - Россия, Москва, 2014. -№9 (695). - С. 59-64. (10.00.00; №3).

Камилова С. К вопросу об исследовании конвергенции и национальной специфики жанра рассказа в русской и узбекской литературах // Вестник НУУз. - Ташкент, 2015.-№1.-С. 226-230. (10.00.00; №15).

Камилова С. Замонавий узбек адабий жараёни концепцияси // Шарк юлдузи. - Тошкент, 2015. -№5. - 153-158 б. (10.00.00; №19).

Камилова С. Философия человеческой души в рассказах Улугбека Хамдама // Илм сарчашмалари. - Ургенч, 2015. - №3. - С.67-74. (10.00.00; №3).

Камилова С. Концептуальная модель узбекской литературы конца XX - начала XXI века // Узбекистонда хорижий тиллар (электрон илмий-методик журнал). - Тошкент, 2015. - №3(7). - С. 149-158.(10.00.00; № 17).

Камилова С. Контуры русского литературного процесса начала XXI века// Вестник НУУз. - Ташкент, 2016. -№1/1. - С. 221-226. (10.00.00; №15).

Камилова С. Статус автора, повествователя, героя в современном узбекском рассказе на деревенскую тему// Тил ва адабиёт таълими, 2016. - №4. -С. 76-78. (10.00.00; №9).

Kamilova S. Genre transformation of a short-story in the late XX - early XXI centuries in Russian and Uzbek literature // Journal of Language and Literature Education. - Turkey. - 2016. - №4( 1). - P. 188-198. (10.00.00 № 15).

Камилова С. Некоторые тенденции развития узбекского рассказа периода Независимости // Звезда Востока. - Ташкент, 2011. - №3-4. - С.151-155. (10.00.00; №19)

Камилова С. Жанровые тенденции в современном узбекском рассказе//3везда Востока. - Ташкент, 2012. -№1. - С. 132-136.22.

Камилова С. Рассказ-антиутопия в современной узбекской литературе // Звезда Востока. - Ташкент, 2015. - №3. - С.38-40. (10.00.00; №19)

Kamilova S. The conception of an individual in modem Russian and Uzbek short stories // «Austrian journal of Humanities and Social Sciences». -Austria, Vienna, 2014. — №11-12,- P. 196-199.

Камилова С. Русские нравственно-психологические традиции в современном узбекском культурологическом пространстве//Вестник учебнометодического объединения по образованию. - Россия, Москва, 2012. - №4. -С. 56-68.

Камилова С. О современном узбекском рассказе// Русское поле. -Молдова, Кишинев, 2012. - №4(8). - С. 94-98.

Камилова С. Нравственно-психологическая проблематика в системе рассказов В. Распутина 90-х годов XX века // Вестник Гулистанского государственного университета. - Гулистан, 2009. - №2. - С.30-35.

Камилова С. Сравнительно-типологический метод как метод изучения узбекской литературы в школах с русским языком обучения// Педагогик махорат. - Бухоро, 2010. - №1. - .37-40 б.

Камилова С. Проблема жанровой типологии в современном

литературоведении // Сборник научных докладов Международной

конференции: «Вопросы. Ответы. Гипотезы: наука: XXI век. - Польша, Гданьск, 2014. - С.24-29.

Камилова С. Вариативность психологических традиций в русском и узбекском литературном процессе XX - XXI века// Мир Востока и мир Запада в филологическом, историческом и культурологическом аспектах: Материалы Международной научно-практической конференции. - Ташкент-Самарканд, 2012.-С.61-66.

Камилова С. Проблема нравственности в узбекской литературе 70-90-х годов XX века // Текст и контекст. Сборник научных трудов. - Ташкент, 2013. -С. 33-41.

Камилова С. Органика «единого» в нравственно-психологических исканиях узбекских прозаиков второй половины XX века // Узбек адабиёти масалалари. - Тошкент: УзРФА, 2013. - 37-45 б.

Камилова С. Сокровенное от Исажона Султана // Наука и искусство: Материалы Республиканской научно-практической конференции. - Ташкент, 2013.-С.62-65. '

Камилова С. Малая проза Улугбека Хамдама // Русский язык и литература в Узбекистане: Материалы Республиканской научно теоретической конференции. - Ташкент, 2013. - С.34-36.

Камилова С. Сравнительная методология в исследовании конвергенции и национальной специфики жанра рассказа в русской и узбекской литературах // Восток-Запад. Материалы республиканской научно-практической конференции. - Ташкент, 2014. - С.58-61.

Камилова С. Жанровая диспозиция в современном литературоведении // Русский язык и литература в Узбекистане: Материалы Республиканской научно-теоретической конференции. - Ташкент, 2014. - С.86-87.

Камилова С. Образ Амира Темура в современной узбекской прозе // Материалы десятых Виноградовских чтений в Узбекистане. - Ташкент, 2014. -С.225-227.

Камилова С. К вопросу о жанре рассказа // Восток-Запад: Материалы республиканской научно-практической конференции. - Ташкент, 2014. - С.55-58.

Камилова С. Типы авторского «я» в современном рассказе // Восток -Запад: аспекты взаимодействия: Материалы Республиканской научно-практической конференции. - Ташкент, 2015. -С.54-57.