Ушбу мақолада Темурнинг бешинчи авлоди бўлган Бобуршоҳнинг қизи Гулбадан бегимнинг “Ҳуммоюннома” номли асари таҳлил қилинган. Маълумки, темурийлар давридан бошланиб, кейинчалик сулола вакиллари томонидан давом эттирилган тарих, адабиёт, дин, хаттотлик, ёзув ва бошқа соҳаларда ижод қилиш анъанаси кўплаб асарларнинг яратилишига олиб келган. Буларнинг ичида эътиборга лойиқ бўлганлардан бири темурийлар сулоласига мансуб бўлган Гулбаданбегимнинг ижодидир. Асарда Бобуршоҳнинг ўғли Ҳумоюн (1530 1544) ҳукмронлиги даврида бўлиб ўтган воқеалар ҳақида баҳс юритади. Бу ерда аввало темурийларнинг тарихшунослик анъанаси ҳақида қисқача тўхталиб ўтамиз. Бобуршоҳдан бошланиб, сулоланинг бошқа вакиллари томонидан ҳам давом эттирилган “воқеанома, хотиралар, йилномалар” ёзиш анъанаси ҳақида сўз боради. Бобуршоҳнинг “Бобурнома” асаридан сўнг бу анъанани Гулбадан давом эттирган. Қуйида Гулбадан ва унинг асари ҳақида маълумотлар берилган. Мақоланинг асосий мавзуси бўлган “Ҳуммоюннома” эса ёритилган жиҳатлар ҳамда тарихчилик анъанаси усули танқидий нуқтаи назардан муҳокама қилинган. Асарда давр ўзгаришларини шоҳиди бўлган ёки бошқалардан эшитган бир аёлнинг кузатишлари ўрин олган. Мавзуни қулай тушунилиши учун тадқиқот кичик сарлавҳаларда берилган. Шу нуқтаи назардан мақола хулоса, аннотация, кириш, кичик сарлавҳалар, хулоса, библиографиядан иборат. Тадқиқот кенг кўламли шаклда имкон бўлгани ҳолда чегараланган бўлиши талаб қилингани учун баъзи жиҳатлар жуда қисқа бир шаклда берилди.
Биз ушбу мақолада Ўзр ФА Абу Райҳон Беруний номидаги Шарқ қўлёзмалари институтининг асосий фондида сақланаётган “Арбаъин” асарларидан Жомий, Навоий, Фузулийнинг “Чиҳил ҳадис” – “Арбаъин” асарлари ҳақида маълумот беришни мақсад қилдик. Шарқ халқлари адабиёти тарихида арбаъин асарлар ёзиш анъана бўлганлиги ва бу анъананинг ўзига хослиги ёритиб берилган. Жумладан, аръбаин анъанаси, унинг жанр хусусиятлари, наср ва назмда яратилган арбаъинларнинг бадиияти, унинг араб, форс-тожик, туркий халқлар орасида кенг тарқалганлиги арбаъин жанрининг адабий анъана даражасига кўтарилганлиги, унинг Қуръон ва ҳадислар билан узвий боғлиқлиги очиб берилган.
The article provides information about the tradition of Khamsanism in the Timurid period and its place in the literature of the period, as well as which artists wrote in response to which epics of Khamsatai. Also, according to his contribution to the Khamsanavis, the Khamsanavis poets are conditionally divided into groups and information about them is given.
Maqolada Alisher Navoiy an’analarining zamonaviy o‘zbek she’riyati namoyandasi Abdulla Oripov she’riyatida poetik yangilanishi masalasi tadqiq qilingan. Ikki shoir ijod konsepsiyasi, ular asarlarida milliy til ravnaqi masalasining yoritilishi, g‘azal janridagi an’ana va novatorlik, vazn borasidagi izdoshlik, hadislar mazmunini badiiy talqin etishdagi mushtarak va farqli jihatlar tahlil etilgan. Tahlillar natijasida ilmiy-nazariy xulosalar chiqarilgan.
Ҳозирги вақтда арабшуносликка доир илмий изланишлар Қоҳира, Дамашқ, Байрут, Бағдод, Жазоир, Тунис университетларида олиб борилаётган бўлиб, мазкур тилшунослик марказларидаги тадқиқотларнинг аксарияти араб тилшунослик мактаблари анъаналарига асосланганлиги кузатилади. Лейден, Париж, Оксфорд, Кембридж, Ҳалле, Прага, Рим университетлари олимлари араб тилининг грамматикаси масалаларини тадқиқ этишда кўпроқ Европа тилшунослик анъаналарига содиқ қолган ҳолда фаолият юритадилар. Мазкур анъанани Россия, Озарбайжон, Арманистон, Ўзбекистон, Тожикистон давлатлари институтларида араб тили грамматик тизимига оид тадқиқот юритаётган олимлар фаолиятида ҳам кузатамиз. Бундан ташқари, араб тилини европалик тадқиқотчилар араб тилшунослиги анъаналари асосида ўрганганликлари, араб мамлакатларида эса Европа тилларига асосланиб яратилган назарияларни ҳам татбиқ этган ҳолда тадқиқотлар олиб борилиши кузатилади. Бу икки анъанани тавсифлаш учун араб, Европа ҳамда Европа тадқиқотларидан андоза олган ва арабшуносликнинг ривожига катта ҳисса қўшган рус олимларининг ишларини ўрганиш мақсадга мувофиқдир. Мазкур мақолада араб грамматикаси анъанавий ва европа йўналишида олимлар томонидан амалга оширилган тадқиқотлар хронологик равишда таҳлил этиб ўрганилган. Таҳлил жараёнида араб тили грамматикаси, адабиёти, араб тилшунослик тарихи ва араб лаҳжалари каби йўналишларда изланиш олиб борган олимлар ва уларнинг илмий фаолиятлари эътироф этилган. Араб тилидаги қўлёзмаларни ўрганиш араб филологиясининг шаклланиши ва ривожида муҳим ўрин тутган. Араб адабий тили ва қўлёзма ёдгорликларини айнан шу тилда ўрганадиган шарқшуносликнинг бўлими аввал Европада шаклланган. Кейинчалик, бу анъана Россияга кириб келди. Мазкур соҳада россиялик арабшунослар бир қанча ютуқларга эришдилар. Хусусан, кутубхона фондларида ва шахсий фондларда сақланаётган қўлёзма асарларни ўрганиш ўша давр илмий тадқиқот вазифаси бўлиб қолди. Европа ва Россия билан бир қаторда Ўзбекистон ҳудудида ҳам, айниқса, Бухоро, Самарқанд, Хоразмда араб тилидаги қўлёзма асарлар ўрганила бошланди. Аммо бу ҳудудларда қўлёзма асарларни ўрганишга кўпроқ диний соҳа сифатида қараларди. Шуни таъкидлаш жоизки, Россия ва Европадан фарқли ўлароқ Ўзбекистон ҳудудида XIV асрга қадар араб тилига оид катта назарий тадқиқотлар амалга оширилган. Бу эса арабшунослик Ўзбекистон ҳудудида эрта ривожланганлигидан дарак беради.
Maqola muallifi tojiklar va o‘zbeklar o‘rtasidagi yaxshi qo‘shnichilik va do‘stona munosabatlar dunyomizda yagona ekanligini ta’kidlaydi. Yangi do'stona munosabatlar nafaqat siyosiy, balki, birinchi navbatda, ijtimoiy jihatdan odamlar farovonligiga qaratilgan. Maqolada tojik va o‘zbek xalqlarining adabiy aloqalari umumiy din, an’ana va turmush tarzi, geografik yaqinlik ta’sirida shakllangani, tarixiy jarayon davomida bu xalqlarni bir-biriga yaqinlashtirgani qayd etilgan. Barqaror rivojlanish va farovonlikning mustahkam poydevori va kafolati hamkorlikka tayyorlik va samimiy intilishdir. Aynan shu omil O‘zbekiston bilan Tojikiston o‘rtasidagi aloqani hayotning turli jabhalarida yanada mustahkamlashga izchil xizmat qilmoqda. O‘zbek va tojik xalqlarini asrlar davomida yaqin qo‘shni bo‘lib kelgan, ularni do‘stona va oilaviy rishtalar bog‘lab kelgan. Ikki xalq ma’naviyati, adabiyoti, musiqasi, turmush tarzining uyg‘unlashuvi tarixda noyob hodisadir. Eng og‘ir tarixiy davrlarda ular bir-birini qo‘llab-quvvatlab, yelkama-yelka turishgan. Muallif Tojikiston va O‘zbekistonning uzoqni ko‘ra biluvchi rahbarlari o‘z mamlakatlari xalqlarini bir-biriga begona bo‘lib qolishining oldini olib, asrab qolganini, do‘stlikning shonli tarixiy an’analarini davom ettirish uchun sharoit yaratganini qayd etadi. Muallif, shuningdek, ikki davlat rahbarlarining xizmatlari, O‘zbekiston Respublikasi Prezidenti Shavkat Mirziyoevning izchil qadamlari hamda tinchlik va milliy birlik asoschisi – Millat yetakchisi, Tojikiston Prezidenti Imomali Rahmonning sa’y-harakatlarini tahlil qiladi. mustaqillik davrida tojik-o‘zbek adabiy va do‘stona aloqalarni yo‘lga qo‘yish.
Соғлом диний таълим-тарбия олган, иймон-эътиқод ва ибодат муҳаббати билан ўсиб улғайганёшлар ҳеч қачон адашмайди. Ўсмирлик - инсон қони қайнайдиган фаол ёшлик вақти ҳисобланади. Бу йиллар давомида ёшлар аниқ ўйламасдан шошилинч қарорлар қабул қилади, чунки унинг ҳис-туйғулари ва ҳис-туйғулари устунлик қилади. Бундай ҳолда, ёшларнинг хатога йўл қўйиш эҳтимоли кўпроқ. Биз ёшларимизни ватанга муҳаббат руҳида тарбиялашимиз керак. Чунки иймон-эътиқод муҳаббати билан улғайган ёшлар ёшлик йилларини муаммосиз ўтказади. Демак, ёшларни муаммосиз ўтказиш учун болаликдан зарур диний билимларни бериш, ёшларга ибодатнинг аҳамиятини етказиш зарур. Ўзбекистонда ёшлар маънавий-ахлоқий дунёқарашини юксалтиришда ислом маданиятининг ўзига хослиги анъаналарининг қайта туғилиши сифатида «ҳақиқий» миллий ва диний қадриятларга қайтиш тенденцияси ва унинг замонавий контекстда қабул қилиниши ёшлар маънавий-ахлоқий дунёқарашини юксалтиришда ислом маданиятига алоҳида эътибор қаратилган.
Ушбу мақола ўрта асрларда Ҳиндистонда (Жанубий Осиё) “адабий жамоалар” нинг шаклланиш муаммосини ўрганишга бағишланган. Хорижий Шарқ адабиёти тарихини ўрганишда адабий бирлик ва жамоаларнинг шаклланишида маълум бир қонуният аниқланади. Ўрта асрлар даврини тахминий равишда адабий йўналишларнинг олдинги даврларга нисбатан жуда кўп миқдордаги манбаларни акс эттирадиган адабий мажмуаларнинг бевосита шаклланиш даври деб ҳисоблаш мумкин. Ўзига хос "адабий уюшмалар" ни яратишга ёрдам берган омиллардан бири − бу тил бўлиб, у адабиётнинг бошланғич элементи ҳисобланган. Хорижий Шарқ адабиёт тарихини ўрганиш давомида пайдо бўлган ғарбий европача “махсус адабий жамоалар” тушунчаси бизнинг фикримизча, шарқшунослар, айниқса ҳиндшунослар учун жуда муҳим. Яъни, ушбу тушунча ҳинд манбаларининг дастлабки ўрганиб чиқилганига нисбатан анчагина кенг ва умумлаштирилган тушунчага эга бўлиши мумкинлигини мазкур мақолада кўрсатишга ҳаракат қилдик. Аниқроқ айтганда, “махсус адабий жамоат” − миллий адабиётлар ҳамжамияти бўлиши шарт эмас. Бошқача қилиб айтганда, “махсус адабий жамоат” тушунчаси “миллий адабиёт” тушунчасидан кўра кенг қамровли тушунчадир. Ҳиндистон (Жанубий Осиё) − тарихий ва замонавий аснода инсон омилларининг ниҳоятда хилмахил уюшмалари, жамиятлари билан ажралиб туради. Шунга кўра хилма хил адабий жамиятлар ҳам адабиётшунос кўз олдида намоён бўлади. Ҳиндистонда I-аср охири – II-минг йилликнинг бошларида, асосан классик намуналардан нусха кўчирилган тақлидий асарлар билан ифодаланган санскрит тилидаги адабиёт билан бир қаторда жонли тилларда яратилган адабий анъана пайдо бўлди. Ушбу мақолада биз "махсус адабий ҳамжамият" тушунчасининг ҳиндшунослар ва умуман, шарқшунослар учун қанчалик истиқболли эканлигини кўриб чиқдик. Шу билан бирга, ушбу мисоллардан етарлича далиллар асосида айтишимиз мумкинки, миллий адабиётларнинг “махсус жамоалари” фақат кенгроқ ҳодисанинг махсус ҳодисасидир, яъни “махсус жамоалар” бошқа ижтимоий асосга эга бўлган бошқа турдаги адабиётлар ўртасида ҳам мавжуд бўлиши мумкин.
Кўпчиликка маълумки, мусиқий чолғуларнинг келиб чиқиши, фунциявийлиги, ўзаро муносабатларни ўрганувчи органология фани ўргатади. Асосий қоидалардан бири бу – санъаткорнинг таянч воситаси бу чолғу эканлиги қайд этилган. Бу эса қайсидир маънода ижрочининг ижодий жараёнида тўлдириб турувчи ва жўрнавози, бадиҳа услубида ижод этишнинг асосий унсури сифатида гавдаланади.
Оғзаки анъанада мусиқий чолғуларнинг нечоғлик асосий ва етакчилик вазифасида кўзга ташланади. Бу ерда мусиқий чолғулар оғзаки анъанавий мусиқага хос жиҳатларни акс эттирувчи омил бўлиб хизмат қилади.
Шарқ мусиқаси нота тизимини назарий тушунтириш учун бирор бир чолғу ишлатилгани бежиз эмас албатта. Масалан, XIII-XV асрларда уд чолғуси, XIX асрда хоразм танбур табулатураси. Мусиқий чолғулар асосида парда ва усуллар тизими тадқиқ этилган. Маълумки, Бухоро танбури ушбу ҳудуд мақомот тизимини, озарбайжон-эрон муғом ва дастгоғларини тор чолғуси билан, қашқар рубобида эса уйғур мукамларини англашда асосий ўрин эгаллагани бежизга эмас.
Чолғуларнинг шакллари ва тузилиши, тембр-акустик хусусиятлари ўзларига касб қилган созгар ва чолғучи усталарнинг кўп асрлик меҳнати самараси натижасидир. Мусиқа санъати тарихидаги мусиқий чолғуларнинг такомиллашиш жараёни инъкоси бўлмиш товушқаторлар тизими сайқал топди.
Adabiyot tarixi jahon xalqlari tarixi bilan bevosita aloqador bo‘lib, uning taqdiri insoniyat kamoloti va tanazzuli bilan parallel kechadi. Shunga muvofiq dunyo adabiyotining mavzular galereyasi ham xilma-xil, ular ning orasida esa jangnoma yoki shohnoma mavzusi alohida ajralib turadi. Bu mavzuning moyasi mashhur sarkarda, podshoh yoki pahlavonlar hayoti-faoliyati bo‘lib, ulardan ba’zilari dunyo adabiyotida an’ana yoki turkum asarlar yuzaga kelishiga sabab bo’lgan. Butun dunyoda adabiy shon-sharaf qozongan ana shunday qahramonlardan biri Iskandar (Sharqda Iskandar, G‘arbda esa Alexander The Great deb ataluvchi shaxs) bo‘lib, Sharq va G‘arb adabiyotiga birdek ta’sir ko‘rsatgan bunday siymoni qayta uchratish mushkul. Uning nomi tillarda doston bo’ldi va amalga oshirgan ishlari ijodkorlarni ilhomlantirdi. Xususan, Iskandar mavzusi Sharqda keng yoyilib, ko’plab iskandarnomalar yuzaga kelishiga sabab bo’ldi. Ushbu maqolada xamsanavislik an’anasi doirasida yaratilgan ana shunday dostonlar Nizomiy Ganjaviyning “Iskandarnoma” va Alisher Navoiyning “Saddi Iskandariy” dostonlari qiyosiy tahlil etish maqsad qilingan. Har ikki adibning ijodiy originalligi “Iskandarning Chinga yurishi epi- zodi” tasviri misolida ochib berilgan. Muallif bunda ishonchli manbalarga tayangan va o’z maqsadiga erishish uchun qiyosiy-tarixiy, madaniy-tarixiy, genetik tahlil kabi usullardan foydalangan.
Maqolada Yunus Emro turkiy she’riyatda Xoja Ahmad Yassaviy ijodiy an’analarini munosib davom ettirgani ikki shoir asarlari qiyosiy tahlili asosida dalillangan. Ikki buyuk shoir asarlari uch yo‘nalishda qiyoslangan: 1) irfoniy mazmunning badiiy talqini; 2) badiiy obraz yaratishdagi an’ana va o‘ziga xoslik; 3) badiiy asar tili va ifoda usuli. Qiyosiy tahlil natijasida, birinchidan, Yunus Emroning ulug‘ bir irfon shoiri ekani, ikkinchidan, badiiy ijodda hazrat Xoja Ahmad Yassaviy an’analarini munosib davom ettirgani, uchinchidan, turkiy xalqlar adabiy-estetik tafakkuri yuksalishiga katta hissa qo‘shgani haqidagi xulosaga kelingan.